МАРИНКОВИЋ Ранко – књижевник (Вис, 22. II 1913 – Загреб, 28. I 2001). Потиче из старе породице која се у Комижи помиње од XV века. Основну школу завршио је 1923. на Вису, нижу гимназију 1927. у Сплиту и вишу 1932. у Згбу. Дипломирао је 1938. на Филозофском факултету у Згбу. До избијања рата радио је као наставник у приватној гимназији Зденка Војновића. У пролеће 1943. интерниран је у италијански логор Ферамонте у Калабрији, а после пада Италије преко Барија је стигао у Ел Шат на Синају, где је био секретар Културно-информативног одељења. После рата кратко време је био референт у Министарству просвете и културе, па уредник у Накладном заводу Хрватске, секретар Књижевног одељења 1945/46, а од 1946. до 1950. директор Драме ХНК у Згбу. Један је од оснивача Казалишне академије (касније Академија за казалишну и филмску умјетност) 1950. и на њој је предавао, као доцент, па ванредни и редовни професор све до пензионисања. Прве новеле, у којима открива свој критички и сатирични поглед на стварност, објавио је уочи Другог светског рата. У својој првој драми Албатрос показао је познавање сцене и психологије личности, што је касније искористио пишући позоришне критике које су 1951. објављене у књизи Гесте и гримасе. После рата развио се у значајног писца са ових простора, никада не инсистирајући на квантитету – објављивао је мало, али је увек успевао да сваким делом унапреди квалитет свог стваралаштва. Писао је есеје, новеле, драме, романе, књижевне, позоришне и филмске приказе. Своје радове је објављивао у часописима, листовима и разним другим публикацијама: „Младост”, „Учитељски подмладак”, „Даница”, „Јужни преглед”, „Књижевни хоризонти”, „Дани и људи”, „Арс 37”, „Нова ријеч”, „Новости”, „Хрватски књижевни зборник”, „Република”, „Радио Згб”, „Радио Бгд”, „Хрватско коло”, „Народни лист”, „Сведочанства”, „Загребачки тједник”, „НИН”, „Политика”, „Нова мисао”, „Вјесник”, „Књижевност”, „Књижевне новине”, „Побједа”, „Современост”, „Вјесник у сриједу”, „Борба”, „Просвјета”, „Јединство”, „Нови лист”, „Рад”, „Телеграм”, „Панорама”, „Дело” и др. Нека његова дела су драматизована: роман Киклоп 1974, новела Прах 1975. и Загрљај 1976, а филмован је Киклоп. Члан је Друштва књижевника Хрватске од 1945. Награђен је Савезном наградом 1948, Наградом града Згба за Глорију и НИН-овом за Киклопа 1965, Наградом града Згба и Горановом наградом 1966, Назоровом наградом за животно дело 1976, а одликован је Орденом заслуга за народ за рад у Ел Шату, Орденом рада и републичким Орденом са сребрним венцем. У СНП је приказана његова драма Глорија 1984. Драма је написана 1955. и на најбољи начин показује особине М. литературе. У драми је „жив дијалог, доказана атмосфера медитеранског поднебља, антиклерикална нота, танана психологија при стварању појединих ликова, несумњиве су одлике ове драме која је на југословенским позорницама пронела славу једног несвакидашњег драмског талента”. Његова дела су превођена на више језика. Прва супруга му је била Бранка Ракић (в).

БИБЛ: Албатрос, Згб 1939; Прозе, Згб 1948; Ни браћа ни рођаци, Згб 1949; Око божије, Згб 1949; Гесте и гримасе, Згб 1951; Под балконима, Згб 1953; Руке, Згб 1953, 1969, 1972, Бгд 1956, 1962, 1964, 1970, Сарајево 1964; Раце, Скопље 1966; Руке – Загрљај, Осијек 1966; Глорија, Згб 1955, 1956, Бгд 1966, 1968, 1969; Понижење Сократа, Згб 1959; Карневал и друге приповетке, Згб 1964; Коштане звијезде, Сарајево 1961; Киклоп, Бгд 1965, 1966, Згб 1971; Новеле, Згб 1966; Загрљај и друге новеле I, Бгд 1966; Заједничка клопка, Згб 1980; Сабрана дјела 1-6, Згб 1982; Невеселе очи клана, Згб 1986.

ЛИТ: Ј. Ћирилов, Ранко Маринковић „Глорија”, Политика, 21. VIII 1980; Љ. Цвијетић, Књижевно дјело Ранка Маринковића, Сарајево 1980; В. Висковић, Класик модернитета (Ранко Маринковић, „Сабрана дјела I-VI), Политика, 17. VII 1982; Д. Задравец, Ранко Маринковић, Сабрана дјела, Ослобођење, 24. VIII 1982; М. Кујунџић, Ранко Маринковић „Загрљај”, Дневник, 5. II 1983.

М. Л.