НИКОЛИЋ Рикард – писац и преводилац (Корчула, 31. VII 1879 – ?). После гимназије у Дубровнику завршио је права у Грацу (у којем је 1906. промовисан за доктора). Приправнички стаж одрадио је у Задру, где је 1905. положио и судијски испит. Службовао је као судија у Вргорцу, Кистању, Трогиру, Задру (1911-1920), Згбу (1920), Шибенику (1921-1925) и НСаду (1925-1935). Од 1935. био је већник банског стола у Згбу. Траг му се губи након 1944, те се не зна где је и када умро. Сарађивао је у многим листовима и књижевним часописима: „Јадран“, „Народни лист“, „Нада“, „Нова искра“, „Бранково коло“, „Босанска вила“, „Савременик“, „Словенски југ“, „Књижевне новости“, „Књижевни север“, ЛМС, „Књижевна ревија“, „Правда“, „Женски свет“, „Хрватско коло“ и другима. Писао је песме (збирке Кроз свјетлост и сјену, Задар 1912; Пут, Згб 1939), приповетке (збирке Дјеца мајке земље, Згб 1917; Са сунчаних обала, Земун 1927; Судбином вијани, Згб 1939), романе (Ломном стазом, Згб 1917; Устајале воде, НСад 1926; Смирени, Згб 1944) и драме (За свијетао живот, приказано у ХНК у Згбу 1944). У новосадском НП изведени су његови преводи са италијанског (иначе рађени за загребачко ХНК, са којим је интензивно сарађивао): Човек, животиња и узор врлине Луиђија Пирандела 1926. и Мадона Дарија Никодемија 1927.

В. В.