АНДРЕЈЕВИЋ Јован-Јолес – критичар и преводилац (Нови Сад, 6. X 1833 – Нови Сад, 21. VII 1864). Отац Георгије био је свештеник у НСаду. Основну школу и гимназију похађао је у НСаду, а два завршна разреда у Темишвару. Медицину је студирао у Пешти, Прагу и Бечу. Докторирао је 1861, а још на студијама истицао се научним и стручним радом, посебно у вези са физиологијом јетре. Бавио се, веома успешно, лекарском праксом у НСаду. Активан је члан Уједињене омладине српске, биран је за почасног члана пештанског омладинског друштва „Преодница“. За почасног члана Матице српске изабран је 1862, а за члана њеног Књижевног одељења 1864. Сарађује у часопису „Седмица“, највише анонимно, а са потписом објављује 1858. у наставцима дуг чланак о тада још веома младој фотографији. Сарадник је и „Српског дневника“. Г. 1861, заједно са Змајем, замењује одсутног Ђ. Поповића у уредништву „Данице“. Био је ожењен Јелком Бојић, која ће се после његове смрти удати за Јеврема Марковића, Светозаровог брата, и као Илка Марковићка извршити атентат на краља Милана 1883. Ванредно лепе мушке појаве, речит, озбиљан и уман, био је веома омиљен, а пријатељи су му били Милетић, Змај, Ј. Ђорђевић, Л. Костић и др. Туберкулоза га је усмртила у напону стваралачке снаге. У своје време истицан је као најзначајнији теоретичар уметности код нас. Био је „историјски гледано најмаркантнија критичарска фигура у периоду између Вука и Светозара Марковића“ (Д. Јеремић). Одличан преводилац, на жалост веома малог броја, дела (Шекспиров Ричард III, одломак; Дикенсов Наследник од Хардингтона; Пркос Родериха Бенедикса). Одломци естетични, које је објавио у 21 наставку током другог полугодишта „Данице“ за 1863, били су теоријска основа нашег романтизма, посебно у драмској књижевности. Преузима их из Естетике Фридриха Теодора Фишера, али одабиром поглавља из ове огромне књиге даје поимању естетског реалнији смисао у складу са својим афинитетима ка научном, чак у понечему ка материјалистичком виђењу лепог. Коригујући Фишерова метафизичка схватања, поједина поглавља преузима од другог немачког естетичара – Јулијуса Фрауенштета. Мада неоригинална, ова естетичка студија знатно утиче на књижевно-теоријска схватања тадашњих писаца. Њихово усмерење ка националној историјској трагедији без сумње је последица и ове А. студије. Познато је да се и Ђ. Јакшић и Л. Костић консултују са А. при писању драма. Са Ј. Ђорђевићем А. 1862. г. реферише Матици о драмама приспелим на конкурс. Пише, заправо, одушевљену критику Јакшићеве (тада анонимне) Сеобе Србаља насупрот драми Немања Јована Суботића. Наградом Ђури Јакшићу снажно је подржана романтичарска оријентација у нашој литератури. Г. дана доцније, према позитивним рецензијама А. и Ј. Ђорђевића и уз уздржану Суботићеву, награду Матице српске добија Максим Црнојевић Лазе Костића. И овом приликом А. је дао изузетну подршку новом правцу у књижевности. Ове две његове рецензије спадају међу најбоља критичка дела српског романтизма (штампане су у ЛМС, 1862, књ. 106, с. 182-188 и 1864, књ. 109, с. 206-209). А. је један од оснивача СНП. Унутар читаоничког позоришног одбора, 16/28. VII 1861, заједно са установљењем Позоришта, изабрана су два одсека управе: Литерарно-артистички и Економски. У првом је био и А. уз Ђорђевића, Ђ. Поповића, Змаја и Емила Чакру. Изабран је такође у Економски одсек са Ј. Ђорђевићем, Савом Суботићем и Ђорђем Чавићем. На оснивачкој скупштини ДСНП, маја 1862, поново је изабран за члана Позоришног одсека. Са Лазом Костићем је иницирао прославу 300-годишњице В. Шекспира у НСаду 1864, у складу са афинитетом, чак култом романтичарске драме према овом класику. На прослави СНП је извело прве две сцене првог чина Ридарда III у преводу А. и Л. Костића. Ово је први превод Шекспира са оригинала и прва употреба јамбског стиха на нашој позорници. А. превод шаљиве једночинке Родериха Бенедикса Пркос (Der Eigensinn), нејаког књижевног дела за забаву просечних гледалаца онога времена, изведен је у СНП 6. I 1863. у НСаду. Комад се давао још тридесетак пута и био је једна од веома уносних ставки репертоара. У фоајеу СНП налази се биста А., поклон вајара аматера др Владимира Јокановића.

ЛИТ: Анонимни некролози у „Даници“ (Ђ. Поповић), 1864, бр. 28. и у „Србском дневнику“, 1864, бр. 77; Л. Костић, Спомен Ј. Андрејевићу од Лазе Костића о парастосу 8. августа 1864, НСад 1864; А. Сандић, Из полупрошлости, Јавор, 1881, бр. 32, с. 1015-1019 и бр. 33, с. 1046-1051; М. Полит-Десанчић, Покојници, НСад, 1889, с. 67-70; М. Савић, Др. Ј. Андрејевић, ЛМС, 1925, књ. 304, св. 1-2, с. 157-159; В. Стајић, Новосадске биографије I, НСад 1936, с. 6-9; Д. Јеремић, Критичар и естетичар Јован Андрејевић, зборник радова, Уједињена омладина српска, НСад 1968, с. 213-220.

Б. Кв.