МЛАКАР Пино – играч, кореограф, педагог (Ново Место, Словенија 2. III 1907  – Ново Место, 28. IX 2006). Матурирао је у Класичној гимназији у Марибору 1925. После завршена четири семестра на Филозофском факултету у Љубљани заинтересовао се за Лабанову школу па је прекинуо студије и 1927. прешао у Хамбург. Без икаквог формалног играчког образовања и без изражене склоности за балетску уметност (а гледао је М. Фроман), као дечак који није био заинтересован да учи или да игра било шта, али покретан „изнутра“, пронашао је сопствени израз у своја „четири зида играјући из душе и срца“ и – на матурантској приредби у позоришту извео је своје две игре које су наговестиле постојећи таленат. У јесен 1928. преко конкурса је примљен у Лабанов кореографски институт. На Рабу се 1929. венчао са Пиом (Marie Luise Pia) Scholz и њих двоје су постали нераздвојни сарадници на пољу југословенске и европске играчке уметности. Исте г. је дебитовао на сцени као солиста у Ландестеатру у Дармштату, а када је 1930. прешао у Десау, у Friedrichstheater, постао је солиста, шеф Балета и кореограф. Од 1933. до 1938. био је ангажован као први солиста и балетмајстор градског театра у Цириху (Stadttheater); од 1938. је наступао у Минхену. Од 1946. био је балетмајстор СНГ у Љубљани.  Од  1946. до 1952. радио је као предавач и директор Државне балетске школе у Љубљани, коју је и основао. Од 1952. до 1954. био је на челу балетске трупе Минхенског театра. Од 1954. до 1960. је, заједно са Пиом, водио балетску трупу СНГ у Љубљани. Од 1946. до пензионисања (1970) радио је као редовни је професор Akademije za gledališče, film, radio in televizijo у Љубљани. Као први директор Државне балетске школе у Љубљани (од оснивања 1948. до 1952) поставио је темељ балетског образовања у Љубљани и учврстио балетску уметност у склопу словеначке културе. Својим кореографским и педагошким радом помогао је стасавању многобројних играча тога времена. Деловање овог играчко-кореографског пара, представника нових струјања у Европи блиских експресионизму, револуционарано је утицало на разумевање и унапређење играчке и кореографске уметности у Југославији, промовишући садржајност, изражајност, продуховљеност, а поништавајући маниризам и пуки ефекат. Брачни пар М. је заједно поставио око 30 балета, од којих 12 целовечерњих, извођених на домаћим и иностраним сценама. Међу најпознатијима су: И. Стравински – Петрушка; М. де Фаља – El Amor Brujo (Десау 1931); Девојка на музику Вила лутака Ј. Бајера (Десау 1932, Љубљана 1933); Ф. Лотка – Балада о једној средњевековној љубави (Un Amour du Moyen Age) – балет  награђен  Бронзаном медаљом на  првом светском такмичењу кореографа у Паризу 1932, у организацији A. I. D. (Les Archives Internationales de la Dance), а затим постављен у Цириху 1937, Бгду 1950, у Згбу и Љубљани 1951, Минхену 1952; Р. Штраус – Тил Ојленшпигел / Til Eulenspiegel (Бгд 1934, Цирих 1936); Р. Штраус – Легенда о Јосифу (Бгд 1934, Цирих 1936, Минхен  1941, Салцбург 1964);  Ф. Лотка – Ђаво у селу (Цирих 1935, Згб 1937. и 1954, Бгд 1938. и 1957, Минхен 1939, Берлин 1943, Љубљана 1946, 1954. и 1978, Скопље 1955); Л. ван Бетовен – Прометеј (Цирих 1935, Минхен 1938, Љубљана 1947); И. Стравински – Игра карата (Цирих 1938, Љубљана 1947); П. Линдпентнер – Данина (Минхен 1940, Љубљана 1950, Сарајево 1959); С. Христић – Охридска легенда (Љубљана 1949, Бгд 1978); Л. Делиб – Копелија (Минхен и Љубљана 1953); В. А. Моцарт – Les petits riens / Мале играрије (Бајројт и Минхен 1953, Љубљана 1955); И. Стравински – Лисице (Минхен 1954, Љубљана 1955); Г. Фон Ајнхајм – Принцеза Турандот (Минхен 1954, Љубљана 1960); Ј. Готовац – Симфонијско коло (Љубљана 1955); Б. Адамич – Наше вољено место (Љубљана 1957); С. Прокофјев – Пепељуга (Љубљана 1959, Згб 1960). Остварио је и мали број самосталних радова: В. Укмар – Лепа Вида  (Љубљана 1956, Згб 1960), И. Бркановић – Хелиоти (Згб 1963). У балетима које је су поставили заједно носилац главних улога је била Пиа. Њихово стваралаштво је у почетку било под утицајем немачке експресионистичке игре („виразитељново тањца“), али је касније преовладала тенденција спајања лексике класичне игре са модерном. У СНП је 1952. М. Олењина по њиховом либрету поставила балет Ђаво у селу (музика Ф. Лотка), а 1964. га је кореографски обновио И. Отрин. Као гостујући кореограф и редитељ М. је са супругом  у СНП поставио Охридску легенду 1961. Развијајући и концертну делатност, у НСаду је 17. III 1933. одржано Концертно вече – вече Млакаревих игара, у дворани хотела „Слобода“, а у организацији новосадског Црвеног крста. Исти програм је 1. III 1933. изведен у НП у Бгду, а критичари „Политике“ и „Времена“ (Милоје Милојевић и Коста Манојловић) су га оценили веома повољно. С тим програмом, под називом Mlada pota, крајем 1932. су се представили у многим градовима у нашој земљи, али и у Прагу и Цириху. М. је два пута награђен Прешерновом наградом (1949, 1978), а поводом 50-огодишњице Балета СНГ указом маршала Тита одликован је за свој укупан педагошко-кореографски рад.

ЛИТ: Т. П(отокар), Позориште, Српски књижевни гласник, 1933, бр. 1, с. 77-78; Д. Чолић, Прича о Јосифу и Тил Ојленшпигел, Правда, Бгд 30. III 1934; G. Baur, Le Diable au Village, Les Archives Internationales de la Dance, Paris 15. VII 1935; W. Hendel, Fran Lhotkas Der Teufel im Dorf. Grosser Erfolg des jugoslawisches Balletts im Frankfurter Opernhaus, Frankfurter Volksblatt, 17. IV 1939; R. Buckle, The Devil in the Village, Observer, Лондон 6. II 1955; Б. Ракић, Праизведба балета-ораторијума Хелоти Ивана Бркановића са загребачким ансамблом, кореографија Пина Млакара, Телеграм, Згб 22. III 1963; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бгд 1994; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, НСад 2009.

Љ. М.