КОЏИЋ Мирјана (Београд, 30. VII 1928 – Београд, 17. VII 2004). Отац Душан, родом из Мркоњић-града, будимпештански па београдски трговац, мајка Анка рођ. Ратковић, пореклом из старе сентандрејске породице. Основну школу и гимназију похађала је у Бгду, а у исто време и Музичку школу и Музичку академију (Позоришни одсек) до 1945. Од 1945. до 1949. похађала је Филозофски факултет у Бгду (историја уметности). Већ после завршеног првог разреда Средње музичке школе дебитовала је као Олга у Предићевој Голготи на сцени НП у Бгду, а у исто време учествовала је на вечерима поезије на Коларчевом народном универзитету. Од 1946. до 1954. била је члан Драме СНП у НСаду, где је истовремено, у Државној позоришној школи,  1952. предавала глуму и дикцију. Својим ученицима је режирала Клајстов Разбијени крчаг, Дикенсов комад Цврчак на огњишту и Мопасанову Дунду. Крајем 1954. прешла је у сарајевско НП, где је остала до 1956, а где је учествовала и у оснивању Малог позоришта. Сезону 1956/57. провела је ван сцене, а од 1957. до 1970. била је чланица београдског Савременог позоришта, у којем је играла Фему у Покондиреној тикви, Матилду фон Цант у Диренматовим Физичарима, Ирену Малој у Вајлдеровој Проводаџики и друге. Од 1970. припада драмском ансамблу НП у Бгду и остварује улоге: Александра у Коломби, Перса у Поп Ћири и поп Спири, Катарина Шрат у Хубајевој драми Фрања Јосиф на отоману Зигмунда Фројда. На телевизији је одиграла  Мирјану у Отровној биљци Момчила Миланкова и Глумицу у Како упокојити вампира Б. Пекића. Са главном женском улогом у комаду Живот Анатола Франса учествовала је на првом нашем суделовању на фестивалу у Кану. Остварила је и неколико филмских улога: Министарка Ната (Госпођа министарка),  Цица лепотица (Љубав и мода), xxx (Три), Бркача (Бештије), за коју је и награђена на филмском фестивалу у Нишу. Под псеудонимом Л. С. је позоришним критикама и чланцима о глуми сарађивала у „Стражилову“ (први рад, Глумац је глумац, 1951),  а за „Дневник“ и Радио НСад писала је дописе са фестивала у Лондону, Паризу и Салцбургу. Објављивала је и у „Нашој сцени“ (1954), часопису „Жена данас“ (1959) и у „Театрону“ (1975-1979). На Сусрету војвођанских позоришта у Сомбору 1952. награђена је за улогу Шарлоте у Чеховљевом Вишњику, за Порцију у Млетачком трговцу добила је награду АП Војводине, а 1953. и највишу градску награду – Октобарску награду града НСада за укупан рад у позоришној уметности. Сликарку Зору Петровић инспирисала је да јој направи два уљана портрета (1958): један се налази у Музеју „25. мај“ а други у Модерној галерији у Бгду. Портрет који је 1977. израдио Сафет Зец налази се у приватном власништву.

УЛОГЕ: Мања (Туђе дете), Учитељица енглеског језика (Госпођа министарка), Евица (Покондирена тиква), Берта (Цврчак на огњишту), Дорина (Тартиф), Морис Симпсон (Острво мира), Лујза (Вечити младожења), Шарлота (Вишњик), Коринкина (Без кривице криви), Павле (Дубровачка трилогија), Ортензија (Мирандолина), Марта (Број 72),  Лиза Дулитл (Пигмалион), Лариса (Девојка без мираза), Анђелија (Максим Црнојевић), Анријета (Учене жене), Фани Брандл (Улични свирачи), Мајка (Стаклена менажерија), Мелита (Леда).

БИБЛ: Затони, роман, Бгд 1958; О „Театрону“ и  о Ракитину,  Политика, 4. III 1976; Позориште моје младости, НСад 1983.

ЛИТ: Б. Петровић, Фрагменти о „Дубровачкој трилогији“ I део и II део о улози Павле у „Сутону“, НС, 5. V 1951; В. Глигорић, „Максим Црнојевић“, Политика, фебруар 1952; Б. Чиплић, Две главне улоге најмлађих, Дневник, 15. III 1952; П. С. Петровић, „Максим Црнојевић“, НС, 1. VI 1952;  Л. В., „Леда“ Крлеже, Дневник, 23. IV 1953; Р. Војводић, „Затони“, роман, Књижевне новине, јануар 1959; З. Г(лушчевић), Психолошки роман „Затони“, Борба, март 1959; М. Татић, Велики позоришни занесењак, Позориште, НСад 1973, бр. 7, с. 12.

П. А.