ДЕНИЋ Миомир – сценограф (Београд, 22. I 1913 – Београд, 8. V 1986). Завршио је гимназију 1931, студирао на Техничком факултету, па се уписао у Глумачку школу при НП у Бгду (1934); истовремено је радио као волонтер, затим хонорарни сликар (1935) и стални сликар и сценограф у НП у Бгду (од 2. II 1936. до децембра 1944); потом је до краја 1949. радио као технички шеф филмске секције Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ, односно ЈНА, па као самостални филмски сценограф у „Авала-филму“ (већ 1947. самостално ради филмску сценографију – Живјеће овај народ, а за филм Софка 1948. добија награду Владе ФНРЈ). Крајем 1949. се дефинитивно враћа матичном позоришту, у којем остаје до пензије, али и тада наставља са активним радом. Осим за сва позоришта у Бгду, радио је сценографије широм Југославије (НСад, Сарајево, Скопље, Сплит, Ниш, Крагујевац, Титово Ужице,  Шабац, Приштина, Зрењанин, Врање, Лесковац, Цетиње, Тузла, Дубровник, Шибеник) и у многим европским градовима (Минхен, Арнхем, Софија, Атина, Модена, Ферара, Катанија, Трст, Рим, Ђенова, Барселона, Каиро). Док се бавио сликарством, у предратном периоду, редовно је излагао на изложбама Удружења ликовних уметника. Као сценограф учествовао је на изложбама сценографије у Бгду (1938, 1965), на Међународном тријеналу у НСаду (1969, 1972, 1975) и на Међународном квадријеналу у Прагу (1967, 1971). Био је плодан као филмски (око 40) и као тв-сценограф (20). Дао је идејно решење и реализовао сцену „Круга 101“ у НП Бгд. Носилац је многих награда: Златна арена у Пули за сценографију филма Поп Ћира и поп Спира (1957) и Четири километра на сат (1958), награда за сценографију на IX и XV Стеријином позорју (Сибила или Бертове кочије, 1964. и Вожд, 1970), награда УЛУПУС-а и УЛУФУДВ-а на XX ЈПИ за идејно решење Симовићеве Хасанагинице (1975); одликован је Орденом заслуга за народ, Орденом рада III реда, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима и Орденом Републике. У опусу од скоро 500 сценографија, који га сврстава у најплодније југословенске сценографе, Д. има десет сценографија урађених за СНП: Скендербег, Позабави се Амелијом, Холанђанин луталица, Љубавни напитак, Зона Замфирова, Евгеније Оњегин, Три мускетара, Ђоконда, Магбет и Трубадур. Већина ових представа рађена је у рационалној стилизацији, са осећањем праве мере да се – дискретним наговештајима стила епохе и средине – дочара амбијент и створи атмосфера. Строго је водио рачуна да се не препусти индивидуалној егзибицији, увек доследно пратио и следио режијски концепт, својим одличним познавањем технологије сцене пружао редитељима драгоцену помоћ у коришћењу простора и конципирању мизансцена. Дубоко студиозан у приступу задатку и у разради техничких цртежа, био је један од ретких сценографа чије представе, у припреми, нису захтевале никакве допуне или промене. Зналачки је користио сценску расвету као средство експресије у савременој сценографији.

ЛИТ: М. Логар, Вердијев Магбет први пут у нас, Борба, 22. V 1971; Б. Драгутиновић, Скраћена верзија Вердијевог „Магбета“, Политика, 27. V 1971; П. Васић, Сценографија и костим од 1918. до 1968, у: Један век Народног позоришта у Београду, Бгд 1968, с.158-167; О. Милановић, Денић, Бгд 1977; П. Васић, Примењена уметност у Србији 1908-1978, Бгд 1981; М. Бабинка, Национална интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956;  Б. Рушкуц, До Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; М. Кујунџић, Сликовито и лепршаво, Дневник, 29. II 1969; М. Милорадовић, Повратак Сремцу и хумору, Политика, 29. IV 1969; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, У позоришту, НСад 1973; О. Панди, Музика у првом плану – осврт  на обновљену представу Вердијевог „Трубадура“, Дневник, 25. XI 1976.

Д. В.