ГРУЈИЋ Данило – директор Стеријиног позорја (Бачки Брестовац, Оџаци 21. XII 1919 – Београд 29. I 1980). Потиче из породице сеоског зидара, отац Лазар и мајка Даринка, рођ. Стеванчев. Г. 1930. преселили су се у Сомбор, где је уписао Реалну гимназију коју је завршио 1938. После завршене гимназије добровољно је ступио у Школу резервних пешадијских официра у Сарајеву коју је завршио августа 1939. Уписао је Филозофски факултет у Бгду, групу за руски језик и књижевност, али је даље школовање напустио због хапшења и професиналног илегалног рада. Школске 1940/41. обављао је дужност председника Војвођанске академске трпезе, која је у то време била главно стециште напредних војвођанских студената. Као официр југословенске војске заробљен је у Другом светском рату. По налогу Партије побегао је из заробљеништва и отишао на илегални партијски и војнички рад у Банат, где је постао командант штаба партизанских одреда Војводине. Мађарска окупаторска власт га је 1942. ухапсила и осудила на 12 г. робије коју је издржавао у Будимпешти и Вацу (Мађарска). Августа 1944. је по налогу Партије организовао бекство војвођанских родољуба са којима је био на принудном раду. Од септембра 1944. до ослобођења Бачке, био је заменик, а потом командант Бачко-паланачког партизанског одреда, 1945. члан Агитпропа ПК КПЈ за Војводину и 1946. Одељења за агитацију и пропаганду ЦО УСАОЈ-а. Када је образована Војна управа за Банат, Бачку и Барању, обављао је дужност команданта Новосадског војног подручја. После расформирања Војне управе радио је као члан Агитпропа ПК КПЈ за Војводину и директор и главни уредник дневног листа „Слободна Војводина“ (сада „Дневник“). Крајем 1945. постављен је за начелника Одељења за унутрашње послове АП Војводине, а марта 1946. постао је члан Одељења за агитацију и пропаганду ЦО УСАОЈ-а. Крајем 1946. прешао је у Одељење за социјалну политику АП Војводине као руководилац васпитним радом у дечјим домовима, а касније је прешао на дужност просветног инспектора у Секретаријату за просвету и културу АП Војводине. Од 1952. до 1954. наставио је славистичке студије. Ступио је 1. VII 1954. на дужност уредника у Издавачком предузећу „Ново поколење“ (касније „Нолит“), где је обављао дужност главног уредника уџбеничке редакције и директора Издавачке службе. Септембра 1959.  примио је дужност помоћника директора и главног уредника Публицистичко-издавачког завода „Југославија“, а 1. II 1964.  постао је директор НИП „Младо покољење“. У Народну библиотеку СР Србије прешао је 31. VIII 1970, где је од 1. VII 1974.  до 31. I 1976. обављао дужност начелника Сектора за издавачко-књижарску делатност и репрографију и уредника посебних издања. Од 1958. до 1965. био је  секретар Савеза издавача Југославије, од 1968. до 1970. генерални секретар Удружења издавача и књижара  Југославије и председник Комисије за међународне везе Удружења издавача и књижара Југославије, од 1971. до 1974. члан Комисије за пласман и економско-финансијска питања Удружења издавача и књижара Југославије, од 1964. до 1975. члан УО Удружења књижара и издавача Југославије. Од 1. II 1977. до смрти радио је као директор Стеријиног позорја. Сахрањен је у Београду.

М. Л.