ПОПОВИЋ Лаза – глумац, редитељ и управник путујућег позоришта (Врањево, 19. III 1839 – Београд, 24. VII 1892). Био је син свештеника Луке Поповића из Врањева, чија су се скоро сва деца одала глуми. Са два разреда гимназије радио је као помоћник бележника у Иванди, а по очевој смрти (1860) намеравао је да се упише у Учитељску школу у Сомбору, али је исте г. ступио у тек основану аматерску дружину у Српском Чанаду. Први пут је на сцени наступио у комаду Бела IV, краљ маџарски, приликом борављења дружине у Великој Кикинди. По доласку Јована Кнежевића на чело дружине гостовао је са позориштем у НСаду децембра 1860, а у пролеће 1861. прешао је у полупрофесионално позориште у Бгду. Убрзо се вратио Кнежевићу и са њиме други пут гостовао у НСаду јуна-јула 1861. Када је већина Кнежевићевих глумаца ступила у новоосновано СНП П. је остао уз Кнежевића те је са обновљеним друштвом гостовао у војвођанским градовима, а 26. XII 1861. појавио као гост на сцени СНП у улози Светислава (Светислав и Милева). Том приликом „Даница“ је приметила да би П. изгледом, гласом и игром био добра аквизиција за љубавне роле, за које СНП тада није имало представљача. Ангажован је у СНП током прве половине 1862, а средином исте г. прешао је у Бгд и као добровољац и родољуб борио се на барикадама против Турака при опсади и бомбардовању града. У јесен 1862. примљен је по препоруци у Хрватско земаљско казалиште у Згбу, где се следеће г. оженио глумицом Маријом Аделсхајм (в), а 1867. се вратио у СНП приликом његовог гостовања у Бгду. С јесени 1868. примљен је у новоосновано НП у Бгду као тумач првих рола и главни редитељ. Поверавањем његових рола младом и необично талентованом Тоши Јовановићу и ангажовањем Александра Бачванског за главног редитеља изгубио је примат у ансамблу, па је крајем сезоне напустио НП и у јесен 1869. поново основао путујуће позориште, које је водио на гостовања по Војводини и Хрватској. По гашењу ове дружине 1874. вратио се у НП у Бгду, а 1883. је и трећи пут основао своје друштво и водио га кроз Србију, Босну и Војводину. У Бгд се вратио 1889, а затим је оскудно живео са својом другом женом и седморо деце, радећи најпре као служитељ у стоваришту соли, затим као експедитор при општинском суду. У више махова је покушавао опет да ступи у СНП, али позориште није имало новчаних средстава да га прими. На новосадској сцени се последњи пут појавио као гост приликом боравка СНП у Великом Бечкереку 1886. Неколико дана пред смрт у дружини Друштва „Славија“ у Бгду бесплатно је наступио као Ђурађ Бранковић у истоименој драми. На тој представи је незгодно пао, повредио се и од тога умро. Пред крај живота објавио је у посебном издању кратке аутобиографске белешке. Са немачког је превео једночину комедију Лекар, која је играна у СНП и у НП у Бгду 1875. Као глумац П. је у почетку заузимао видно место и величином улога и својим сценским предностима. Био је један од ретких међу тада малобројним српским професионалним глумцима који је био кадар да се огледа у великим и насловним ролама трагичних љубавника и јунака, нарочито у националном и романтичарском репертоару. На загребачкој сцени је безуспешно покушавао да наступа и у салонским комадима, за које није имао смисла ни сценског и занатског искуства. Значајан је и као главни и готово једини редитељ НП у Бгду у његовој првој сезони, но његове заслуге су највеће у васпитавању генерације младих талената који су почињали у његовом путујућем позоришту и касније заузимали највиднија места на српским позорницама (Пера Добриновић, Емилија Поповић, Андрија Лукић, Никола Спасић и др.). Са својом дружином проводио је пропаганду позоришта на широком јужнословенском подручју и подстицао оснивање многобројних аматерских и професионалих театара.

БИБЛ: Почетак и свршетак тридесетгодишњег мог рада на пољу просвете и уметности, Бгд 1892.

УЛОГЕ: Светислав (Светислав и Милева), Гроф Тиквић (Заручник и невеста у једној особи), Сенатор (Ајдук Вељко), Заручник (Лудница), Грга (Граничари), Фердинанд (Сплетка и љубав), Јован (Низ бисера), Ђорђе (Два наредника), Кефелд (Кин), Ђурађ Бранковић (Ђурађ Бранковић).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Даница, 1862, бр. 2, с. 29; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 476-479; А-м, Лаза Поповић, Позориште, НСад, 1892, бр. 20, с. 83-84; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 8, с. 2; Л. Дотлић, 80-годишњица Народног позоришта у Београду, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 388; Х. Диздар, Турске власти у Босни и српска путујућа позоришта, зборник, Бгд 1962; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду (Прилог студији о утемељењу Народног позоришта и грађи за биографије глумаца), Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 224-228.

С. Ј.