ЈАНКОВИЋ Драгомир – позоришни критичар (Београд, 13. VIII 1867 – Београд, 24. III 1942). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду, где је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе (1889). После тога студирао је филозофију у Бечу, Берлину, Лондону и Паризу. Био је аташе Посланства Србије у Лондону, секретар Министарства иностраних дела, затим од 10. VIII 1898. до 17. VII 1900. драматург НП у Бгду (наследивши на том месту Милована Ђ. Глишића), па поново секретар Министарства иностраних дела, а од 6. V 1903. до 30. VII 1906. управник београдског НП; био је посланик Србије у Берлину, а пре тога и доцније на служби у краљевском двору – као краљев секретар и министар двора. Писао је приповетке и огледе из књижевности и сарађивао у „Српском прегледу“, „Зори“, „Искри“, „Политици“ и у новосадском „Јединству“. Позоришне критике и чланке о позоришту објављивао је најчешће у „Отаџбини“, „Виделу“ и „Српском књижевном гласнику“ и они су значајнији део његовог књижевног рада; писао их је крајем прошлог и почетком овог века под утицајем западноевропског импресионизма, књижевно, уносећи у њих за оно време строга мерила, добар укус и поуздан суд. Бавио се и преводилаштвом: с енглеског је превео Дикенсовог Давида Коперфилда (I 1899, II 1902), Шекспирове Веселе жене виндзорске (1902, нештампано), Лобокова Задовољства у животу (1910), Стерново Сентиментално путовање кроз Француску и Италију (1926), а са француског две комедије А. Диме Сина – Клодову жену (1904) и Кнегињу од Багдада (1905), изведене у НП у Бгду.

БИБЛ: СНП са Ечегарајем и Скрибом, Српски књижевни гласник, 1901, бр. 1, с. 68-69; Добриновић као Кир Јања, Српски књижевни гласник, 1901, бр. 2, с. 149-154.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Драгомир М. Јанковић као позоришни критичар, у: Живот и рад, Бгд 1928, с. 747-754; А-м, † Драгомир Јанковић, Српска сцена, 1941/42, с. 417-418; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, 1967, с. 291, 293.

Л. Д.