ЛЕОНОВ Леонид Максимович (Леонид Максимович Леонов) – совјетски приповедач, романсијер, драмски писац, публициста и есејиста (Москва, 31. V 1899 – Москва, 8. VIII 1994). Школовао се у Москви. У Црвеној армији провео је три г.: од 1918. до 1922. Један је од најплоднијих совјетских писаца уопште. Са почетка списатељске каријере, из 20-их и 30-их, познати су његови романи: Јазавци (1925), Лопов (1927), Соћ (1930), Скутаревски (1932), Пут ка океану (1935), у којима је описивао стварност совјетске епохе, са свим сложеностима и противуречностима којима је обиловала. Његов роман Лопов, у којем је нарочито сугестивно обрадио лик главног јунака Миће Векшина као човека који машта о безграничној слободи а сукобљава се са малограђанским схватањима, изазвао је велике расправе, између осталог и због „духовних веза“ са Достојевским, као писцем који је на Л. утицао „аналитичким методом“. Великим романом Руска шума (1953) он је обухватио време борбе против Немачке и, опет, потврдио стваралачки утицај Достојевског на формирање и улогу личности у сукобима са собом и са друштвом. Врло образован писац, дубоких замисли и филозофског размишљања, Л. је у својим романима нарочито истицао човекову индивидуалност са свим оним што је у њој тајно и нејасно, борбено и хумано, противуречно и спорно. Та „сложеност“ ликова учинила је да су његови романи, често, и композиционо компликовани, понекад опсежни и не увек лако читљиви. Из „необјављене преписке“ са Горким нарочито се види како је и колико Л. понирао у проблеме стваралаштва и у коликој мери се „мучио“ са сваким својим делом из тог времена. Његове драме су такође прожете психолошким и филозофским анализама, које обухватају судбину народа и појединих погледа на свет. Драмски конфликти су врло изражени и остављају утисак великих ломова у човеку и међу народима (Унтиловек, 1927, Мећава, 1940, Обичан човек, 1941, Најезда, 1942, Златна кочија, 1946). Зато Леонова мање интересују фабула, драмска радња и спољне околности, а неупоредиво више интелектуални сукоби, разне врсте симбола, дубина „откривања“ и све оно што су неки критичари назвали „унутрашња драматика епохе“. Код нас је Леонов врло превођен и познат писац. Интересантно је напоменути да су његовом драмом Најезда, одмах после ослобођења, 1945, отворене обе сцене народних позоришта – НП  у Бгду и СНП у НСаду. Пред премијеру у Бгду управник Милан Предић је рекао: „Најезда је наша, колико и совјетска“.

В. Кл.