ТИЦ Фр. (Fr. Titz) – немачки драмски писац. По француском оригиналу прерадио је једночини комад Излечен је, који је у СНП премијерно изведен 1884, а игран је и под називом Он је излечен.

ТИШИНА ШУМА – драма у три чина. Написао: Жика Гавриловић.

Праизвођење у СНП 15. III 1958. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, пом. рд. Б. Веснић, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; Љ. Ковачевић (Радоје), Д. Синовчић-Брковић (Милена), Д. Колесар (Грешник), В. Љубичић (Лука), Ђ. Јелисић (Жилавко), М. Тошић (Чобанин). – Изведено 1 пут, глед. 519 (после „затвореног“ извођења, које је требало да буде претпремијера, представа је из политичких разлога скинута са репертоара).

БИБЛ: Жика Гавриловић, Тишина шума, драма у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 795.

М. Р.

ТОВАРИШЧ (Tovaritch) – комедија у 4 чина. Написао: Жак Дивал. Прво извођење у Паризу, 13. X 1933, у нашој земљи 5. II 1934. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 20. IX 1934. у НСаду. Превео: Јован Јеремић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. М. Рајчевић, сц. А. Кумрић; М. Андрић (Кнез Уратијев), К. Рајчевићка (Кнегиња Уратијева), Н. Стојановић (Банкар), Р. Ферари (Фернанда), Р. Петровићева (Хелена), Г. Николић (Жорж), М. Рајчевић (Гороченко), Б. Костићева (Леди Кериган), З. Николићка (Аугустина), Е. Казазовић (Мартло), Р. Павићевић (Портир). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НПДб 30. V 1936. у Петровграду. – Рд. Р. Динуловић; Б. Ђорђевић (Кнез Уратијев), Л. Ђорђевићка (Кнегиња Уратијева), С. Колашинац (Шарл), И. Петри (Фернанда), С. Јанићијевић (Жорж), Милена Петровићева (Хелена), М. Вујновић (Гороченко), М. Живковић (Господин Дибијев), М. Јовановићева (Госпођица Дибијев), Ј. Краснићева (Леди Кериган), М. Мирковић (Џими), Мица Петровићева (Лујза), О. Спиридоновићева (Млада девојчица од „Каролине“), Л. Јовановић (Мартло). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), Премијера „Товаришч“-а од Жака Дивала, Југословенски дневник, 1934, бр. 176, с. 4; th, „Towarischtsch“ von Jacques Deval, Deutsches Volksblatt, 1934, бр. 4466, с. 6; С. Фишлер, „Товаришч“ у извођењу Бановинског позоришта (у Петровграду), Дан, 1936, бр. 130, с. 7.

В. В.

ТОДОРОВ Милан – писац (Банатско Аранђелово, 9. IX 1951 –). Дипломирао је 1976. југословенску са светском књижевношћу на Филозофском факултету у НСаду. Писао је и уређивао рубрике сатире у студентским и омладинским листовима. Пре окончања студија, запослио се као новинар, а касније је био уредник, директор Радио НСада, директор Телевизије НСад, а затим и генерални директор Радио телевизије НСад. Оставши без посла због својих пропалих политичких уверења, опробао се као менаџер за продају. Пише сатиричне приче, афоризме и класичне приповетке. Превођен је на многе светске језике и заступљен у релевантним српским и светским антологијама сатире. Објављује афоризме, прозу, поезију и књижевне критике у београдским и новосадским књижевним часописима. Заступљен је у многим антологијама сатире од националног значаја на српском, енглеском, пољском, руском, румунском, италијанском, грчком, француском, словеначком, македонском, бугарском и немачком језику. Био је члан критичарског жирија Вечерњих новости за награду „Меша Селимовић“ 2018, коаутор је ТВ кабареа приказане на ТВ НСад Тикваријум 1985. и косценариста за тв филм приказан на ТВ НСад На лепом плавом Дунаву 2000. Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник је многих признања: награда „Радоје Домановић“ листа ЈЕЖ са сатиричну причу 1978; награда „Радоје Домановић“ за књигу афоризама Острво без блага 2003; награда „Ђорђе Фишер“ Друштва књижевника Војводине 2007; награда „Чивијаде“ у Шабцу за најбољу сатиричну причу 2009; награда Фестивала сатире „Бијели Павле“ у Даниловграду за најбољи афоризам 2009; награда „Вуко Безаревић“ у Пљевљима за најбољу необјављену сатиричну причу 2009; награда у Панчеву за најбољи еколошки афоризам 2010; награда на Златибору за најбоље еротске афоризме 2010; награда Сатира феста у Бгду за најбољу сатиричну причу 2010; награда „Вук Глигоријевић“ Сатира феста У Бгду за најбољи афризам 2011; награда ТИПАР на Данима хумора и сатире у Пљевљима за најбољу књигу хумористичко сатиричког садржаја на просторима бивше СФРЈ 2012; награда у Чајетини за афоризам посвећен Олимпијади у Лондону 2012; Међународна награда за књижевност „Хаџи Најман“ у Либану 2014; награда за најбољу кратку причу на Фестивалу кратке сатиричне приче у Београду, 2018. У СНП изведено Кунинско лето 1985.

БИБЛ: књиге прича: Ухом за крухом, МС, НСад 1976; Безброј наших живота, Бак, Београд 2011; Не могу овде да дочекам јутро, Архипелаг, Бгд 2014; романи: Лек против смрти, Чаробна књига, Бгд 2016; Редослед једноставних ствари, Чаробна књига, Бгд 2017; драма: Кунинско лето, Српско народно позориште, НСад 1985/86; збирке песама: Боца под притиском, 1980; Претакани Срби 2009; књиге афоризама: Црвени и плави, 1981, Сиротињска забава, 1990, Острво без блага, 2003; Покори се и почни која је проглашена најбољом књигом афоризама која је објављена на српском говорном подручју 2013; ТВ драма: Шпански ветар са сиром, ТВ НСад 1979; Радио драме: Поздрав из Аустралије, 1981; Кунинско лето, 1984; Принц од монокла, 1982.

М. Л.

ТОДОРОВИЋ Владета – драмски глумац (Гривац, Шумадија, 21. IX 1919 – Смедерево, 5. VI 1941). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1938. у Крагујевцу, где је матурирао 1939, када је постао ванредни студент Правног факултета у Бгду. Глумом се, аматерски, почео бавити као ученик виших разреда гимназије наступајући са крагујевачким дилетантима. Професионални глумац (почетник) постао је 1. I 1939, за време гостовања НПДбС у Крагујевцу, и у овој трупи је остао до 6. IV 1941. Живахне природе, даровит, сналажљив и веома симпатичне сценске појаве, играо је низ епизодних улога којима је требало да прокрчи себи пут у истакнутији, значајнији репертоар. У томе га је прекинула трагична погибија приликом експлозије муниције у Смедереву.

УЛОГЕ: Први официр (Бела гарда), Ордонанс (Каплар Милоје), Кемницер (Последњи плес), Један господин (На шестом спрату),  Сценариста (Уметници), Други фотограф (Јунак).

ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; М. Вулетић, Експлозија муниције у Смедеревској тврђави, Смедерево 1971.

Л. Д.

ТОДОРОВИЋ Пера – политичар, публициста и књижевник, преводилац са руског и француског (Водице код Смедерева, 2. V 1852 – Београд, 24. X 1907). Учио је гимназију у Бгду и трговачку школу у Пешти. У Цириху, где је студирао педагогију, упознао се са руском револуционарном емиграцијом, па је друговао и са Бакуњиним. Вративши се у Србију, постао је следбеник идеја Светозара Марковића и упустио се у сарадњу са његовим листовима. Уређивао је први социјалистички часопис код нас – „Рад“. У Крагујевцу је 15. II 1876. организовао манифестацију поводом победе социјалиста на општинским изборима – тзв. „Црвени барјак“. Као добровољац храбро се борио против Турака. Накнадно осуђен због „Црвеног барјака“, побегао је у НСад, где је издавао социјалистички оријентисан часопис „Стража“, што га је приморало да поново бежи, овог пута у Париз. Када је помилован (1881) вратио у Србију, где је одмах прионуо да организује Радикалну странку. Г. 1883. био је затворен због Тимочке буне; 1886. краљ Милан Обреновић га је ослободио и понудио му савез са Напредњачком странком. Радикали су тај савез одбили а Т., који га је прихватио, сматрали за отпадника. Једно време је радио као комесар Народне банке, па као начелник Министарства привреде. Потом се посветио искључиво публицистици и књижевном раду. Сем поменутих, издавао је и листове „Радикал“, „Мале новине“ и „Огледало“. Важио је за једног од најбољих српских новинара свога доба; био је вешт и оштар полемичар и памфлетист. На пољу књижевности – писао је историјске романе и чланке о руским реалистима. Борећи се против романтизма, а за реализам у српској књижевности, страсно је пропагирао естетичку мисао руских револуционарних демократа – Чернишевског, Доброљубова и Писарева, а у Њекрасову, Шчедрину и Михајловском видео је њихове наследнике. Стваралаштво Гогоља, Тургењева и Шчедрина препоручивао је као парадигму за српску књижевност. У том циљу је и сам преводио Гогоља и Тургењева. Гогољев Ревизор је у Т. преводу први пут изведен у СНП 6. III 1904. у Сомбору. У овом, незнатно коригованом, преводу Ревизор је извођен и после Другог светског рата.

БИБЛ: Никола Гогољ, Ревизор, прев. П. Т., НСад 1880; И. С. Тургењев, Новина, прев. П. Т., НСад 1878; Дневник једног добровољца, Бгд 1881; Уништење естетике (по Чернишевском и Писареву), Бгд 1882; Живот и трулеж, Бгд 1882; Силазак с престола, Бгд 1889; Смрт Карађорђева, Бгд 1928.

ЛИТ: Х. О. (Л. Пачу), Ревизор, шаљива игра у пет чинова, Стража, фебруар 1879, с. 315-319; М. Иванић, Помен Гогољу о педесетогодишњици његове смрти, Нова искра, 1902, бр. 4, с. 151-155; С. Јовановић, Пера Тодоровић, Бгд 1908; Д. Николајевић, предговор роману Смрт Карађорђева, Бгд 1928; В. Нинчић, Пера Тодоровић, Бгд 1956; В. Вулетић, Светозар Марковић и руски револуционарни демократи, НСад 1964; В. Калезић, Негаторски дух Пере Тодоровића, у: Критички спорови, НСад 1969, с. 15-31; В. Вулетић, Н. В. Гогољ и српска књижевна оријентација пре једног века, Зборник Матице српске за славистику, 1976, бр. 10, с. 27-61; Л. Перовић, Пера Тодоровић, Бгд 1983.

Б. Кс

ТОДОРОВСКА Радмила – оперска певачица, сопран (Битољ, 2. II 1936 – ). Завршила је Музичку академију у Бгду у класи Николе Цвејића. На сцени је дебитовала 1960. као Краљица ноћи у Чаробној фрули у Сарајевској опери; отада је непрекидно члан сарајевског НП, са прекидом од 1963. до 1965, када је била ангажована у Београдској опери. Гостовала је широм Југославије, у Бугарској, Румунији, СССР и Аустрији. У СНП је наступила као Ђилда у Риголету 20. IV 1969, Абигаила у Набуку 23. X 1970, Виолета у Травијати 27. XII 1970. и као Норма у истоименој опери 22. XII 1973. и 21. III 1974. Сопран великог опсега, мек али продоран и гибак, Т. је са успехом тумачила изузетно широк круг улога од лирско-колоратурних (Ђилда, Розина, Виолета, Лучија ди Ламермур) до изразито драмских (Турандот, Тоска, Леонора у Трубадуру и друге).

ЛИТ: В. П(оповић), Две одличне гошће на сцени СНП-а, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 19.

В. П.

ТОДОСИЋ Зорка – глумица (НСад, 31. III 1863 – Београд, 28. XII 1936). Родитељи су јој били глумци Љубица (в) и Димитрије Коларовић (в), те је и она, под девојачким презименом, наступала на сцени СНП још као дете (од 1871. до 1875). Од марта 1878. била је чланица НП у Бгду до 1880, када се удала за благајника Штедионице у Земуну Милана Теодосијевића, који се убрзо тешко разболео и Т. га је до 1886. дворила једва покретног. Позоришту се вратила 1886, после мужевљеве смрти, и (под мало модификованим презименом) на сцени НП у Бгду остварила блиставу глумачку и певачку каријеру. Г. 1913. принудно је пензионисана јер су се код ње неизбежно примећивали знаци тешког душевног обољења, које је затим толико узело маха да је остатак живота провела без икакве свести о себи и потпуно заборављена од публике. 25-годишњицу глумовања је прославила 7. II 1908. у Бгду као Игуманија у комаду Мамзел Нитуш. Као чланица НП у Бгду често је гостовала у СНП.

УЛОГЕ: Ката Горопад (Риђокоса), Босиљка (Сеоска лола), Клементина (Цезаров тестамент), Биорка (Врачара), Аделина (Наше жене), Гђа Бонивар (Дупла пуница), Марта (Луда посла), Павлија (Ђидо), Шебовица (Фромон и Рислер), Игуманија (Мамзел Нитуш).

ЛИТ: Побратим (Д. Петровић), Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Цезаров тестаменат“, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; А-м, Театар – Гостовање једне пјевачице на нашој позорници, Slavonische Presse, Осијек, 28. XII 1899; А-м, У петак је приказана „Дупла пуница“, Застава, 5. III 1900; -а, У недељу 16. дец. приказан је „Нитуш“, Застава, 20. XII 1901; А-м, Прослава 25-годишњице Зорке Теодосијевићке, Застава, 4. II 1908; М. Грол, Зорка Тодосић (1864–1936), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 123-136; Л. Дотлић, 17 чланова славне глумачке династије, Позориште, НСад, 1971, бр. 6, с. 13; Л. Дотлић, Успутне белешке из позоришне прошлости. – Када је рођена Зорка Тодосић?, Позориште, НСад 1972, бр. 4, с. 17.

В. В.

ТОДОСИЋ Јанко – глумац (Брђани, чачански округ, 1855 – Београд, 14/27. VIII 1902). Први пут је, по свој прилици, на сцену ступио у путујућој дружини Ђорђа Пелеша 1879, а затим је био члан путујућих позоришта Фотија Иличића (1880-1882) и Ђуре Протића (1882-1893). Новембра 1893. ангажован је у СНП у НСаду, у којем је остао до смрти, последње две сезоне све више одсуствујући са сцене због болести. Обдарен природним преимућствима – појавом и звучним музикалним гласом, интелигентан, озбиљан и радан, он се у путујућем периоду бавио режијом и играо најистакнутије улоге љубавника и хероја у сентименталним грађанским комадима и романтичарској историјској драми, наступајући упоредо и у музичком репертоару. Доласком у СНП усмерио се на карактерне, често епизодне ликове, показујући нарочити смисао за салонске сметењаке и бонвиване. Његова глума се одликовала обиљем живописних и пластичних детаља у оквиру умереног, реалистичког сценског израза. Г. 1901. је тешко оболео и после две операције у Будимпешти преминуо је у београдској Државној болници. Из брака са глумицом Мартом Т. (в) имао је четворо деце, од којих је кћи Милена такође била глумица.

УЛОГЕ: Лауш (Вечити закон), Де Сен Реол (Досадан свет), Осман беј (Краљевић Марко и Арапин), Стева (Јабука), Соланио (Млетачки трговац), Андрија Попради (Господска сиротиња), Ивица (Балканска царица), Оскар Шаплу (Нервозне жене), Лекар (Галеото), Макса Јовић (Женска влада), Пол Бодар (Булинарови), Бевалан (Роман сиромашног младића), Розенкранц (Хамлет), Батрић (Слободарка), Барон Обертал (Психе), Влахо (Завет), Макса (Циганин), Кмет цигански (Врачара), Канонви (Мадам Сан Жен), Дон Лоренсо Тристан (Мрља која чисти), Мартин Дембелић (Женидба на пробу), Тривун (Девојачка клетва), Петар Марић (Ретка срећа), Херберт (Крив), Анри Дивал (Дупла пуница), Сељак (Јованчини сватови), Лекар (Јеврејин из Пољске), Ханс Вернер (Задушне жене), Ернесто (Сестре), Јов (Лажни цар Димитрије), Ђурђе Дејанов (Дојчин Петар), Стева Грабић (Честитам), Риста (Саћурица и шубара), Јаснић (Рат у мирно доба), Флотвел (Распикућа), Козински (Разбојници), Едгар (Краљ Лир), Виње (Присни пријатељи), Свистунов (Чикина кућа), Исидор (Цезаров тестамент), Чавлић (Јасмина и Ирена), Шантрен (Женски прилатељ).

ЛИТ: А-м, О приказаном комаду, први пут, „Господска сиротиња“, Стража, НСад, 1895, бр. 23, с. 2; Ј. Грчић, Балканска царица, Позориште, НСад, 1895, бр. 38, с. 149-151; С., Српско народно позориште – „Женска влада“, Застава, 1896, бр. 9, с. 3; С., Нервозне жене, Позориште, НСад, 1896, бр. 26, с. 102-103; Ј. Хр(аниловић), „Булинарови“, комедија водвиљ у три чина, написали Морис Ордоно, Албен Валабрег и Анри Керул, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Завет, Позориште, НСад, 1898, бр. 12, с. 58-59; А-м, „Присни пријатељи“, шаљива игра од Викторијена Сардуа, Браник, 1898, бр. 62, с. 3; А-м, „Лажни цар Димитрије“, историјска трагедија у 5 чинова од Ф. Шилера коју је допунио Хајнрих Лаубе, Браник, 1898, бр. 69, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Сестре, Позориште, НСад, 1898, бр. 40, с. 176; А-м, У уторак 17. о. м. гледали смо „Психе“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 64, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Мрља која чисти“, Позориште, НСад, 1900, бр. 18, с. 70-71; С., Краљ Лир, Позориште, НСад, 1900, бр. 38, с. 151; А-м, Вест о смрти Јанка Тодосића, Застава, 1902, бр. 182, с. 3; А-м, Јанко Тодосић, Позориште, НСад, 1902, бр. 28, с. 194.

С. Ј.

ТОДОСИЋ Марта – глумица (Бачка Паланка, 8. II 1862 – Приштина, 1931). Девојачко презиме јој је Савић; била је удата за глумца Јанка Т. (в), са којим је имала ћерку Милену Т., која је такође била глумица. После завршене женске радничке школе почела је да глуми 1881. у путујућем позоришту Фотија Иличића наступивши први пут у Сремској Митровици у улози Марте (Низ бисера). Затим је била члан путујуће дружине Ђуре Протића од 1882. до 1893, када је прешла у СНП у НСаду и у њему, с прекидима, остала све до 1925. Априла 1925. постављена је за члана НП у Бгду, где је 1. VII исте г. и пензионисана. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 11. III 1907. у Панчеву улогом Мајорице (Мишоловка), а четрдесетогодишњицу 7. III 1921. као Дона Леонсија (Лек од пуница) и Ана (Шаран). Том приликом је одликована Орденом Светог Саве V реда. Даровита, знала је да се снађе у великом броју веома разноврсних озбиљних и комичних рола, мада су њеном уметничком темпераменту највише одговарали карактерно-комични ликови, међу којима је из репертоара Јеце Добриновић преузела већи број брбљуша, сплеткашица, скоројевићки, помодарки, покондирених тикава, горопадних жена, каприциозних мајки, тетака и баба, које је тумачила урођеним комичарским нервом, пластично и живо, са обиљем тачно уочених и приказаних карактерних детаља. Нарочитог слуха је имала за старије жене и оштроконђе из домаће средине, којима је стекла широку популарност код публике (понекад угађајући карикатуром галерији), а и признање у критикама, у којима су њени наступи у Покондиреној тикви, Дивљуши, Риђокосој, Ђиду и Сузама високо цењени. Захваљујући певачким способностима остварила је велик број рола у музичком репертоару, пре свега у народним комадима с певањем, посрбама с песмом и музиком и у оперетама. У деценији пред Први светски рат је, уз Милку Марковић и Тинку Лукић, припадала кругу најдаровитијих глумица СНП, а у ПО ДСНП је цењена као најпоузданији стуб репертоара и тумач свих врста старица са истинском индивидуализацијом појединих лица.

УЛОГЕ: Ракила (Циганин), Паола (Четири жене под једним кровом), Баба Јурмуса (Краљевић Марко и Арапин), Вијарда (Прециоза), Екселенција Ешен (Дворска милошта), Вата (Наши сељани), Сара Гилдернова (Библиотекар), Јевросима (Милош Обилић), Маћеха Марина (Пепељуга), Мекићка (Војнички бегунац), Лебретоновица (Бабино лето), Павлија (Ђидо), Арина Пантелејмоновна Мајер (Окови), Марија (Тако је морало бити), Жиранка (Ђаволови записници), Марта (Поп Доброслав), Катарина (Северо Торели), Обриница (Роман сиромашног младића), Госпођа Левреје (Женски пријатељ), Безернова (Брбљуша), Тулпа (Ханела), Макра (Крајишкиња), Војвоткиња од Ровига (Мадам Сан-Жен), Марта Кокурилка (Самртна замка), Шебовица (Фромон и Рислер), Агнеза (Две љубави), Ранђија (Девојачка клетва), Игуманија (Нитуш), Перуника (Гордана), Маркиза Буфлерова (Нарцис), Смиља (Црни књаз са Семећа), Босиљка, Смиљанићка, Пела (Сеоска лола), Марија (Пучина), Баба (Горски вијенац), Ана Андрејевна (Ревизор), Марта Строгоф (Царев гласник), Ката (Дивљуша), Томићка (Свет), Фема (Покондирена тиква), Ана (На дну), Марта (Фауст), Мис Томсон (Доларска принцеза), Стара Витихен (Утопљено звоно), Кокочева (Луксембуршки гроф), Ката (Повратак), Миланова мајка (Косовска трагедија), Перса (Ускочкиња), Орголова (Госпође и хусари), Варвара Оњегина (Зец), Фрајла Ната (Наш човек), Иришкиња (Саћурица и шубара), Шарика (Риђокоса), Јула (Сузе), Хана (Марија Стјуарт), Јевросима (Ђурађ Бранковић), Манда (Шокица), Фрошарка (Две сиротице), Африда (Вештица), Ката (Голгота), Марта (Низ бисера), Аделина (Наше жене), Винерена (Присни пријатељи), Цезарина (Цезаров тестамент), Бодровица (Вечити закон), Јеца (Избирачица), Фјокла (Женидба), Савета (Протекција), Катарина (Северо Торели), Госпођа Леверде (Женски пријатељ), Јозефина (Мали људи), Матрјона (Царство мрака), Дојкиња Јулијина (Ромео и Јулија), Жакурина (Јунаштво), Јула Тесман (Хеда Габлер), Пела (Пљусак).

ЛИТ: А-м, О одржаној представи „Ђидо“, Стража, НСад 1895, бр. 11, с. 4; Ј. Хр(аниловић), Мајка, Позориште, НСад 1895, бр. 10, с. 38-39; М. С(ави)ћ, Последње љубавно писмо, Позориште, НСад бр. 31, с. 123; Ј. Хр(аниловић), Цезаров тестамент, Позориште, НСад 1896, бр. 31, с. 122-123; Ј. Хр(аниловић), Крајишкиња, Позориште, НСад 1898, бр. 41, с. 181-182; О., У суботу 8. јануара гледали смо: „Самртна замка“, Застава, 1900, бр. 6, с. 3; С., Наше жене, Позориште, НСад 1900, бр. 19, с. 75; (Ј.) Г(рчић), „Ретка срећа“, шаљива игра у једном чину, написала Милева Симићева, Браник, 1900, бр. 24, с. 2, Ј. Хр(аниловић), Луда посла, Позориште, НСад 1901, бр. 24, с. 150-151; (Ј.) Г(рчић), Роман сиромашног младића, Позориште, НСад 1902, бр. 4, с. 14; Ј., Лепа оперета „Нитуш“, Народност, Панчево 1903, бр. 13, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Сеоски лола“, позоришна игра, позоришна игра с певањем и играњем, написао Е. Тот, превео С. Дескашев, музика од И. Бајића, Браник, 1904, бр. 274, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Шокица, Позориште, НСад 1904, бр. 38, с. 214-215; (Ј.) Г(рчић), Тако је морало бити, Позориште, НСад 1905, бр. 20, с. 82-83; М. Недељковић, Две три о нашем Српском народном позоришту, Бранково коло, 1905, бр. 12, с. 375-379, бр. 13, с. 400-403, бр. 14, с. 435-440, бр. 15, с. 471-476; -б-, „Нитуш“, Браник, 1905, бр.45, с. 3; А-м, У среду 1. марта по подне давана је шала „Очарани кнез“, Слога, Сомбор 1906, бр. 11, с. 4; Д. Ж., Марта Тодосић, Грађанин, Панчево 1907, бр. 16, с. 2-3; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Марте Тодосић у Панчеву, Позориште, НСад 1907, бр.4, с. 43; А-м, 25-годишњица глумовања, Браник, 1907, бр. 81, с. 2; (Ј.) Г(рчић), „Вештица“, драма у 5 чинова од Викторијена Сардуа, Браник, 1907, бр. 285, с. 2; Раул, 24. фебруара (8. марта) приказан је комад „Голгота“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 10, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шаран“, шаљива игра у 1 чину од Змаја Јована Јовановића, Браник, 1908, бр. 10, с. 3; А-м, „Марија Стјуартова“, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 24, с. 98-99; (Ј.) Г(рчић), „Две сиротице“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 10, с. 194-195; Ј. Грчић, „Луксембуршки гроф“ од Лехара, Браник, 1911, бр. 242, с. 2; А-м, Синоћ је у позоришту даван руски комад „Љубав“ од Потапенка, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 58, с. 3; А-м, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1913, бр. 213, с. 2-3; В. М., Позориште и уметност, Слобода, 1919, бр. 63, с. 3; Б. П., Позориште, Јединство, 1920, бр. 385, с. 2; -р-, Марта Тодосићка, Застава, 1921, бр. 35, с. 5; „Застава“, Прослава г-ђе Марте Тодосићке, Жена, НСад 1921, св. 2-3, с. 141; А-м, Прослава у позоришту, Застава, 1921, бр. 38, с. 2; А-м, Четрдесетогодишњица Марте Тодосићке, Јединство, 1921, бр. 526, с. 1; А-м, Марта Тодосић – поводом прославе четрдесетогодишњице глумовања, Јединство, 1921, бр. 528, с. 1-2; А-м, Прослава 40-годишњице г-ђе Марте Тодосићке, Застава, 1921, бр. 51, с. 2; А-м, Прослава г-ђе Марте Тодосићке, Застава, 1921, бр. 53, с. 2; А-м, „Женидба“, Застава, 1921, бр. 242, с. 3; А-м, „Ромео и Јулија“, Истина, НСад 1922, бр. 1, с. 12; (Ј.) Хр(аниловић), „Фаун“, Јединство, 1922, бр. 1026, с. 3; Вер., Париска сиротиња, Застава, 1924, бр. 97, с. 3; А-м, „Васкрсење“, Застава, 1924, бр. 223, с. 3; Н., Молијер: „Грађанин племић“, режија г. Верешчагина, Јединство, 1925, бр. 1508, с. 3; С. Зубац, Трагично али дидактично, Видовдан, НСад 1925, бр. 6, с. 3; Р. Веснић, Стара гарда, Дневник, 1960, бр. 5068, с. 14.

С. Ј.