ЛАЗАРЕВИЋ Лаза  – драмски глумац (Нови Сад, 21. VIII 1878 – Сомбор, 16. II 1960). Отац му је био чизмар, мати домаћица, са осморо деце  – Л. је био њихово шесто дете. Две његове старије сестре такође су биле глумице: Катица (1875-1935), удата за глумца Николу Хајдушковића, и Љубица (1876-1954), супруга глумца Милана Стојчевића. Основну школу учио је у НСаду а завршио у Бгду, где је похађао и пет разреда гимназије. Прекинувши школовање повремено је статирао у НП Бгд и, пошто му није успело да буде ангажован за члана београдског Позоришта, крајем 1896. ступио је у Смедереву у путујуће позориште Владе Поповића, у којем је дебитовао на сцени улогом Француског посланика у представи комада Петар Велики као морнар Мелвила, Мерла и Боарија. После месец дана прешао је у Горњем Милановцу у путујуће позориште „Гусле“ Петра Крстоношића (в), где је остао шест месеци, а у Параћину је приступио позоришту Мирка Сувајџића и у њему радио кратко време; у Зајечару је прешао у трупу Анке Лазић, ћерке Михаила Лазића Стрица; у њој је наступао свега месец дана, па се пешице вратио у Бгд. Затим је у позоришту „Синђелић“ у Нишу провео нешто више од г. дана и с њим пропутовао скоро сва већа места у Србији. За време гостовања у Шапцу примио је обавештење да га траже аустроугарске власти ради одслужења војног рока. Да би то избегао, у Бгду је покушао да ступи у српску војску и у њој одслужи обавезни рок, али га нису примили. Приморан да се врати у НСад, у аустроугарској војсци је био задржан свега осам недеља; чим се ослободио униформе, отпутовао је у Панчево и ступио у позориште Ђуре Протића, у којем је провео две сезоне. Постао је 1902. члан новоформиране путујуће дружине Јефте Душановића, која је радила око осам месеци па се распала. После тога је извесно време провео у путујућим дружинама Драгутина Крсмановића и Богобоја Руцовића, а 1904. се придружио трупи Љубомира Рајичића Чврге; код њега је остао г. дана, па прешао у Босну и неколико месеци радио у позоришту Стевана Бодија. У Дервенти је 1906. приступио дружини Љубомира Мицића Лале, с којом је, само у једној сезони, гостовао у Лики, Далмацији, на далматинским острвима, у Мостару и Цетињу. Вративши се у Србију, радио је у путујућим позориштима Косте Делинија, Михаила Мике Стојковића, у „Орфеуму“ Бране Цветковића (код „Коларца“ у Бгду) и поново код Љубомира Рајичића Чврге (овог пута је у његовој трупи био глумац, редитељ и секретар, па чак и сликао кулисе). Пред Први светски рат Чвргина се трупа фузионисала са дружином Душана Топаловића под именом Повлашћено путујуће позориште „Гундулић“ и објава рата затекла је Л. као члана позоришта ове двојице заслужних позоришних радника. По избијању рата јавио се у Крагујевцу у српску војску као добровољац и учествовао је у свим борбама против непријатеља, а затим се са својом јединицом повлачио кроз Србију, Санџак и Црну Гору, прешао Албанију и стигао на Крф. На солунском фронту са својим пуком био је 1917, где је био члан Војничког позоришта „Тоша Јовановић“, које је под управом Михаила Лазића радило до 15. VIII 1917. у Солуну, а од 20. VIII 1917. у Водену. Оданде је отишао за главног редитеља и управника Војничког позоришта IX пешадијског пука Прве армије, са којим је после пробоја солунског фронта ушао у ослобођени Сомбор. После демобилизације, марта 1919. он и Бранко Ђорђевић Дрда (в) формирали су путујуће позориште, које се у Ваљеву расформирало. Вративши се најзад у Бгд, ступио је 1919. у трупу Николе Јовановића, која је радила у гостионици „Таково“. После одласка Н. Јовановића за члана НП у Скопљу (1920), позориште су водили тројица глумаца  – Петар Христилић, Л. и Петар Ланер, а на крају сâм Л. У јесен 1921. дошао је у НП у НСаду и у њему остао до 31. III 1928. После спајања новосадског са осјечким позориштем, од 1. IV до 31. VIII 1928. био је члан Н-Оп. Затим се поново вратио у НСад и био члан Трупе ДСНП односно СНП од почетка 1929. до 31. VII 1930. и од 1. II 1932. до 31. VII 1935. У међувремену је, као слободан уметник, естрадно наступао са солопродукцијама или у скечевима са још једним или двоје глумаца. Додељена му је 1935. пензија Удружења глумаца. Пошто њоме није могао да издржава породицу, до Другог светског рата повремено је хонорарно наступао у СНП и сарађивао са занатлијском и радничком омладином и дечјим позориштем. Изводио је и самосталне естрадне приредбе на новосадској периферији. После Другог светског рата, децембра 1944. Жарко Васиљевић га је ангажовао за глумца у обновљеном новосадском Позоришту, у којем је 31. VII 1950. поново пензионисан. После тога је, у хонорарном својству, радио у СНП до 31. VIII 1952. Л. је у НП у НСаду 14. VI 1925. прославио 25-огодишњицу уметничког рада улогом Максима у Ђиду, а 50-огодишњицу 30. VI 1952, у СНП, улогом Пере писара у Госпођи министарки. Носилац је више ратних одликовања и Ордена југословенске круне V реда (1936). За изванредан успех постигнут на Фестивалу војвођанских позоришта у Зрењанину, 1950. додељена му је награда Повереништва за културу и уметност АП Војводине. По природи скроман, тих и ненаметљив, више затворен у себе, типичан је пример глумца којем прилике и околности у којима је радио нису увек омогућавале да до краја испољи своје вредности и могућности. Интелигентан, богат животном мудрошћу и са развијеним смислом за здраво расуђивање, он је својим талентом, знатним изражајним способностима и низом ефектно остварених улога заслужио неупоредиво боље место у позоришном животу свога времена од онога које је заузимао. Малога раста, на сцени  – када је требало  – живахних покрета и проницљив и лукав, Л. је умео једноставно и природно, реалистичким поступком, да креира неодољиво комичне ликове обогаћене појединостима које су одговарале њиховој природи и његовом поимању сценског изражавања. Врхунац комике постизао је у тумачењу безазлених типова, превејаних шерета и простих људи којима „не иде све у главу“. У карактерним и психолошким улогама умео је редукованим изражајним средствима да нађе праве мотиве за унутарње доживљавање лика, да се поистовети с њиме и на чудесан начин га, изразито, обасја топлином и људскошћу. Остаће запамћене три његове такве роле, од којих су две епизодне, а све три антологијске вредности: Калеб у Дикенсовом Цврчку на огњишту, Слуга Петар у Стеријином Тврдици и, нарочито, Фирс у Чеховљевом Вишњику. Последњим двема улогама доказао је да и мале роле, ако их с љубављу и студиозно спреми и креира истински уметник, могу бити велики сценски резултати и незабораван позоришни доживљај. У последњој деценији свог живота остварио је и неколико запажених улога на филму. Његовог Воденичара у филму Њих двојица (1955), за којег је и награђен, критика је оценила као „најфилмскију улогу у нашој кинематографији уопште“ (Ј. М. у „Нашој сцени“, 1955, бр. 104-105).

УЛОГЕ: Митар (Чвор), Еџисто (Скамполо), Граси (Мала Бираги), Паво (Еквиноцио), Давид Штрбац (Јазавац пред судом), Боја (Шокица), Ланселот Гобо (Млетачки трговац), Неко, Ивко, Мирко (Ивкова слава), Живан (Подвала), Милисав, Таса (Сумњиво лице), Јован (Покондирена тиква), Кир Јања, Петар (Тврдица), Манулаћ (Зона Замфирова), Стјепан (Женидба), Пера писар (Госпођа министарка), Максим, Андрија (Ђидо), Калеб (Цврчак на огњишту), Џекобс сениор (Острво мира), Фирс (Вишњик), Госпар Шишко (Дубровачка трилогија – Allons enfants), Чича-Иван (Дорћолска посла).

БИБЛ: Сећање на прве дане, НС, 1952, бр. 43-44, с. 2.

ЛИТ: Б. П., „Ивкова слава“ од С. Сремца, Јединство, 1923, бр. 1176, с. 3; -р-, „Сумњиво лице“ – „Светски рат“, Јединство, 1923, бр. 1292, с. 3; А-м,  „Зона Замфирова“, Застава, 1924, бр. 78, с. 3; А-м, „Чвор“ – Премијера у Народном позоришту, Видовдан, НСад 1924, бр. 47, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Гђица Жозета моја жена“, Застава, 1924, бр. 37, с. 2; Ст. З(убац), „Богојављенска ноћ“, Јединство, 1925, бр. 1537, с. 2; А-м, Јубилеј г. Лазе Лазаревића, Застава, 1925, бр. 115, с. 2; А-м, Са прославе Лазе Лазаревића, Застава, 1925, бр. 133, с. 3; О. С(уботи)ћ,  „Две сиротице“, Застава, 1926, бр. 225, с. 2; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6-7; К. Николић, „Лаф“, комедија од Тристана Бернара, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 10-11;  А-м,  „Три бекрије“ – „Lumpacius vagabundus“ по Нестроју, музика од Адолфа Милера, Нови Сад, 1927, бр. 43, с. 5; А-м,  „Вучина“ од М. Огризовића, Застава, 1927, бр. 272, с. 3; М., Нушићева духовна комедија „Протекција“, Нови Сад, 1932, бр. 8, с. 2; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 40, с. 10; А-м, Опроштајно вече Лазе Лазаревића, Дан, 1935, бр. 28, с. 12; А-м, Топло поздрављен од публике, популарни комичар Лаза Лазеревић оставио је даске, Дан, 1935, бр. 30, с. 12; А-м,  „Чаробни прстен“, Дан, 1936, бр. 41, с. 8; Б. Чиплић, „Ђидо“, СВ, 1945, бр. 335, с. 3; Б. Ч(иплић), Три актовке А. П. Чехова у режији Јурија Ракитина, СВ, 1946, бр.  551, с. 5; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 1947, бр. 711, с. 3; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; Ј. Виловац, Педесет година на даскама „које живот значе“, СВ, 1952, бр. 2287, с. 4; Н. Смедеревац, Поводом чика Лазине прославе, НС, 1952, бр. 43-44, с. 1; Л. Дотлић, Јубилеј Лазе Лазаревића, НС, 1952, бр. 43-44, с. 1-2; Ј. Коњовић, Лази Лазаревићу за педесетогодишњицу, СВ, 1952, бр. 2359, с. 4; Ј. Путник, Педесет година младости, СВ, 1952, бр. 2367, с. 3; Д. М., У малој улози велико остварење, Дневник, 1955, бр. 3228, с. 7; Ј. М., Разговори  – Лазар Лазаревић, НС, 1955, бр. 104-105, с. 6; М. Бабинка, Позорница се не заборавља, Дневник, 1956, бр. 3534, с. 9.

Л. Д.