ОЧАРАНИ КНЕЗ (Der verwünschene Prinz) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Јохан Плец. Прво извођење у Минхену, 1844, у нашој земљи 17. IX 1871. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 13. III 1886. у НСаду. Превела: Персида Пинтеровићева. – С. Ђурђевић (Кнез Волфганг), А. Милојевић (Валберг), К. Васиљевић (Лекар кнежев), С. Лазић (Тајник кнежев), Ј. Стојчевић (Коморник кнежев), М. Петровић (Први слуга кнежев), В. Димитријевић (Други слуга кнежев), П. Добриновић (Вилхелм Фрим), Ј. Добриновићка (Фримовица), М. Максимовићева (Евица), Д. Николићева (Грофица Бернау), С. Миљковићка (Прва дворкиња), С. Бркићева (Друга дворкиња), Д. Бандобранска (Трећа дворкиња). – Изведено 13 пута.

ЛИТ: И. И-ћ, „Очарани кнез“, шаљива игра у 3 чина од Плеца, превела П. П., Застава, 1886, бр. 41, с. 3; =, „Очарани кнез“, шаљива игра у три чина, Браник, 1886, бр. 31, с. 3; А-м, Очарани кнез, Позориште, НСад 1886, бр. 4-5, с. 178.

В. В.

ОЧЕВИ И ДЕЦА (Pozytyvni) – комад у 4 чина. Написао Јузеф Нажимски. Прво извођење у Кракову, 7. V 1872.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 2. VI 1894. у Старом Бечеју. Превео: Никола Рајко Манојловић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Kraków 1962, с. 80.

В. Кт

ОЧИНА МАЗА в. МОЈ ЛЕОПОЛД

ОЏИЋ Милан – драмски глумац и оперетски певач (Церн, Славонска Пожега, 1890 – Бања Лука, 1942). Ј. Лешић наводи да је рођен 1887. Завршио је трговачку академију, учио певање у Трсту, а затим у Осијеку код Жарка Савића. Глумачку каријеру започео је 1907. у путујућој трупи Петра Ћирића. Од 1908. до 1912. био је у ХНК у Осијеку, од 1912. до 1914. у Казалишту Народног дома у Трсту, од 1917. до 1919. у трупи Николе Хајдушковића, у сезони 1920/21. у НП у Сарајеву; од 1921. до 1926. био је члан НП у НСаду; од 1926. до 1927. је наступао у вараждинском казалишту, а од 1927. до 1936, са мањим прекидима, био је члан Београдске оперете – у овом периоду често је гостовао пред новосадском публиком; неко време лутао је по разним европским сценама; у сезони 1941/42. играо је у бањалучком позоришту; г. 1927. је учествовао у домаћем филму Краљ чарлстона.

УЛОГЕ: Лорио (Мамзел Нитуш), Јупитер (Орфеј у паклу), Чел (Три девојчице), Карнеро (Цигански барон), Јоаким XIII (Чар валцера), Кнез (Кнегиња чардаша), Доктор (Травијата), Гаспар (Корневиљска звона), Дон Бартоло (Севиљски берберин), Калхас (Лепа Јелена), Први министар (Холандска женица), Пан Заремба (Пољачка крв), Маркиз Имари (Гејша), Портир у циркусу (Вереница његовог величанства), Муценбехер (Игра у срећу), Популеско (Грофица Марица), Др Блинд (Слепи миш).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Мамзел Нитуш, Застава, 21. X 1921; (m), Der Zigeunerbaron, Deutsches Volksblatt, 22. III 1922; О. С(уботи)ћ, „Травијата“, Застава, 30. VI 1922; (m), Ein Walzertraum, Deutsches Volksblatt, 13. I 1923; А-м, A bajadér, Bácsmegyei Napló, 11. II 1924; С. Зубац, Биланс гостовања новосадске опере, Нова пошта, 26. II 1924; Renault, „Корневиљска звона“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 4, с. 6-7; О. С(уботи)ћ, „Севиљски берберин“, Застава, 31. X 1924; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1924, бр. 12, с. 26; О. С(уботи)ћ, „Холандска женица“, Застава, 4. IV 1925; Рене, „Холандска женица“, Јединство, 5. IV 1925; А-м, Оџић Милан, Нови Сад, 1925, бр. 18, с. 5; А-м, Вечите жеље, вечити снови, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 6; О. С(уботи)ћ, „Грофица Марица“, Застава, 27. II 1926; Ј. Лешић, Оџић Милан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1. с. 102-103.

В. В.

ПАВИЋ Душан – шеф мушке гардеробе (Кршље, Босански Нови, БиХ, 1. IV 1910 – ?). Завршио је два разреда занатске школе. У СНП је дошао из Панчевачког позоришта 1. IV 1948. и, најпре као кројач а затим као шеф мушке гардеробе, у њему остао до 31. X 1951. Од 1. XI 1951. до пензионисања, 1. IX 1970, био је руководилац гардеробе у Београдском драмском позоришту.

Р. Б.

ПАВИЋ Милорад – писац, историчар српске књижевности, преводилац, професор универзитета (Београд, 15. X 1929 – Београд, 1. XII 2009). Дипломирао је 1954. на одсеку за Југословенске књижевности Филозофског факултета у Бгду, а докторирао 1966. у Згбу са темом из упоредне књижевности Војислав Илић и европско песништво. Радио је у књижевној редакцији Радио-Бгда, „Просвети“, а као гостујући професор предавао је у иностранству: на Новој Сорбони у Паризу, Бечу, Венецији, Белађу, Москви, Лењинграду, Фрајбургу, Регензбургу, Гетингену, Падови итд. Запослио се, потом, на Филозофском факултету у НСаду, где је 1974. биран за ванредног, а 1977. за редовног професора; од 1977. до 1979. био је и декан. На Филозофском факултету у Бгду је од 1982. предавао историју културе југословенских народа у новом веку на Одељењу за историју. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1991. Добитник је награде АВНОЈ-а 1989. Као научник потписује монографије из историје српске књижевности и о значајним писцима: Историја српске књижевности барокног доба (1970), Гаврил Стефановић Венцловић (1972), Војислав Илић, његово време и дело (1972), Историја српске књижевности класицизма и предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983) итд. Деценијама се бавио објављивањем и критичким издавањем дела српских писаца XVIII и XIX века и њихове рукописе приређивао за сценско извођење: у Београдском драмском (Удворење Арханђела Гаврила девојци Марији Гаврила Стефановића Венцловића, 1971), Југословенском драмском позоришту (Како је Јуда издао Христа Ивана А. Ненадића, 1972) и на „Доситејевим данима“ у Иригу (Избор из Доситејевих и Стеријиних списа, 1981). Преводио је Пушкина и Бајрона. Као књижевник се јавио збирком песама Палимпсести (1967). Познатији је као прозни писац – објавио је неколико збирки прича, романа и драма. Светску славу доживео је романом Хазарски речник, роман-лексикон у 100.000 речи (1984), који је преведен на више од 20 језика и који је награђен НИН-овом наградом 1985; „New York Times“ га је 1988. прогласио за једно од седам најбољих књижевних дела објављених у САД, а 1992. је проглашен за роман деценије у Србији. Послужио је као основа за мноштво позоришних, филмских и телевизијских остварења: филм Византијско плаво (1993, у режији Драгана Маринковића); позоришна трупа „La Companie des Petits Chateaux“ играла је његову сценску адаптацију под насловом Ловци снова 1991/92. по замковима Француске; балет Mountains of Barking (1994. у Бриселу, трупа „Ultima Vez“); интернационална трупа „Pandur Theaters“ (2002/03. Бгд, Љубљана, Стеријино позoрје); Театар Особњак (Петроград, 2002. у режији Алексеја Сљусарчука); мултимедијална представа на фестивалу „Нови акценти“ (Синагога у Прагу, 2003, у режији Доротеја Шредера и Нине Галсторф); на сцени 45 Bleecker Theatre у Њујорку (2003. у режији Ерика Гулда)… Представа Кревет за троје, која је премијеру имала у СНП 1975. у режији Дејана Мијача, а која је настала према мотивима приповетке Гвоздена завеса и неких других његових прича, играна је и у Русији, у Петрограду и Москви. Осим Кревета за три особе, у СНП је 1971, у оквиру представе Јавленија и позорја, изведена његова адаптација Венцловићевог Удворења Арханђела Гаврила девојци Марији.
Н. С.

ПАВИЋЕВИЋ Драгиња-Драга – драмска глумица (Гардиновци, Бачка, 19. XII 1885 – Београд, 6. IV 1956). Супруга глумца Радомира Павићевића (в). Потиче из имућне трговачке породице из Орловата; завршила је основну школу. Први пут је ступила на сцену 1902. као Госпођа Тамерлан у комаду Кокар и Бикоке Рејмона и Бушрона у путујућој дружини Јевте Душановића у Земуну. Исте г. је била ангажована у трупи Боже Гавриловића, од 1903. до 1904. у дружини Драгутина Крсмановића, од 1904. до 1905. код Јована-Јаноша Марковића, од 1905. до 1906. код Михаила-Ере Марковића, од 1906. до 1910. код Михаила Лазића Чичка, од 1910. до 1911. у „Заједници“ Н. Тодоровића и С. Бунића, од 1911. до 1912. у НП на Цетињу, од 1912. до 1914. у Повлашћеном путујућем позоришту „Тоша Јовановић“, од 1914. до 1915. у обновљеном „Синђелићу“ под управом Александра Милојевића, од 1918. до 1919. у нишком позоришту под краткотрајном управом Пере Јовановића, 1919. у Градском позоришту „Стерија“ у Вршцу под управом Ђокице Протића, од 1921. до 1924. у СНП у НСаду; у сезони 1925/26. није играла нигде, од 1927. до 1928. поново је ангажована у СНП у НСаду, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Нишу, 1930. код Роберта Матијевића, од 1934. до 1935. по трећи пут у СНП у НСаду и 1936. у Београдској комедији свога супруга. У путујућим позориштима тумачила је разне глумачке фахове, али је највише успеха имала као певачица. Певала је лепим, култивисаним и доста јаким мецосопраном широког обима. Њене певачке улоге су биле солидно обрађене. Са Лепосавом Нишлић и Каћом Стојадиновић спадала је међу најбоље тумаче Коштане у унутрашњости.

УЛОГЕ: Тетка (Ожалошћена породица), Васка (Зона Замфирова), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Десанка (Дивљуша), Коштана (Коштана), Нера (Подвала).

ЛИТ: В., Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј, 1922, бр. 45, с. 2; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Застава, 3. IV 1924; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Јединство, 4. IV 1923; А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А-м, „Бубурош“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 30, с. 2.

Б. С. С.

ПАВИЋЕВИЋ Радомир – драмски глумац и редитељ (Бајина Башта, 9. II 1876 – Београд, 31. XII 1954). Завршио је три разреда реалне гимназије. Први пут је ступио на сцену 15. VI 1894. у нишком позоришту „Синђелић“ и у њему остао до септембра 1895. Од 1895. до 1897. је глумио у путујућим дружинама Мирка Сувајџића, Николе-Бате Симића, Михаила Лазића Стрица и Јефте Жикића, од 1897. до 1. VIII 1898. у СНП у НСаду, од 1898. до 1900. у путујућим трупама Петра Ћирића, Мише Милошевића и Јефте Жикића, од 1901. до 1902. код Јевте Душановића, 1903. код Боже Гавриловића, 1904. код Драгутина Крсмановића, од 1904. до 1905. код Јована-Јаноша Марковића, од 1905. до 1906. код Михаила Ере Марковића, од 1906. до 1910. код Михаила Лазића Чичка, од 1910. до 1911. у „Заједници“ коју је основао са Симом Бунићем и Николом Тодоровићем, од 1911. до 1913. у НП на Цетињу, крајем 1913. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“, од 1914. до 1915. у обновљеном нишком „Синђелићу“ под управом Александра Милојевића. Од 1918. до 1919. је са глумцем Пером Јовановићем водио своје позориште у Нишу, 1919. је био један од оснивача, члан и редитељ Градског позоришта „Стерија“ у Вршцу, крајем 1921. члан и редитељ обновљеног „Гундулића“, од 1922. до 1924. је поново био у СНП у НСаду, од 1924. до 10. VII 1926. у НП у Бгду, одакле је прешао у Бранино Комично позориште, од 1927. до 1928. по трећи пут у СНП у НСаду, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Нишу, 1930. у путујућој дружини Роберта-Матека Матијевића и од 1934. до 1935. опет у СНП у НСаду. Тридесетогодишњицу глумачког рада прославио је 15. V 1924. у СНП у НСаду улогом Ивана Захаровића у представи Трули дом Срђана Туцића. П. је био добар реалистички карактерни и комични глумац, један од најцењенијих у старијем нараштају између два светска рата, добар типичар, са смислом за срдачан, неусиљен хумор и врло одмерен у изразу. Имао је смисла и за прављење занимљиве и типичне маске. Супруга Драга (в) такође је била глумица.

РЕЖИЈЕ: Ајша, Дупла пуница, Сеоска лола, Протекција, Граничари, Сумњиво лице.

УЛОГЕ: Вуксан (Слободарка), Слуга Воронскове (Психе), Јосиф (Брбљуша), Мато (Завет), Лоран (Присни пријатељи), Пандур (Максим), Вођа (Корак у страну), Послужитељ (Двеста хиљада), Писар (Јеврејин из Пољске), Кишбиров (Циганин), Сват (Прибислав и Божена), Судски повереник (Сестре), Шмид (Ханела), Сељак (Јованчини сватови), Хенрик (Последње љубавно писмо), Касапин (Задушне жене), Слуга (Добре сведоџбе), Иван Захаровић (Трули дом), Танасије Димитријевић (Ожалошћена породица), Протопоп Миша Протић (На угледу).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј, 1922, бр. 51, с. 2; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Застава, 3. IV 1923; А-м, Позоришна дружина у Сомбору, Јединство, 4. IV 1923; А-м, Војвођанско позориште, Comoedia, 1923, бр. 4, с. 20-21; А-м, Тридесетогодишњица Радомира М. Павићевића, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 32, с. 3; А-м, Јубиларна представа Р. Павићевића, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 37, с. 1; Ср., Јубилеј Р. Павићевића, Радикалски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 18, с. 1.

Б. С. С.

ПАВКОВИЋ Милена – глумица-почетник; у СНП је наступила само једном, волонтерски, као Марија у Ђаволовим записницима (1884).

ПАВЛЕТИЋ Силвио – балетски играч (Винеж, код Лабина, 7. III 1929 – ). Завршио је четири разреда гимназије са малом матуром у Згбу (1943) и четири разреда трговачке школе (1947). Играчко образовање је стицао код М. Јовановића. Уметничку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. У СНП је први пут ангажован од 1. XII 1950. до 31. VIII 1954, када је отишао у МНТ у Скопљу. Од 1. IX 1955. до 31. VIII 1956. је поново био члан балетског ансамбла СНП. У ХНК „Иван Зајц“ у Ријеци био је ангажован од 1. IX 1956. до 31. IX 1959, када је прешао у балетски ансамбл ХНК у Згбу, где је од 1973. био и директор Балета. У солистичкој улози се први пут појавио 1952. као Ђаво у балету Ђаво на селу. Сигуран партнер, темпераментан и глумачки обдарен, остварио је низ епизодних солистичких улога карактерног фаха.

УЛОГЕ: Ђаво (Ђаво на селу), Капулети, Лоренцо (Ромео и Јулија), Сијамац (Рајмонда), Дворска будала (Франческа да Римини), Копелијус (Копелија), Комтур (Дон Хуан), Гаспар (Лопов Гаспар).

ЛИТ: Н. Петин, Последња балетска премијера у Новом Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Ј. Прокоп, Копелија, НС, 1954, бр. 77, с. 3-4; М. Бабинка, Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; М. Д., „Лопов Гаспар“. Премијера новосадског Балета, Дневник, 7. III 1956.

Љ. М.