СТОЈКОВИЋ Тоша – драмски глумац (Београд, 4. IV 1872 – Осијек, 24. VI 1947). Право име му је Тодор, али су га звали углавном – Тошица. У родном граду завршио је основну школу и два разреда гимназије. Љубав према позоришту није му, од најраније младости, давала мира, тако да се до пунолетства није могао скрасити ни у једној професији. Почетком 1890. примио је место машинисте (декоратера) у СНП да би био ближе позорници, с потајном надом да ће на њој и наступати као представљач. Не остваривши у НСаду ту своју жељу, почетком јануара 1893. ступио је као глумац у позоришну дружину Адолфа Фемена у Вараждину, а после тога у путујуће позориште Михаила Лазића. За време гостовања у Даљу прешао је у трупу Петра Ћирића, а од 22. X 1893. до 1. VIII 1894. био је члан позоришне дружине Николе Симића. Потом је наступао у путујућим позориштима Михаила С. Пешића, поново Петра Ћирића (1897), Љубомира Рајичића Чврге (1899), затим у Хрватском драматичном друштву у Вараждину под управом Драгутина Фрајденрајха (1900) и опет у путујућим позоришним дружинама Драгутина Вуковића (1904), Петра Ћирића (1904-1906), Мише Милошевића (крајем 1906. и почетком 1907) и у Шабачком позоришту Милоша Хаџи-Динића (у лето 1907). Од 16. X 1907. био је члан првог глумачког ансамбла тада основаног ХНК у Осијеку. Од краја 1911. до јуна 1912. седам месеци је радио у филијалној трупи ХНК Згб, која је, под управом Михаила Марковића (в), путовала по Хрватској, Далмацији и Босни, а у лето 1912. вратио се путујућем позоришту. Од краја 1912. до 28. VI 1914. био је редован члан СНП. Почетком јула 1914. требало је да пређе у Земаљско народно позориште у Сарајеву, тада у оснивању, које због видовданског атентата није ни почело са приређивањем представа. За време Првог светског рата, као члан ХНК Осијек, провео је скоро г. дана као талац у логору у Араду. Од 1917. је поново био ангажован у ХНК у Осијеку, у којем је 1927. пензионисан, али је и даље, у хонорарном својству, у Н-Оп наступао на сцени. С. је 4. XII 1918. прославио 25-огодишњицу уметничког рада; 5. XI 1923. прославио је 30-огодишњицу улогом Томе у Нушићевом Свету, а 45-огодишњицу 3. IV 1936. улогом Аргана у Молијеровом Умишљеном болеснику. Одликован је Орденом Светог Саве V и IV реда. Био је омањег раста, глумац несумњиве обдарености и знатних креативних могућности, предодређен за комичне и карактерне улоге. У сваку ролу коју је тумачио уносио је понешто од урођеног смисла за елементаран и здрав хумор, с подједнаким успехом уверљиво градећи ликове и спољним и унутарњим изражајним средствима. Сценској игри предавао се свим својим бићем: живим, немирним очима, маркантним и покретљивим лицем и увек добро погођеним и у складу са ликом и ситуацијом мотивисаним гестовима. Већ у СНП имао је истакнуто место у глумачком ансамблу, а доцније, у Осијеку, развио се у значајног сценског уметника и једног од најпопуларнијих наших комичара. У СНП је, у оперети, наступао и у певачким улогама.

УЛОГЕ: Фердинанд (Веверица), Игуман (Лутка), Гласник (Ричард III), Фрош (Слепи миш), Кир Јања (Тврдица), Лорио (Нитуш), Скроп (Разведена жена), Пуњо (У балчаку мача), Тома (Свет), Лаврентије (Ромео и Јулија), Ду­шан (У запари), Калман Жупан (Цигански барон), Спира Грабић (Честитам), Менгасод (Мала чоколадарка), Сабо, Луцо (Дубровачка трилогија), Шчербацки (Ана Карењина), Кузине (Наш попа код богатих), Полицијски инспектор (Процес Мери Даган), Доктор Фијамант (Фани и њена послуга), Шкањца (Матија Губец), Антун Ласта (Насилно уконачивање), Херберт Вернеке (Рај на земљи), Муше (Топаз), Бела Ковач (Антонија), Ралф Бенингтон (Лечник у недоумици), Грга (Златарево злато), Рогоња (Врзино коло), Ујка Васа (Госпођа министарка), Фабрициј Глембај (Господа Глембајеви).

ЛИТ: А-м, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1913, бр. 213, с. 2-3; А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1912-1913, НСад 1913, с. 34; А-м, Evetke, Bácskai Napló, 9. V 1914; А-м, Szinházi levél, Bácskai Napló, 17. V 1914; А-м, Ideges nő, Bácskai Napló, 21. V 1913; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 19. IV 1928, 10. V 1928, 19. V 1928; А-м, „Сумњиво лице“ од Б. Нушића – последња представа, Застава, 10. I 1929; A. W., Tolsztoj: Anna Karenina – a noviszádi-oszijéki drámai egyűttes vendég szereplése Szuboticán, Bácsmegyei Napló, 1. V 1929; А-м, Plébanos úr gazdageknol, Hiradó, 19. V 1932; А-м, A noviszádi-oszijéki Nemzeti Szinház műsora, Reggeli Ujság, 6. X 1932; А-м, „Лилиом“, Југословенски дневник, 1932, бр. 235, с. 5, бр. 236, с. 5, бр. 238, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 283, с. 5, бр. 287, с. 5; А-м, Прослава г. Тоше Стојковића у Осијеку, Време, 2. IV 1936; Спомен-књига о педесетој годишњици Народног казалишта у Осијеку, 1907-1957, Осијек 1957, с. 120; Д. Муцић, Хрватско народно казалиште у Осијеку, 1907, Осијек 1967, с. 70, 113; Н. Батушић, Повијест хрватскога казалишта, Згб 1978, с. 449, 452.

Л. Д.