ХАСАНАГИНИЦА – драмска слика у стиховима у 1 чину. Написао: Алекса Шантић. Прво извођење 20. XI 1910. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 12. I 1912. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 19. VIII 1912. у Меленцима (са једночинком На уранку). – Рд. М. Хаџи-Динић; К. Васиљевић (Хасанага), М. Марковићка (Хасанагиница), В. Цвијановићка (Златија), Љ. Јосићева (Зерина), Р. Алмажановић (Рашид), Љ. Динићка (Мерима), М. Ђорђевићева (Емина), М. Хаџи-Динић (Хамид), Н. Гошић (Адем), К. Виловчевица (Катица), В. Ивановић (Први момак), С. Ђуркић (Други момак), Ј. Цвијановић (Трећи момак). – Изведено 17 пута.

Премијера у СНП 21. V 1913. у Згбу (са једночинком О туђем хлебу). – Рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Хасанага), М. Марковићка (Хасанагиница), О. Шварц (Златија), Н. Буковинац (Зерина), xxx (Рашид), Љ. Динићка (Мерима), М. Ђорђевићева (Емина), М. Душановић (Хамид), Н. Гошић (Адем), С. Ранковићева (Хатиџа), В. Ивановић (Први момак), С. Ђуркић (Други момак), Р. Алмажановић (Трећи момак). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП 22. XI 1920. у НСаду (40-огодишњица уметничког рада Љубице и Милоша Хаџи-Динића). – Рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Хасанага), М. Хаџићева (Хасанагимица), Д. Петровићка (Златија), мала Душановићева (Зерина), xxx (Рашид), Љ. Динићка (Мерима), А. Кранчевићка (Емина), Б. Николић (Адем), С. Савић (Хамид), С. Стојчевићка (Катица), М. Душановић (Први момак), Р. Алмажановић (Други момак), П. Јовановић (Трећи момак). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 16. II 1924. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – К. Рајчевићка (Хасанагиница), М. Рајчевић (Хасанага), А. Аћимовићка (Мерима), С. Петровићева. – Изведено 9 пута.

Премијера у НП у НСаду 4. II 1925. (са једночинком Под маском). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Р. Веснић; К. Цветковићка, М. Динићка,  Михајловићка, М. Живановић, М. Крстоношићева, В. Веблеова. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Алекса Шантић, „Хасанагиница“, драмска слика с пјевањем у стиховима, ЛМС, НСад 1911.

ЛИТ: Ј., Драмска слика у стиховима у једном чину „Хасанагиница“, Застава, 1911, бр. 284, с. 2; А-м, У уторак два мала комада у једном чину, Слога, Сомбор 1912, бр. 5, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 2, с. 3, бр. 3, с. 2, бр. 22, с. 2, бр. 52, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 23, с. 2; А-м, Szerb szinészet, Torontal, 1912, бр. 193, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Загребу, Браник, 1913, бр. 92, с. 4; А-м, С. Н. П. у Загребу, Застава, 1913, бр. 105, с. 2; А-м, Сентомашани за г-ђу Милку Марковићку, Браник, 1914, бр. 16, с. 3; А-м, 40-годишњица глумовања, Застава, 1920, бр. 249, с. 2; А-м, Јубиларна прослава Љубице и Милоша Хаџи Динића, Јединство, 1920, бр. 446, с. 3; А-м, Прослава 40-огодишњице Милоша и Љубице Динић, Застава, 1920, бр. 265, с. 3; -В-, У суботу 16. II приређено је Шантићево вече у славу и спомен умрлог песника Алексе Шантића, Ново време, Стари Бечеј 1924, бр. 8, с. 2; А-м, У спомен Шантића, Јединство, 1925, бр. 1508, с. 3; С. З(убац), Шантићево вече: „Под маском“ и „Хасанагиница“, Јединство, 1925, бр. 1513, с. 4.

В. В.

ХАСРАЈТЕР Јозеф (Josef Hassreiter) – аустријски глумац, балетски играч и педагог (Беч, 30. XII 1845 – Беч, 8. II 1940). Школовао се у Аустрији и Немачкој. У Бечкој опери је радио најпре као играч (1870-1890), а затим као педагог и предавач у балетском студију (1890-1920). Поставио је на сцену око педесет балета. Веома је заслужан за унапређење кореографске уметности у Аустрији. Заједно са Францом Голом (в) написао је либрето за балет Вила лутака, на музику Јозефа Бајера, који је у СНП изведен 1972.

В. В.

ХАУПТМАН Герхарт (Gerhart Hauptmann) – немачки драматичар, приповедач, лиричар и есејиста (Оберзалцбрун – Obersalzbrunn, 15. XI 1862 – Агнетендорф, 6. VI 1946). Jедан од највећих немачких и европских писаца крајем прошлог и почетком XX века. И његов старији брат Карло (Carl, 1858–1921) био је проповедач и драматичар, али ни близу тако познат. Његов отац био је гостионичар, а деда шлески ткач, који су се због тешких животних услова подигли на устанак (1844). Похађао је реалку у Бреславу, пољопривредну школу у Лонигу (Lohnig) и Ледерoзеу (Lederose), а вајарство је почео да студира у Бреславу; историју, филозофију и историју уметности студирао је у Јени, током 1883. путује по Средоземном мору и Европи; 1884. студира на Уметничкој академији у Дрездену, а 1884/85. студира у Берлину историју и глуму. Када је постао материјално независтан, посветио се само књижевном раду, настанивши се најпре у Берлину, а од 1901, па до краја живота у Агнетендорфу, у својој кући Визенштајн (Wiesenstein) у којој је писао највећи део свог књижевног рада. Путовао је много – по Грчкој, Италији, Швајцарској, САД… Био је у контакту са многим истакнутим позоришним људима и писцима свога доба – Станиславски, Р. Ролан, М. Горки и др. У књижевност је ушао почетком натуралистичке епохе и једним делом свог рада он је био најбољи представник немачког натурализма; прошао је све новије књижевне правце – новоромантизам, импресионизам, експресионизам итд., али би се његов значај сасвим сузио ако бисмо га ставили у оквире само једног „изма“, јер је он увек остајао свој, независан, увек је био на страни прогреса и оних који се боре за бољи живот. Ако је у послератној литератури било примедаба на његов став према нацистима почетком њихове власти, онда се редовно и додавало да се хуманиста Х. врло брзо разишао са носиоцима нехумане нацистичке власти, и указивало на трагедију поштених и напредних интелектуалаца, какав је и Х. био, под суровом владавином; уметник Х. никада није био негиран. Отприлике половину књижевног рада представљају приповетке и романи; његова новела Чувар пруге Тил (Bahnwarter Thiel, 1888) изванредан је пример натуралистичког стила, роман Будала у Христу Емануел Квинт (Der Narr in Christo Emanuel Quint, 1910) писан је под утицајем Достојевског, а Јеретик из Соане (Der Ketzer von Soana, 1918) његово је најпознатије прозно дело. Но, Х. је одавно, па и данас, далеко значајнији и познатији као писац драма од којих су неке још увек на немачким и многим светским сценама: Vor Sonnenaufgang (праизведба у Берлину, 20. X 1889), Einsame Menschen (1891), Die Weber (штамп. 1892), Der Biberpelz (1893), Hanneles Himmelfahrt (1893), Florian Geyer (1896), Die versunkene Glocke (1897), Fuhrmann Henschel (1898), Rose Bernd (1903), Und Pippa tanzt (1906), Vor Sonnenuntergang (1932) итд. За свој велики драмски опус Х. је 1912. добио Нобелову награду. Његова дела одиграла су значајну улогу у контактима Немаца и других народа: када је 1894. у Паризу изведена премијера Ткача, био је то први значајни литераран контакт између два велика суседна европска народа после прекида насталог ратом 1870–71. У последњој деценији XIX века већ је било неколико његових дела у руском преводу, а од 1894. његова дела се у Америци преводе на енглески. И до нас су његова дела дошла релативно рано; о њему се писало и он је код нас превођен отприлике у исто време када и у Француској, Русији или Америци, али су се први преводи у засебним књигама почели јављати у првој деценији нашега столећа. Хауптманове Новеле, I превео је Никола Мирковић, књигу је приредила Исидора Секулић (Бгд 1932); Славко Батушић је у једној књизи објавио свој превод: Vanda, Čuvar pruge Thiel, Grčko proljeće (Згб 1943); роман Otok velike matere (Die Insel der groben Mutter, 1925) превео је Драгутин Бишћан (Згб 1943); новелу Чувар пруге Тил превео је Рашко Димитријевић (Бгд 1952); исту новелу, заједно са приповетком Јеретик из Соане, објављује Никола Мирковић (Бгд 1960, 1966) итд. Као драматичар рано је привукао пажњу наших предака; у нашим изворима његово име се спомиње у последњој деценији прошлог столећа. Једним писмом које је упутила Милена, супруга др Жарка Миладиновића, Александру Сандићу (1898. или 1899), саопштава да је превела и послала СНП у НСаду Хауптманову драму Einsame Menschen – Усамљени људи; 28. IV 1900, према записницима ПO ДСНП, Јован Грчић је поднео „своју оцену“ на драму у 5 чинова с натписом „Кириџија Хеншел од Герхарта Хауптмана у преводу Димитрија Стефановића“. Оцењивач препоручује тај превод за нашу позорницу. Ниједна од ових драма, међутим, није приказана. Ако се погледа које су Х. драме изведене у НСаду, види се да нису приказане оне значајније. Не треба да нас чуди што је почетком нашега столећа Х. био редак гост на сцени СНП; његове драме су неретко бивале жртве цензуре, не само у Немачкој него и у хабзбуршкој држави. Но, седамдесети рођендан писца СНП је видно обележило представом драме Vor Sonnenuntergang коју је Х. написао исте 1932. У СНП су му приказане драме: Ханела (Hanneles Himmelfahrt, 1893) 11/23. VII 1898, прев. Сава Петровић; Утопљено звоно (Die versunkene Glocke, 1897) 11/24. I 1912, прев. Риста Одавић; Пред заласком сунца (Vor Sonnenuntergang, 1932) 19. XI 1932, прев. Миховил Комбол (у Бгду давано према преводу Рабије Н. Хаџић).

БИБЛ: Утопљено звоно, драмска бајка у пет чинова. С немачког превео Р. Ј. Одавић. Бгд 1905. (Током 1904. превод је излазио у бр. 4, 5, 6, 7, 8, 10 и 11 Нове искре, чије је власник и уредник био преводилац).

ЛИТ: С. К. Костић, Герхарт Хауптман на сцени СНП у Новом Саду, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, књ. VI (1961), с. 267–280; С. К. Костић, Споменица СНП 1861–1961 (с. 224-225); С. К. Костић, Gerhart Hauptman auf der Buhne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad. Institut fur Auslandsbeziehungen Stuttgart, Heft 4, Jahrg. 12 (1962; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Buhne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad. Maske und Kothurn, Wien, 8. Jahrg. (1962), Heft 3/4, 247–284 (o Х. на с. 275–283).

С. К. К.

ХАФНЕР Карл (Carl Haffner) – немачки либретист (Кенигзберг, 8. XI 1804 – Беч, 29. II 1876). Право му је име било Карл Шлехтер (Karl Schlächter). Живео је у Будимпешти и Бечу и радио као драматизатор, новинар и директор позоришта. Са Рихардом Женеом (в) написао је либрето за Штраусову оперету Слепи миш, која је у Бечу праизведена 5. IV 1874, а у СНП је премијерно извођена 1908, 1921, 1951. и 1962.

В. В.

ХАЦЕ Јосип (Josip Hatze) – композитор (Сплит, 21. III 1879 – Сплит, 30. I 1959). Студирао је музику на Конзерваторијуму у Пезару као ученик Пјетра Маскањија. Деловао је у Спллту као наставник музике и хоровођа. У току Другог светског рата приступио је народноослободилачком покрету и отишао у Египат, где је међу евакуисаним становништвом средњедалматинских острва основао велики мешовити хор и с њим наступао по болницама, логорима и радио-станицама пропагирајући партизанске борбене песме и композиције југословенских аутора. Од 1945. до смрти је поново живео и радио у Сплиту. Као композитор најбоља остварења је дао на подручју вокалне музике. Инструменталном музиком се уопште није бавио. Написао је 56 соло-песама, један балет и две опере (Адел и Мара и Повратак), те више кантата и хорова. Бавио се такође проучавањем и обрађивањем наших народних песама из свих крајева Југославије. У његовим делима долазе до изражаја утицаји италијанске веристичке опере и салонске романсе. Отуда и склоност ка меким, лирским елегичним расположењима, које кроз музику остварује чистом мелодијом веома погодном за певање, што је свакако утицај вишегодишњих студија у Италији. Х. се сматра једним од најистакнутијих представника наше вокалне музике првих деценија XX века. У Н-Оп је 1933. на репертоару била његова опера Адел и Мара.

М. Х.

ХАЧАТУРЈАН Арам Иљич (Арам Ильич Хачатурян) – јерменски композитор (Тбилиси, 6. VI 1903 – Москва, 1. V 1978). Још у раном детињству испољио је изузетну музичку обдареност. Међутим, музику је почео да студира тек као деветнаестогодишњак. На Конзерваторијуму у Москви учио је најпре виолончело и клавир, а затим композицију (код Мјасковског). Од 1951. радио је као професор Конзерваторијума у Москви. Близак јерменској и грузијској народној музици, Х. је своју уметност засновао на фолклорним мотивима Транскавказије, надовезујући свој стил на класичне традиције. Написао је већи број оркестарских дела, концерата за гудачке инструменте, клавирских композиција, хорова, и три балета, уз мање вокалне композиције и музику за неколико филмова. Обдарен снажном моћи асимилације и индивидуалног претапања, преобличавања свих усвојених елемената, у току своје стваралачке делатности изградио је један од најиндивидуалнијих музичких израза савремене совјетске музике. Важнија су му дела: две симфоније, концерти за клавир, виолину и виолончело и балети Гајане (са изразито популарном Игром сабљама) и Спартак. Сва његова значајнија дела привлаче богатством, нијансирањем и профињеношћу ритмике, преливањем и блиставошћу инструменталних боја, сочношћу оркестарског звука, изразитом певном линијом, увек апартном, високим техничким мајсторством и смелошћу хармоније. Х. је спадао у водеће совјетске композиторе. У СНП су 1956. извођени фрагменти из балета Гајане (са једним чином Лабудовог језера и једночиним балетом Мефисто)

М. Х.

ХАЏИ-ДИНИЋ Милош – драмски глумац и редитељ (Београд, 26. IV 1861 – Нови Сад, 27. IX 1941). Отац му се звао Јован, а мати Емилија рођ. Мајданац. Основну школу, четири разреда гимназије и поштанско-телеграфски курс завршио је у Бгду, где је потом, краће време, радио као поштански практикант. Напустивши државну службу ступа у путујуће позориште Ђуре С. Протића, у којем дебитује као глумац 24. X 1880. у Карловцу. У тој дружини је остао до 10. VI 1881, када је прешао у путујуће позориште Фотија Иличића и с њим ради до 16. XI 1881. Од краја 1881. до јуна 1885. био је члан СНП. У НП у Бгду примљен је за привременог члана 21. VI 1885, али је већ 7. X 1885. отишао у српско-бугарски рат. После тога, на његову молбу, ПО ДСНП га је 27. II / 11. III 1886. примио у ангажман СНП с тим да се јави на дужност после шест недеља, али Х-Д. је остао у НП у Бгду до јесени 1887. Од 1. XI 1887. до 20. XI 1893. није се бавио глумом – био је указни поштански чиновник у Србији. Од почетка 1894. формирао је и водио своју путујућу позоришну дружину, а од 30. VIII 1894. до априла 1895. поново је наступао у путујућој трупи Ђуре С. Протића. Од 13. IV 1895. до 27. I 1896. био је члан ХНК у Згбу. Затим је, од 16. III 1896. до 20. VIII 1904, по други пут у саставу драмског ансамбла СНП, у којем је 14. XII 1898. постављен и за редитеља. Од краја августа 1904. до почетка марта 1906. по трећи пут је у дружини Ђуре С. Протића, овог пута као глумац и редитељ, а од марта до почетка јуна 1906. управник, редитељ и глумац шабачког позоришта. У лето 1906. постао је глумац и редитељ босанско-херцеговачког путујућег позоришта „Драгош“ Душана Зорића, у којем је остао до јануара 1907, када се вратио у шабачки театар и са њим у лето 1907. гостовао у Сарајеву, Тузли и другим градовима у БиХ. Од 15. IX 1907. до јуна 1908. био је члан првог глумачког ансамбла тада основаног ХНК у Осијеку. Од јуна 1908. до 28. VI 1914. поново је био ангажован у СНП, у којем је од сезоне 1909/10. био и редитељ, а од сезоне 1911/12, поред глумачких и редитељских обавеза, и надзорник позорнице. После оставке Жарка Савића (в) на положај управника СНП, ПО ДСНП му је 22. X 1913. поверио вођење административних послова српске народне позоришне дружине. По избијању Првог светског рата, 1914, Х-Д. је интерниран, али је убрзо ослобођен интернације. Приликом прве, краткотрајне аустроугарске окупације Бгда, прешао је у Бгд и тамо 15. XII 1914. дочекао ослобођење српске престонице, што му је омогућило да крајем маја 1915. буде распоређен за глумца и редитеља НП у Скопљу. У лето 1915. вратио се у Бгд, где је доживео другу окупацију престонице Србије. Потом је отишао у НСад, где му је боравила жена Љубица; убрзо је поново интерниран, у Јазберењ, одакле је, почетком 1916, по одобрењу угарског министарства унутрашњих дела, прешао у Швајцарску, најпре у Цирих а затим у Женеву. По завршетку Првог светског рата, од 1. I 1919, поново је постао члан, овога пута обновљеног, СНП, које је крајем те г. подржављено и одвојено од ДСНП. Од 28. VI 1919. до 30. IV 1920. био је и вршилац дужности управника СНП, односно етатизованог НП у НСаду, у којем је радио и као глумац и редитељ. После одласка Петра Коњовића (в) са управничког положаја, Х-Д. је од почетка јула до краја септембра 1921. поново био вршилац дужности управника НП у НСаду. У овом театру је био један од прослављених првака и редитељ све до 1. V 1925, када му је дата државна пензија. Отада до 1. IV 1928. повремено је хонорарно наступао у њему као глумац и редитељ-гост. У међувремену је био активан и у ДСНП, које је почетком 1922. поново образовало свој глумачки ансамбл – Трупу ДСНП. Од 15. IX 1926. је био в. д. секретара, а од 23. IX 1926. до 31. I 1927. секретар Друштва. У овој функцији је за кратко време обавио многе послове у Друштву –  средио је ситуацију и учврстио односе у позоришној дружини који су пре тога били озбиљно поремећени. Х-Д. је 25-огодишњицу уметничког рада прославио 27. II 1906. као редитељ и глумац путујућег позоришта Ђуре С. Протића за време гостовања у Мостару, улогом Камуфлеа у Шољи теја Ш. Л. Нитера и Ж. Дерлеја; 27. V 1911. прославио је у СНП 30-огодишњицу свога рада на сцени, за време гостовања у Земуну, улогом Монгодена у комаду Мадам Монгоден Е. Блума и Р. Тошеа, а 40-огодишњицу уметничког рада, заједно са својом женом Љубицом, у НП у НСаду 22. XI 1920. улогом Камуфлеа у Шољи теја. У јесен 1900. био је са Д. Ружићем (в) у Будимпешти да гледа представе славног италијанског глумца Е. Новелија. Заједно са Љубеном Грујићем написао је пастирску идилу у једном чину Мена, коју је СНП први пут приказало у НСаду 6. II 1902. За почасног члана ДСНП биран је у два маха, 1913. и 1923. Одликован је Орденом Светог Саве V и IV реда. Х-Д. је био повишег раста, витак, маркантног лика, звонког, лепо обојеног гласа, и одмереног, достојанственог држања. Интелигентан и проницљив при студији ликова које је требало да тумачи пажљиво је приступао својим сценским задацима настојећи да проникне у суштину улоге, тражећи у њој главне црте које је карактеришу. Био је против импровизације и претеривања на сцени, па се и као редитељ одлучно борио против њих. Отуда су његове улоге и режије остављале утисак о веома студиозном, савесном, одговорном и надасве чисто урађеном уметничком послу. Својом даровитошћу, озбиљним схватањем свога позива и непрекидном спремношћу да га на сцени добрим остварењима до краја брани, сврстао се у ред великана СНП који су стварали углед и славу најстаријем српском позоришту. У млађем добу, и доцније, с великим успехом је играо комичне улоге и бонвиване у тзв. салонским комадима, неретко и драмске и карактерне роле у драмама и трагедијама; у познијем добу заступао је, у комедијама и водвиљима, комичарски фах. У свим улогама одликовао се лаким, лежерним казивањем текста и беспрекорном дикцијом. Његова глума била је реалистичка, а улоге у концепцијском и стилском смислу доследно остварене. Наступао је и у оперетским представама у певачким улогама. Исидора Секулић је 1909. у „Бранику“ писала о њему: „То беше потпун приказ. Само један дроњак више или једна гримаса мање и г. Динић не би био добар Глумац у драмској слици Горкога На дну. Али г. Динић је био добар глумац. Тоалета и маска, збуњени и молећиви израз на лицу, устрашени тон у говору и скрушено оно седење, како само несрећан и непотребан човек уме седети: све то је чинило грандиозну руину и порушеност, из које је умакао и последњи дах живота. Сцена у којој тај упропашћени организам, та згажена егзистенција, снева о препорођају, о здрављу, о новом животу, успела је врло добро а својом трагиком и озбиљношћу је управо потресала. Најимпозантније од свега била је нема игра г. Динића. Згурен и непомично седећи крај пећи глумио је читавих двадесет минута само својим лицем. То беше читава галерија израза; мртвачка игра на лицу; очигледан самоубилачки план; ослобођење бедна човека“.

УЛОГЕ: Корнелије, Полоније, Први гробар (Хамлет), Тубал, Грацијано, Гобо (Млетачки трговац), Крпа (Сан летње ноћи), Малволио (Богојављенска ноћ), Журден (Грађанин племић), Начелник (Ревизор), Кочкарјов (Женидба), Фуше (Мадам Сан-Жен), Дужд (Максим Црнојевић), Исусовац (Пера Сегединац), Луц (Стари Хајделберг), Камуфле (Шоља теја), Стризе (Отмица Сабињанака), Хаџи-Тома (Коштана), Спитиг (Карлова тетка), Монгоден (Мадам Монгоден), Ђаво (Ђаво), Роберт (Библиотекар), Мајтреја (Васантасена), Маркез де ла Торе (Психе), Глумац (На дну), Валдшрат (Утопљено звоно), Спјешњев (Зец, Мјасницки), Делобел (Фромон и Рислер), Тома (Свет), Јеротије (Сумњиво лице), Алфред Дулитл (Пигмалион), Мулине (Господар ковница), Јованча Мицић (Пут око света), Михат-бембер (Гордана), Кнез Счербатски (Ана Карењина), Монтефјор (Дон Цезар од Базана), Ђурић (Голгота), Марека (Присни пријатељи), Леверде (Женски пријатељ), Боафлери (Мајчин благослов), Мајор (Нитуш), Гроф Лотар (Чар валцера), Фрош (Слепи миш), Глеплер (Дротар), Сима (Игуманов грех).

РЕЖИЈЕ: Врачара (Мило), Мадам Сан-Жен, Фромон и Рислер, Честитам, Француско-пруски рат, Обичан човек, Народни посланик, Нитуш, Гордана, Нарцис, Станоје Главаш, Васантасена, Пустињаково звоно, Лутка, Ђаво, Мрља која чисти, Шокица, Фаун, Ревизор, Зла жена.

ЛИТ: П., Ст. Бечеј, 24. III – „Дон Цезар од Базана“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; Др. Д., Рума, 25. VII – „Библиотекар“, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; Преглед краљ. српског народног позоришта за год. 1886, Бгд 1887, с. XLI; Ј. Хр(аниловић), „Женски пријатељ“, Позориште, НСад 1896, бр. 42, с. 166–167; Г., „Мајчин благослов“, Позориште, НСад 1896, бр. 43, с. 170–172; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 1897, бр. 163, с. 3; Г., „Шоља теја“, Позориште, НСад 1898, бр. 32, с. 139; Ј. Хр(аниловић), „Карлова тетка“, Позориште, НСад 1898, бр. 9, с. 46–47; Ј. Хр(аниловић), „Хамлет“, Позориште, НСад 1898, бр. 31, с. 134–135; С., „Присни пријатељи“, Позориште, НСад 1900, бр. 10, с. 38; Г., „Фромон и Рислер“, Позориште, НСад 1901, бр. 38, с. 206-207; А-м, „Гордана“, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; А-м, „Обичан човек“, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; Г., „Васантасена“, Позориште, НСад 1901, бр. 49, с. 250; -вић, Рефлекси из нашег Српског народног позоришта, Браник, 1908, бр. 248, с. 3; Г., „Мадам Монгоден“, Позориште, НСад 1909, бр. 8, с. 31; А-м, У петак, 11. фебруара гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 1909, бр. 33, с. 2; А-м, У среду, 2. децембра, оперета Оскара Штрауса „Чар валцера“, Застава, 1909, бр. 263, с. 2; А-м, Милош Хаџи-Динић, врсни уметник и редитељ… прославиће 14 (27) маја о. г. у Земуну 30-годишњицу глумачког рада, Застава, 1911, бр. 100, с. 3; Ј. Грчић, За сутрашњу му славу у Земуну, Браник, 1911, бр. 94, с. 2; Ј. Грчић, Милош Динић, Браник, 1911, бр. 210, с. 2; А-м, Двоструки глумачки јубилеј, Застава, 1920, бр. 207, с. 2; А-м, Прослава 40-годишњице Милоша и Љубице Динић, Застава, 1920, бр. 265, с. 3; А-м (Л. Дотлић), Када је умро Хаџи-Динић, НС, 1954, бр. 88–89, с. 5; С. Ј. Душановић, Милош Хаџи-Динић, НС, 1958, бр. 136, с. 14; М. Лесковац, Исидора Секулић као сарадник „Браника“, Зборник МС за књ
ижевност и језик, 1970, књ. 18, с. 215–216.

Л. Д.

ХАЏИ-ДИША – позоришни комад у 3 чина. По истоименој приповеци Драгутина Илијћа драматизовао: Радивој Динуловић.

Праизвођење у НПДб 24. V 1936. у Петровграду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Р. Динуловић; Л. Јовановић (Хаџи Диша). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Hadzsi Disa, Hiradó, 27. V 1936.

В. В.

ХАЏИ-ЈАНКОВИЋ Дина – певодилац. Његов превод комада Пана Циганка Тихамера Алмашија изведен је у СНП 1905.

БИБЛ: Женска врлина, роман из трговачког живота; по енглеском извору, за породице својих пријатеља, написао чика Дина, Бгд 1909; Истински човек, роман барона Николе Јошића, и Једна несана ноћ, од непознатог писца, с енглеског превео чика Дина, Бгд 1909.

В. В.

ХАЏИЋ Антоније Тона – управник, драматург и редитељ СНП, подначелник ДСНП и начелник ДСНП, председник ПО (Суботица, 20. XI 1831 – Нови Сад, 17. I 1916). Један од најзначајнијих позоришних радника у историји СНП али и у српском позоришном животу уопште. Рођен је у старој трговачкој породицигрчког порекла, отац Сава (Xaverius) и мајка Марија, два млађа брата Ђорђе и Јосиф. Основну школу је учио у Суботици (1840–1843) и шести разред гимназије (1843–1850), у Пешти је код пијариста похађао је седми и осми разред, потом је учио филозофију (1850–1852), а затим студирао права (1852–1857). Као ђак и студент играо је у српском дилетантском позоришту, био је председник друштва Преодница 1861. Завршио је права са одличним успехом и убрзо је постао секретар Матице српске (1859–1895), као и њен председник (1896–1911), уредник ЛМС (1859–1869. и 1876–1895), књижевног листа Матица (1865–70) и „Младе Србадије“ (1870–1871) органа Уједињене омладине српске, покренуо је и уређивао „Позориште“ (1871–1908) и Зборник позоришних дела (1872). Био је изузетно плодотворан, агилан и активан. Кад је 1864. Матица пресељена у НСад, прешао је и он и ту је проживео цео свој самачки живот. Био је председник годишњег одбора и скупштина Уједињене омладине српске (у Бечкереку 1868, Кикинди 1869 и НСаду 1870). У средишни одбор Милетићеве странке био је изабран 1869. заједно са Ј. Суботићем, М. Политом, Ст. Павловићем. Био је посланик Народне странке Угарског сабора 1878, почасни велики бележник Новог Сада 1867, затим члан градског представништва, потпредседник и председник Српског певачког друштва, члан управе патроната Српске гимназије (1891) и Грађанске девојачке школе, члан Књижевног одељења МС, дописни члан Кишфалудијевог друштва (1867) и редовни члан Српског ученог друштва (1869). У Пешти се са групом српских студената бавио позориштем. Набавио је и угледне статуте за први позоришни устав СНП, декор, костиме, реквизите, позоришне комаде за превоћење за први репертоар, понекад је и сам прерађивао или преводио. Ј. Ђорђевић, који је ценио његове квалитете и познавање позоришта, позвао га је за редитеља, али је он позив одбио због тренутно слабог здравља. Када је прешао у НСад, посветио се позоришту, истовремено је радио обиман и одговоран посао и у МС. По одласку Ј. Ђорђевића и дела ансамбла СНП у Бгд, постао је подначелник ДСНП. У периоду који је уследио биле су веома тешке године за СНП, Војводина је преживљава шест неродних година, што је утицало да пресахне финансијска помоћ. Финансијска криза је била велика, помињало се чак и затварање позоришта, Српски народни црквени сабор није био у стању да извуче СНП из веома тешке ситуације, док је с друге стране политички притисак аустријско-мађарске власти био је све израженији. Зато је 1874. Х. предложио Одбору и управи НП у Бгду да се споје две позоришне куће. Ипак, висока национална свест војвођанског живља и ПО спасили су СНП. Утицај Х. на рад СНП био је највећи од 1868. до 1903. Најважнији задатак ДСНП и ПО био је обнављање глумачког ансамбла, пошто је одлазак глумаца за Бгд уздрмало деловање СНП, као и жустра негодовања љубитеља позоришта, нарочито у НСаду, јер је СНП било најактивније и најзначајније национално и културно жариште у Војводини. Најзаслужнији, за наставак рада СНП које се консолидовало после пет месеци, били су Ј. Суботић, начелник, и Х., подначелник ДСНП. Од 1875. до 1903. Димитрије Ружић га је заступао као управник, превасходно на турнејама, али и тада је стварно он управљао позориштем и водио његову уметничку политику. Од 1903. нови управници, прво Бранислав Нушић, па и други, преузимају уметничке послове у позоришту као позоришни стручњаци од знања и уметничке индивидуалности, а Х. од 1905. постаје начелник Друштва и ради до 1915. године. Он се и тада бринуо за позориште и са управницима врло ангажовано одлучивао о актуелним позоришним питањима, иако је зашао у дубоку старост. Посветио је педесет година живота позоришту, никад га није изневеравао и напуштао, деловао је са страшћу истинског ентузијасте. Ј. Ђорђевић је истакао да му припада највећа хвала и слава за његов труд, да за „27 година није ни за тренутак из вида пустио своје омиљено чедо, који га је као брижна мајка још од колевке одљуљао и однеговао, који га је као Атлас на својим раменима носио, мудрим га саветима руководио, неуморним радом потпомогао, њему за љубав нуђене му угледне положаје одбијао, од непријатељских стрела својим грудима заклањао, понашајући се према члановима као благ старешина, као брижљив отац, као мудар и искусан учитељ“. Хаџићев стваралачки допринос П. био је већи и значајнији него у МС у којој је радио, у исто време, као секретар и председник: он је СНП учинио животнијим, динамичнијим и благотворно утицајнијим на народ. Димитрије Кириловић је нагласио: „По резултатима који су постигнути у буђењу и одржавању националне свести Српско народно позориште је чак знатно већу услугу учинило Српству у Војводини него Матица српска“. Х. је био одговарајућа личност за руковођење позоришта у време све веће немилости код мађарских власти које су увиделе шта оно стварно значи за Војводину. Он је добро говорио и писао мађарски, сарађивао у мађарским листовима, преводио са мађарског, био дописни члан тада чувеног Кишфалудијевог друштва у Пешти и уживао извесно поверење мађарских власти, а никад није злоупотребио и изневерио српски национални интерес. Његова схватања била су већином конзервативна, вешто је дипломатски избегавао сукобе с мађарским властима који би могли бити дакако штетни за СНП. Био је човек дискретног, смерног изгледа и достојанствене, помало сценски-церемонијалне учтивости, остављао је утисак угледног образованог интелектуалца, који заслужује поштовање, а можда и поверење. Био је неговане и стилизоване спољашности, глатко избријаног лица, одевен увек у црно, носио је необичан капут украшен гајтанима, нешто између „салонрока“ и „душанке“ из омладинског доба. Уживао је велику популарност и углед у позоришном животу Војводине. Т. Манојловић предочава да је својим углађеним, отменим држањем, манирима и одмереношћу деловао „и постао је и стварно популаран познат по целој Војводини, где год се и најмање нешто знало о литератури, о Народном позоришту и о Матици српској. Поред Змаја несумњиво најпознатији и најуваженији наш књижевник оног доба…, иако по свом стварном књижевном таленту и делу он, наравно, ни издалека није спадао у исту вредносну категорију са једним Змајем, једним Јашом Игњатовићем или чак Лазом Костићем“. Највише је допринео дисциплини, организацији и уметничком усавршавању глумачке дружине и избору комада за репертоар. Хаџић је поседовао непресушну енергију, љубав и одушевљење за позориште, велико знање и разумевање позоришне проблематике, изузетне организаторске способности, узоран културан однос према глумцима са много такта и добронамерности, али и потребну строгост и све то у већем степену него што је ико, сем Ј. Ђорђевића, имао пре и после њега. Заиста је био прави позоришни човек од нерва и урођеног нагона, снажан покретач, инспиратор и сигуран руководилац, мада није био уметнички стваралац великог домета. Имао је добре и велике глумце креаторе који су често превазилазили његове уметничке замисли и могућности. Основао је и уређивао лист „Позориште“ (1871-1908), као и едицију Зборник позоришних дела (1872) СНП-а. Писао је књижевне и позоришне критике, портрете о глумцима, приповетке, историјске чланке и мање расправе, преводио комаде с мађарског језика Мамица (1872), прерађивао или бирао да их други преводе, „удешавао“ за српску позорницу домаће драме Грабанцијаш И. Округића Сремца, Станоје Главаш Ђ. Јакшића, инсценирао је Његошев Горски вијенац. Са Глигоријем-Гигом Гершићем је превео Отела (1886), а самостално III чин из Краља Лира (1873) Шекспира. За позориште, сем превода, прерадио већи број дела: Граничари од Ј. Фрајденрајха, Шокица И. Округића, Пера Сегединац Л. Костића, Јелисавета, кнегиња црногорска Ђ. Јакшића, Крајишкиња П. Крстоношића, Циганин Е. Сиглигетија, Горски вијенац П. П. Његоша, као и Шекспирова дела: Ромео и Јулија, Краљ Лир, Укроћена горопад и Млетачки трговац. Његови рукописи и писма чувају се у Рукописном одељењу МС у НСаду. Написао је једночинку Љубав није шала (1871), а са Ј. Ђорђевићем некада много извођену алегорију у два дела са музиком Даворина Јенка Маркова сабља (1873). Књижевне и позоришне критике, историјске чланке, приповетке и преводе објављивао је у листовима и часописима: „Седмица“ (1857, 1858), „Летопис МС“ (1859, 1864, 1880, 1883, 1887, 1888, 1897), „Даница“ (1860), „Матица“ (1865-1867, 1870), „Јавор“ (1876, 1882, 1883), „Застава“ (1881-1882, 1884-1885, 1887, 1896, 1904), „Глас Црногорца“ (1882), „Српски глас“ (Рума, 1883), „Браник“ (9-10, 1887; 23, 1893; 22, 1900; бр. 200, 1906), „Позориште“ (НС, 1892, 1896), „Дневни лист“ (1895), „Наше доба“ (1896), „Српске новине“ (1896), „Бранково коло“ (1896, 1899, 1901-1906, 1910), „Српски гласник“ (1899), „Зора“ (1899), „Ново време“ (1900), „Позоришни лист“ (1901), „Народна држава“ (1903), „Рад и именик МС“ (1903), „Народност“ (1906), „Босанска вила“ (1910); у календарима: „Српски омладински календар“ (1872), „Орао“ (1878). Чланке на мађарском језику објављивао је у листовима и часописима: „Magyar Sajtó“, „Hon“, „Fővárosi Lapok“, „Vasárnapi Ujság“ (1899), „Kisfaludy Társaság Évlapjai“ (1899), „Ellenőr, Szegedi árvizkőnyv“ (о српским народним приповеткама), „Szinház és élet“ (1905, есеј о Јоакиму Вујићу). Уређивао је часописе: „Летопис МС“ (1859–1869, 1876–1895), „Матица“ (1865–1870), „Млада Србадија“ (1870), „Омладинска заједница“ (1868–1869), „Омладински календар“ (?). За првих 70 г. ЛМС највише прилога дао је А. Хаџић, на више од пет страна наведени су наслови његових прилога. Написао је предговор Певанији Ј. Ј. Змаја (НС 1882) и Писмима из Америке Глобтротера (Суботица 1893). Често је критикован због његовог односа према Мађарима. Пензионисан је 1893, али је наставио да ради. Путовао је по Ердељу (1899), по Немачкој и у Будишин на прославу Лужичких Срба (1904). Замењивао је 1915. секретара МС. Можда је Илија Огњановић Абуказем наjбоље дочарао колико је био свестран, несебичан и вредан, шта је све то Х. радио: „Тоно, уређуј Летопис – Тоно састављај скупштинске записнике – Тоно, води коресподенцију – Тоно, поучи дилетанте – Тоно, ангажуј нову глумицу – Тоно, говори надгробно слово – Тоно, говори свечани говор – Тоно, сазови скупштину „црвеног крста“ – Тоно, телеграфиши јубилару у Загреб – Тоно, напиши за новине извештај о концерту – Тоно, уређуј „Позориште“ – Тоно, набави венац за високог покојника – Тоно, држи пробе за позоришне представе – Тоно, заиђи по кућама па купи претплате на представе – Тоно, иди у Суботицу па говори на беседи – Тоно, преведи „Далардин“ оглас на српски и на немачки – Тоно, наручи нову доламу за Краљевића Марка – Тоно, истакни се за кандидата на угарски сабор – Тоно, држи коректуру и ревизију – Тоно, напиши натписе за транспарент – Тоно, потпиши оном сиромашку „векслу“ – Тоно, плати оно што си потписао – и тако све Тоно, па Тоно […]“. Његови рукописи и писма чувају се у Рукописном одељењу МС. Одликован је Орденом Св. Саве I степена (?), II степена (1894) и II степена (1898); Орденом кнеза Данила III степена.. (1895), Официрским крстом Фрање Јосифа I (1908), а добио је извање дворског саветника. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Н.Саду.

ЛИТ: Гајдашевић (Илија Огњановић Абуказем), Тако до века, „Стармали“ 30. IV 1887 бр.12, с. 89, 90; Ј. Ђорђевић, Позориште, 1896, бр. 28; Историја Матице српске II део 1864–1880, НС, 1992; Историја Матице српске III 1880–1918, Нови Сад, 2000; Д. Кириловић, Српско народно позориште, 1931; Т. Манојловић, Политичка улога старог новосадског Народног позоришта, Споменица 1861–1961, НС 1961; Т. Милитар, Антоније Хаџић и Српско народно позориште, Споменица 1861–1961, НС 1961; Рукописно оделење Матице српске, инв. бр. 3941, 3942, 2943; В. Стајић, Новосадске биографије, св. V, С–Ш, НС 1940, 212–216.

Н. С.