ПЕПЕЉУГА – комад за децу од Бранислава Нушића.

Праизвођење у СНП у сезони 1910/11. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ПЕПЕЉУГА – прича у 4 чина. Написао: Р. П. Т.

Прво извођење у СНП 4. III 1904. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 23. I 1910. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Матејић (Царевић), Ј. Антонијевић (Дворанин), Р. Спиридоновић (Старац), Р. Кранчевићка (Мара), М. Николић (Марин отац), М. Тодосићка (Марина маћеха), Д. Матејићка (Зора), Д. Нишлићка (Смиља), М. Филиповићка (Божана), К. Виловчевица (Ружа), С. Стефановић (Просјак), М. Јосићева (Голубица), Д. Васиљевићка (Вила). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Пепељуга, Позориште, НСад, 1904, бр. 36, с. 203; А-м, У петак 10. марта по подне давана је за децу и ученике..., Слога, Сомбор, 1906, бр. 12, с. 3.

В. В.

ПЕПЕЉУГА – комад у 3 чина. Написао: Живојин-Бата Вукадиновић. Прво извођење 25. XII 1939. у Родином позоришту у Бгду, на Врачару.

Прво извођење у СНП 27. XI 1963. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф М. Поповић-Сенаши, музички сарадник И. Топлак, клавирска пратња О. Гргурин, пом. рд. В. Матић; З. Стојиљковић (Први херолд), В. Матић (Други херолд), З. Вуковић (Злата). З. Кримшамхалов (Бисерка), П. Петковић (Тале), М. Бањац (Госпа Црвенперка), М. Адамовић (Пепељуга), М. Железникар (Прва вила), Н. Колак (Друга вила), Б. Талевски (Први гост), П. Сардоч (Други гост), С. Жикић (Официр), Т. Јовановић (Маршал двора), И. Слијепчевић (Цар Светлан), Ј. Тапавички (Певачица), Л. Богдановић (Добошар). –Изведено 18 пута, глед. 6117.

БИБЛ: Ж. Вукадиновић, Пепељуга, комедија у стиховима у 3 чина са прологом, Бгд 1956.

Ј. М.

ПЕПЕЉУГА (Aschenbrödel) – дечја игра у 6 слика. Написао: Карл Аугуст Гернер. Прво извођење у нашој земљи 11. X 1902. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 23. II 1931. у Сомбору. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 13 пута.

ПЕПЕЉУГА (Золушка) – балет у 3 чина. Музика: Сергеј Сергејевич Прокофјев, Либрето: Николај Дмитријевич Волков. Прво извођење у Москви, у Бољшом театру, 21. XI 1945, у нашој земљи 11. III 1959. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 25. V 1965. у НСаду. – Рд. и к-граф И. Отрин, дир. И. Топлак, сц. С. Максимовић, к. Љ. Драговић, к. г.; Е. Марјаш-Брзић, М. Матић (Пепељуга, Добра вила), А. Пундов (Пепељугин отац, Обућар), В. Јелкић (Маћеха), Ж. Миленковић и П. Јерант (Маћехине кћери), Ј. Андрејев (Модискиња, Пратња Виле јесени), М. Месаровић (Кројачица, Пратња Виле лета, Мазурка соло), Ш. Бибић (Фризер, Дворјанин), Ј. Сувачаревић (Драгуљар, Дворјанин, Обућар, Мазурка соло), Г. Панков (Учитељ играња, Сат, Шпанци-дует), Б. Талевски (Пратња Добре виле, Дворјанин, Обућар), М. Бубањ, М. Ползовић и И. Златановић (Голубови), Љ. Мијач (Голуб, Мазурка соло), Ђ. Петровска (Вила пролећа, Grande valse, Шпанци-дует), В. Шобот и С. Васиљев (Пратња Виле пролећа), Ј. Прокић (Вила лета, Grande valse), Т. Мошински (Пратња Виле лета), М. Поповић-Сенаши (Вила јесени, Grande valse, Шпанци – соло I), А. Баранковски (Пратња Виле јесени, Шпанци – соло II), С. Илијћ (Вила зиме, Grande valse), С. Донсков (Пратња Виле зиме, Рускиња), Н. Гарај (Пратња Виле зиме, Оријенталка), Х. Неделко, Д. Сеферовић, Н. Узелац (Принц), П. Сардоч (Церемонијалмајстор, Пратња Добре виле, Оријенталац), В. Чебски (Мазурка соло, Дворјанин, Обућар), Б. Караев, Ж. Новков и В. Оренди (Дворјани), Ј. Кумвалд (Дворјанин, Оријенталац). – Изведено 15 пута, глед. 7121.

ЛИТ: Г. Б., Занимљива бајка, Дневник, 25. V 1965; Ј. Шулхоф, Сликовита камерна представа, Дневник, 30. V 1965.

Љ. М.

ПЕРА СЕГЕДИНАЦ – трагедија из повеснице српске у 5 чинова. Написао: др Лаза Костић. За позорницу удесио: Антоније Хаџић.

Праизвођење у СНП 26. I 1882. у НСаду. – А. Лукић (Вићентије Јовановић), П. Добриновић (Јаша Јамбреновић, Први судија), Р. Поповић (Матула), Д. Ружић (Пера Јовановић Сегединац), М. Хаџи-Динић (Зака), А. Милосављевић (Ранко Текелија), М. Димитријевић (Милан Текелија), В. Поповић (Вукић, Исусовац), Н. Јовановић (Манастирлија), М. Барбарић (Секула Витковић), Ђ. Бановић (Архимандрит Христијан), И. Станојевић (Изасланик графа Баћанија, Генерал), xxx (Први часник), xxx (Други часник), Б. Рашић (Мођороши), С. Лазић (Силаши), xxx (Шебешћен), Д. Ружићка (Мара), М. Рајковићка (Јула), Б. Хаџићева (Љубица). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 6. VI 1921. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – К. Васиљевић (Пера Сегединац), Д. Сотировић (Карло VI), М. Хаџи-Динић (Цинцендорф), Д. Спасић (Гроф Барањи), Б. Николић (Митрополит), М. Душановић (Јамбреновић), Р. Алмажановић (Матула), Љ. Динићка (Мара), Р. Кранчевићка (Јула). – Изведено 1 пут.

Премијера у НП у НСаду 6. V 1926. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Пера Јовановић Сегединац), Ј. Гец (Пастор), Н. Дивјак (Шебешћен), Н. Динић (Исусовац), С. Колашинац (Судија), Љ. Јовановићка (Мара), Д. Петровићка (Јула). – Изведено 2 пута.

Премијера у НП у НСаду 28. XII 1927. као свечана представа у част стогодишњице оснивања МС. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Пера Сегединац), Д. Кранчевић (Пастор), Л. Лазаревић (Шебешћен), Љ. Стојчевић (Силаши), М. Живановић (Исусовац), Љ. Јовановићева (Мара), И. Прегарц (Јула), М. Васић (Судија), Ј. Петровић (Џелат). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДб 6. II 1941. у НСаду. Прерадио: Јосип Кулунџић. Музика: Петар Коњовић. – Рд. Ј. Кулунџић, сц. М. Шербан, дир. С. Бомбардели; Д. Кранчевић (Карло VI), М. Милићевић (Гроф Цинцендорф), Љ. Филиповић (Вићентије Јовановић), Г. Николић (Јаков Јамбреновић, Калуђер), С. Пашалић (Матула, Јергер де Голе), М. Николић (Јанаћ Моско), Љ. Иличић (Пера Јовановић Сегединац), В. Качаник (Чорба), С. Бурја (Зака), М. Ајваз (Шевић), С. Душановић (Ранко Текелија), Б. Станојевић (Милан Текелија), М. Андрић (Вукић), Н. Митић (Павле Матулаји), Н. Стојановић (Ђенерал Хантко), М. Гајчин (Јанош Ковач), С. Цвитковић (Барта), Б. Варађан (Фратар), М. Драгин (Монах), О. Животићка (Мара), Д. Петковићка (Јула), Р. Кранчевићка (Игуманија). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 23. III 1960. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, пом. рд. Л. Дотлић, маске К. Булић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, музички сарадник Е. Гвоздановић; П. Вртипрашки (Пера Јовановић Сегединац), Љ. Раваси (Мара), В. Миловановић (Јула), С. Душановић (Вићентије Јовановић), М. Радаковић (Љубица), В. Животић (Карло VI, Ранко Текелија), В. Матић (Гроф Цинцендорф, Шевић), Б. Микоњић (Гроф Баћанија), Љ. Ковачевић (Јаков Јамбреновић, Ђенерал), В. Љубичић (Матула, Исусовац), Т. Плескоњић (Чорба), Б. Микоњић (Зака), С. Шалајић (Милан Текелија), Ђ. Јелисић (Вукић), Р. Којадиновић (Баћањијев изасланик, Пастор), Б. Бошковић (Први часник), Д. Шокица (Други часник, Други Мађар), В. Станковић (Христијан, Први судија), М. Тошић (Калуђер), С. Јовановић (Секула Витковић, Силаши), Ф. Живни (Мађароши), И. Хајтл (Шебешћен), Л. Богдановић (Први Мађар), Л. Балог (Војник). – Изведено 9 пута, глед. 3890.

БИБЛ: Л. Костић, Пера Сегединац, Јавор, НСад 1875.

ЛИТ: А-м, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 13, с. 13; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад, 1882, бр. 20-22, с. 119-123, 138-141 и 154-155; А-м, Пера Сегединац, Позориште, НСад, 1882, бр. 39, с. 153-154, бр. 40, с. 157-158, бр. 41, с. 161-162; М. Д-ћ, Пера Сегединац. Трагедија из повеснице српске у пет чинова, написао др Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 165-180; Ј. Ћ., 25. марта (7. априла) приказан је комад „Пера Сегединац“, Наше коло, Сомбор, 1908, бр. 14, с. 3; А-м, „Пера Сегединац“, Застава, 9. VI 1921; М. Ђорђевић, „Пера Сегединац“. Успомене из 1882. године, Нови Сад, 1940, бр. 897, с.4; Др К., Трагедија Пере Сегединца у преради г. Кулунџића појавила се са успехом на новосадској сцени, Дан, 31. I 1941; Ж. В., Л. Костић: „Пера Сегединац“, Политика, 30. I 1941; М. Кујунџић, Романтично и сликовито, Дневник, 25. III 1960; Е. Финци, Лаза Костић: „Пера Сегединац“, извођење Српског народног позоришта, Политика, 15. V 1960.

В. В.

ПЕРАКИ Лео (Leo Peracchi) – бразилски диригент и композитор (Сао Паоло, 30. IX 1911 – Рио де Жанеиро, 16. I 1993 ). Клавир и композицију студирао је у родном граду. Каријеру је започео као диригент малих филмских оркестара. Затим је на позив Националног радија прешао у Рио де Жанеиро, где је, у овој највећој бразилској радио-станици, дириговао Симфонијским оркестром скоро две деценије. У Рију се посветио и музичкој педагогији: на Академији „Лоренсо Фернандес“ предавао је хармонију и инструментацију. Уз то је као диригент наступао и на концертима за младе и водио балетске представе у Градском театру. Потом се преселио у Америку (у град Алтун у Пенсилванији), где је у току осмогодишњег боравка наступао на многим концертима и предавањима на којима је ширио и пропагирао бразилску музику. Такође је дириговао Симфонијским оркестром и хоровима и предавао у приватним школама и на државном Универзитету. Прешавши у Њујорк, у којем је живео до 1959, тријумфално се представио у њујоршком „Вашингтон-сквер-парку“ на концерту који су преносиле све радио-станице и тв-мрежа NBC. Концерту је присуствовало преко 5000 слушалаца. Музичка критика је веома повољно оценила овај наступ пред лицем целе Америке, истичући П. способност да у изведеним делима „истакне дух двадесетог века, путем мајсторског и прецизног дириговања“. По повратку у Бразил успоставио је везу са музичким покретом млађе генерације и отиснуо се на путовање Европом. За време боравка у Југославији имао је прилике да чује нашу народну музику, која га је толико одушевила да је, по либрету Јована Ђурића (в), компоновао балет Стамена, који је литерарно и музички инспирисан духом врањанског краја. Овај балет је своју праизведбу доживео на сцени СНП 7. V 1976. П. је потом постао и редовни члан Удружења композитора Србије. Вративши се у Бразил, именован је за директора Националног симфонијског радио-оркестра и наставио да, као диригент, редовно гостује у Градском театру. Оснивач је Камерног музичког друштва и аутор многобројних композиција које су стекле широку популарност у Бразилу.

ЛИТ: Љ. Мишић, Национални балет „Стамена“, Позориште, НСад, 1976, бр. 6, с. 3; Д. Н(иколић), Ромео и Јулија на бразилско-врањански начин, Дневник, 6. V 1976; С. Савић, Полетно, свеже, узбудљиво, Дневник, 11. V 1976; Љ. Мишић, Диригент Миодраг Јаноски о музици „Стамене“, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 6; М. Хаднађев, „Стамена“ Леа Перакија, Позориште, НСад, 1976, бр. 9, с. 7.

Љ.

ПЕРВАЗ Драгиња-Драгица – англиста, професор универзитета, преводилац (Нови Сад, 15. VI 1925 – Нови Сад, 4. VII 2016). Отац Светозар (в) био је столар у СНП. Школовала се у родном граду. До петог разреда похађала је Женску реалну гимназију, а за време рата Мађарску гимназију са српским наставним језиком, где је и матурирала 1944. Дипломирала је 1950. енглески језик и књижевност на Германској групи Филозофског факултета у Бгду. Једно време је провела на специјалистичким студијама у Единбургу, у Великој Британији, где је и докторирала 1958. Од 1950. је радила на Филозофском, касније Филолошком факултету у Бгду, да би 1961. прешла на Филозофски факултет у НСаду, на којем је још од оснивања (1954) била хонорарни професор и предавала Историју енглеског језика са савременим енглеским језиком.  Историју енглеског језика је предавала паралелно и на факултетима у Сарајеву и Приштини. Школске 1965/66. боравила је на истраживачком раду на универзитетима у Берклију и Лос Анђелесу, а током два месеца 1968. ради одржавања сарадње са Асоцијацијом колеџа из области Великих језера на истим колеџима одржала низ предавања из уже струке, али и о образовном систему у Југославији, могућности студирања и сл. Била је руководилац Катедре за енглески језик и књижевност, затим продекан за наставу на Филозофском факултету, директор Института за стране језике и књижевност и председник Савета Факултета. Пензионисана је 1992. Била је потпредседник Друштва за стране језике и књижевност Војводине и председник Савеза друштва за стране језике и књижевност Југославије. Поред војвођанског и југословенског Друштва за примењену лингвистику, била је члан и друштава Америке и Европе и Међународне асоцијације универзитетских професора енглеског језика. Била је доживотни члан сарадник МС. Објавила је велик број радова у домаћим и страним часописима и зборницима и учествовала на многим научним скуповима. Преводила је са енглеског језика научне и књижевне текстове. СНП је 1970. играло Поглед с моста (в) А. Милера у њеном преводу. Носилац је Повеље Филозофског факултета 1979, Повеље и Сребрне плакете за изузетан допринос развоју Универзитета 1990; добитник је захвалнице од студентске организације за свесрдњу сарадњу са студентима и залагање у настави.

М. Л.

ПЕРВАЗ Светозар – шеф столарске радионице, висококвалификовани радник (Нови Сад, 25. VIII 1902 – Нови Сад, 6. VII 1994). Завршио је четири разреда гимназије, а затим изучио столарски занат. Радио је код приватних мајстора у НСаду до 1924, када је, положивши мајсторски испит, отворио самосталну радњу. У СНП је ступио 1. IX 1950. као шеф столарске радионице и у њему је на том положају остао до пензионисања, 31. XII 1956. Био је веома способан стручњак, одличан организатор послова у столарској радионици, а развијеним осећањем одговорности спроводио је и извршавао све радне задатке. Посебну пажњу поклањао је рационалном утрошку материјала и евидентирању и чувању позоришне имовине.

Р. Б.

ПЕРВИЋ Мухарем – књижевни и позоришни критичар (Хумићи крај Кључа, БиХ, 11. IV 1934 – Београд, 29. VII 2011). У Зрењанину је завршио основну школу и гимназију, а у Бгду је дипломирао на катедри за светску књижевност на Филозофском факултету. Књижевни рад започео је у „Студенту“ као главни уредник (1956-1958), а онда је прешао у редакцију „Дела“, где је од 1960. био главни и одговорни уредник. Позоришну критику је почео да пише у „Младости“ 1958, а од 1966. био је редовни позоришни критичар „Политике“; сарађивао је и у „НИН“-у. Своје огледе и теоријске радове сабрао је у књигу Традиција и критика, за коју је добио награду „Ђорђе Јовановић“.  Био је један од приређивача првог издања сабраних дела Иве Андрића. Са Радошем Новаковићем је написао сценарио за филм Бекства (1968), а аутор је телевизијске серије о послератном културном животу Како се калио челик и остало. Његове позоришне критике одликују се богатством опсервација и проницљивом естетском анализом драмског предлошка, док му слика сценске реализације остаје оскудније презентована. Припадао је групи истински знатижељних критичара, па је отуда спадао и у групу позориштника са којима се, по сопственом признању, Мира Траиловић готово редовно консултовала о репертоару Атељеа 212. Своја познанства и пријатељства са људима из света  политичког живота Србије је неретко користио да би заштитио поједина позоришта, неке од „сумњивих“ представа, као и театарске ствараоце чији је рад био под лупом некадашњих југословенских власти. Био је изузетно отворен за нове позоришне тендеције и један је од ретких тадашњих позоришних критичара који су безрезервно подржавали БИТЕФ. Писао је и о представама СНП изведеним на гостовањима у Бгду и на Југословенским позоришним играма у НСаду, које је редовно пратио. Добитник је и следећих награда: Стеријине награде за театрологију (1995), Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије (2005), Награде Фонда „Тодор Манојловић“ за модерни уметнички сензибилитет (2007)  и Танјугове награде „Златно перо“ за најбољу позоришну критику о представама БИТЕФ-а (2007).                                                                                                                                                      БИБЛ: Стари ритуал и нови театар, Политика, 23. II 1967; Рационалне емоције, Политика, 1. XI 1967; У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; Једна добра и пријатна представа, Политика, 2. VI 1970; Избледело лице насиља и злочина, Политика, 7. III 1972; Традиција и критика, Бгд  1977; Приповедање и мишљење, Бгд 1978; Премијера. Наша драма у нашем позоришту, Бгд 1978; Воља за променом (критике о представама БИТЕф-а), Бгд 1995; Волшебна ковачница, Бгд 2003; Језик са седам кора, Ниш 2004; Браво мајсторе!, Бгд 2006; Дође ми да полудим, Зрењанин 2010.

З. Т. Ј. и А. М.