ЖИВАНОВИЋ Даница – балерина, педагог, кореограф (Бања Лука, 27. VII 1904 – Београд, 3. VI 1978). Завршила је Женску реалну гимназију у Згбу. Још као девојчица ишла је на приватне часове балета, а после матуре уписала се у Балетску школу при ХНК, коју је водила Маргарита Фроман. Играчку каријеру започела је у загребачком балетском ансамблу, а 1923. је прешла у Бгд, где је добила ангажман у Балету НП. Истовремено са обавезама у текућем балетском и оперском репертоару, 1926. је завршила трогодишњу Глумачко-балетску школу при НП, у класи Јелене Пољакове. Исте г. је добила звање солисткиње и задржала га до краја играчке каријере (1944). Као чланица београдског Балета на самом почетку његовог рада, када су превагу чинили уметници из Русије, Ж. је припадала пионирима српске балетске уметности. Развила се у солисткињу са истанчаним осећајем за стил и жанр, што се испољило у њеним интерпретацијама у балетима класичне школе односно у нијансирању извођења национално-сценских игара. Многобројни су њени наступи у дуетима, соло варијацијама и епизодним солима. Међу солистима је у балетима: Зачарана лепотица (1927), Коњић-вилењак (1929), Дон Кихот (1931), Карневал (1943). Развила је и богату концертну делатност у сарадњи са Ј. Колесниковом. Учествовала је и у извођењу светске премијере балета Пије и Пина Млакара Ђаво на селу. Сезону 1934/35. провела је у Балету Градског позоришта у Цириху, а од сезоне 1936/37. је поново била у Бгду, где је наставила свој професионални рад. Сарађивала је са дечјим позориштем „Рода“ – кореографијама за децу-глумце и децу-играче. После ослобођења прекинула је своју играчку делатност, али је још више проширила рад у оквирима своје професије као кореограф и педагог, радећи паралелно у оба домена. У периоду од 1946. до 1956. држала је приватну школу, радила с пионирима; била је наставник и кореограф у Совјетској балетској школи при Амбасади СССР-а у Бгду и у Пионирском позоришту у Панчеву; водила је класу класичног балета у Градској балетској школи; радила је и као стални кореограф у Позоришту „Бошко Буха“. Од 1956. до пензионисања, 1965, предавала је класичан балет и класичну подршку у Средњој балетској школи („Лујо Давичо“). Рад је наставила као гост кореограф у београдским позориштима. Када је у НСаду обновљен рад Опере, односно када се јавила потреба за играчким кадром у репертоару ВНП, Ж. је два пута недељно долазила и радила вежбе класичног балета са неколицином људи из разних професија и са фолклорним играчима из КУД „Светозар Марковић“ или „Ђорђе Зличић“. Другог кадра није било. У сезони 1947/48. за оперу Еро с онога свијета Јакова Готовца увежбала је игре, а по кореографији М. Фроман, у којој је и сама играла 1937. у београдском НП. За Завршно коло у III чину, за солистички пар, имала је ипак једну балерину – И. Киш, у дуету с П. Јерантом. У сезони 1948/49. била је ангажована к. г. за играчки део у опери Продана невеста. Раду је приступила с искуством које је имала као солиста у првом чину у режији и кореографији М. Фроман у НП у Бгду 1932, али и памтећи рад Ј. Пољакове и Александра Фортуната, у чијим је кореографијама играла 1923. Радећи у СНП дозволила је себи ауторски приступ кореографским решењима. У комедији-балету Грађанин-племић (по Ж. Б. Молијеру), на репертоару ВНП крајем 1949, поставила је и увежбала народне игре – шпанске, енглеске и италијанске.

ЛИТ: К. Шукуљевић-Марковић, Даница Живановић-Денић, каталог изложбе, децембар 1987 – јануар 1988; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, I део, НСад 2009, II део, (у штампи – од 2011).

Љ. М.