ДИМИТРИЈЕВИЋ Рашко – професор, историчар књижевности и преводилац (Београд, 15. III 1898 – Београд, 30. VII 1988). Школовао се у Бгду. Матурирао је 1918, а потом студирао медицину у Француској, у Монпељеу (1919-1920). Дипломирао је у Бгду 1922. и постао професор француског језика. Као стипендиста француске владе до 1924. је студирао упоредну књижевност у Француској (у Стразбуру и Паризу). По повратку у земљу, до 1930, шест г. је био професор у земунској гимназији, а до 1940. у Бгду. До 1948. је предавао на Ликовној академији. Потом је све до 1955. уредник у Издавачком предузећу „Просвета“, а затим предавач и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Бгду и у НСаду. Пензионисан је 1968. Писао је песме, приповетке, есеје, студије, критике. Био је један од најбољих предавача које су имала ова два наша универзитета, али је сразмерно мало објавио. Доста је преводио: Молијера (Смешне прециозе), Ануја, Пижеа, В. Бауера (Плаво и црвено у дуги), Хилдесхајмера (Кнегиња Турандот) итд. На сцени СНП је 1940. приказан његов превод комада Срећни дани Анри-Клода Пижеа. После новосадске премијере тај пријатан комад игран је и у Бгду и у другим позориштима широм земље, како до рата тако и после ослобођења.

ЛИТ: Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940.

Д. М.

ДИМИТРИЈЕВИЋ-РАШИћ Савета – в. РАШИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ Савета

ДИМИТРОВИЋ-КОТАРАНИН Спиро – преводилац (Бенковац, 13. I 1813 – Загреб, 6. II 1868). Као граничарски официр служио је у аустријским гарнизонима у сјев. Италији; у Венецији је 1844. оптужен због учествовања у тајном друштву за „оснивање славјанског царства“. Пензиониран као капетан, живио је у Згбу. Био је одушевљени присташа Илирског покрета и сурађивао је у Гајевој „Даници“, у „Зори далматинској“ и „Позору“; ти су радови без изразитих књижевних вреднота. Драматизирао је роман И. С. Тургењева Руђин; изванредно је био плодан као преводилац претежно с њемачког а нешто и руског. Кад је загребачко казалиште постало 1860. народна установа под управом Димитрија Деметра, био је главни преводилац са сталном годишњом плаћом. У ХНК приказивано је у његовим пријеводима око 60 драмских дјела, а неколико десетака остало је у рукопису. Као преводилац служио се опорим језиком с мноштвом архаизама и локализама. Његови су пријеводи доживјели негативне оцјене А. Шеное. У анонимном некрологу у „Драгољубу“ речено је: „На његово писање викаху њеки… ну он је језик наш боље знао него гдјекој хвалисави учењак наш, кажемо, да је био жив риечник народних риечи и фраза“. По Н. Андрићу: „Часник у миру, а родом из чистога штокавског краја, уметао је, заведен љепотом свога језика, енергичке народне фразе и тамо гдје им није било мјеста, а као војник није могао да се отресе германизама“. Међу мноштвом писаца што их је превео били су Шекспир (прераде), Калдерон, Шилер, Нестрој, Раупах, Скриб, Дима отац и син, Лаубе, Феје, Коцебу, Сарду, Фрајтаг, Бризбар, Мозентал, Бирх-Пфајфер, Бајар, Денери, Диманоар, Бенедикс, Тепфер, Хоп и др. У СНП приказивана су у његовом пријеводу дјела: 1865. Низ бисера (К. Холтај), 1866. Цврчак (Ш. Бирх-Пфајфер), 1869. Виконт Леторијер (А. Бајар и Ф. Диманоар), 1871. Марија Стјуартова (Ф. Шилер), 1872. Кућна капица доктора Фауста (Ф. Хоп), 1873. Сланик (К. А. Гернер), 1873. Сеоска простота (К. Тепфер), 1873. Добросрећница (Ш. Бирх-Пфајфер), 1874. Виљем Тел (Ф. Шилер), 1875. Звонар Павловске цркве у Лондону (А. Хесе), 1877. Посљедње љубавно писмо (В. Сарду), 1881. Несташни ђаци (Ј. Н. Нестрој) и 1888. и Марија, кћи пуковније (А. Бајар и Ж. Сен-Жорж), те посрба Шумска ружа (В. Милер) 1881.

ЛИТ: А. Т(калчевић-Вебер), Суд о Руслану и Лудмили, у преводу Спире Димитровића, Народне новине, Згб 1860, бр. 17, с. 19 и 21; А-м, Спиро Димитровић Котаранин, Славјански југ, Згб 1868, бр. 2; А-м, Шпиро Димитровић Котаранин, Драгољуб, Згб 1868, бр. 6.

С. Б.

ДИМИЋ – драмски писац, чија је драма Женске сузе у НП у НСаду изведена 1926. Можда је ово германиста Ђура Б. Димић, који је писао почетком века. Објавио је 1926. у Бгду књигу Кратка песничка кореспонденција.

ДИМИЋ Мила – револуционар, глумица, драмски писац и драматизатор (Београд, 1902 – „Логор смрти“ на Бањици крај Београда, децембра 1942). Основну школу учила је у Бгду. Наступала је као аматер у Академском позоришту и истовремено радила као дактилограф. У НП у Бгду примљена је 1926. и у њему остала шест сезона. Поново је била члан овог позоришта од 1934. до 1936, када је отпуштена због напредних идеја, односно као политички сумњива, намах после великог успеха њене драматизације другог дела романа Покошено поље Бранимира Ћосића, под називом Силе. Та представа, у зналачкој режији Јосипа Кулунџића – премијера у НП Бгд 5. III 1935 – била је догађај првог реда. По одласку из НП била је управник женског студентског дома до бомбардовања Бгда 6. IV 1941. После окупације земље наставила је још активнији партијски рад на Чукарици и припремала разне акције све до хапшења у децембру 1942, када је исте ноћи умрла од батина у мучионици Специјалне полиције. Посмртно је одликована Орденом заслуга за народ другог реда. На сцени СНП је са запаженим успехом приказана њена драматизација Ћосићевог романа под називом Силе 1936.

ЛИТ: С. Д(инчић), Искупљивање људског достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; А-м, Премијера „Сила“, Сцена, 1936, бр. 18 и 19, с. 8; А-м, Szinház – „Az evök“, Hiradó, Петровград 1937, бр. 137, с. 3; А-м, Кратак осврт на неколико последњих представа, Покрет, 1937, бр. 1, с. 8.

Д. М.

ДИМИЋ Петар Д. – хоровођа, учитељ и наставник музике (Панчево, 1837 – Београд, 24. I 1898). Изабран је за привременог хоровођу Београдског певачког друштва (6. VII 1881), до доласка Ј. Маринковића, а затим је водио Црквено певачко друштво „Корнелије“. Радио је краће време и као наставник певања и свирања у Првој београдској гимназији. Писао је претежно хорску, духовну и световну музику. Најпознатија му је музика за драму у три чина (Х)ајдук Вељко Јована Драгашевића, један од најпопуларнијих комада 19. века на нашим позорницама. СНП је ово дело први пут приказало у Вуковару 5. XI 1862, а нешто касније и у НСаду (31. XII 1862). Поред познатих песама из неготинског краја Књигу пише Мула-паша, Расло ми је бадем дрво и Болан ми лежи Кара-Мустафа у комаду су певане и две нове песме: апотеоза Вељку Витешки душе, десницо снажна и Јека од гусала, обе на Драгашевићев текст. Ову последњу, коју пева Милоје Гуслар и која је имала и гусларски претпев „Чујте браћо да се послушамо“, касније ће сјајно тумачити С. Дескашев и П. Добриновић, по чијем певању је сачувана и мелодија. Остала дела су му: Бојна труба, за мушки збор („Београдске илустроване новине“, 1866, бр. 11, с. 44); Срећин стан Ј. Драгашевића, компоновао Д., учитељ, за успомену многопоштованим гостима београдског певачког друштва приликом њихове тридесетогодишњице, ради пријатног познанства; Црквено певачко друштво „Корнелије“ (за мушки хор); Убојна труба, песма злопатницима, спевао Ђ. Малетић, а у четири мушка гласа сложио Д.; Благодарење, Венчање (народна); Скажи ми… (народна), за мушки хор; Благословљу Господа (народна), Литургија (како се у Бгду пева), Опело, Причастен, Тропар на Богојављење, све за мешовити хор; Благо нама тицама, Хвала Богу, Јагње малено… (збирка дечијих песама у један и два гласа, приредио М. М. Протић, Бгд 1889).

ЛИТ: А-м, Пера Димић, Бранково коло, 1898, бр. 6; А-м, Пера Димић, Бранково коло, 1897, бр. 36; Д. Ђермеков, Библиографија српских музичких дела, ЛМС, 1874, књ. 1, бр. 16; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; В. Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије, Бгд 1969.

М. Д. М.

ДИМИЋ-НОВИЋ Ангелина-Гина – в. НОВИЋ-ДИМИЋ Ангелина-Гина

ДИМИЋ-ПИШКИН Славка – преводилац. Њен превод комедије А. Н. Островског Своји смо – споразумећемо се (Свои люди – сочтёмся) изведен је у НПДб 1940.

ДИМОВ Осип (Осип Исидорович Перельман, псеудоним: Димов) – руски књижевник (Белосток, 4. II 1878 – Њујорк, 1. II 1959). Завршио је шумарство у Петрограду. Књижевним радом почео се бавити још почетком деведесетих г. 19. века. Писао је тзв. безсижејне приче о лепоти природе. У неким прозним делима говори о празном животу руске престоничке интелигенције на размеђу векова. У његовим драмама доминирају две теме – породични живот буржоаске интелигенције (Каин, 1905, Дуг, 1907, Жртва, 1915) и живот понижаваних и прогоњених Јевреја (Слушај,Израелу!, 1907, Певач своје туге, 1914). Од 1913. живео је у Америци. Писао је и на немачком језику. У СНП је 1933. играна његова драма Љубав Ане Александровне.

Б. К-ћ

ДИМОВИЋ Милан – књижевник и преводилац (Параћин, 22. I 1879 – Београд, 14. VII 1962). Рођен је у трговачкој породици; основну школу завршио је у Параћину, а гимназију 1898. у НСаду, где је становао код Јована Грчића (в). Тада је стекао и музичко образовање и приватно учио француски. На Лингвистички одсек Велике школе у Бгду уписао се 1901, али је ове студије прекинуо и посветио се новинарству. Дипломирао је 1930. на Филозофском факултету у Бгду. Од 1920. до пензионисања, 1938, радио је у Министарству просвете у Бгду на разним дужностима. Писао је приповетке, објављивао чланке и приказе у београдским листовима и часописима и преводио и препевавао са француског и немачког језика оперска либрета и драмска дела. У СНП су изведени његови преводи: 1900. Вилењак (заједно са Ј. Грчићем и Б. Бранчићем), 1907. Слепи миш, 1911. Продана невеста, 1921. Сирано де Бержерак, 1921. Трубадур, 1922. Пајаци, 1922. Травијата, 1923. Риголето и 1965. Холанђанин луталица. Његови преводи оперских либрета одликују се глатким, ритмички пријатним стихом, лепим, правилним и мелодиозним језиком и нарочито су складно саображени музичко-певачкој евокацији у којој оперски певачи немају изражене сметње. Превод Ростановог Сирана од Бержерака сигурно је једна од најлепших песничко-преводилачких творевина на српскохрватском језику којом се знатно уздигао до високог уметничког израза француског оригинала.

БИБЛ: Вилењак. Романтична опера. Текст од Кинда, НСад 1900; Трубадур. Опера. Написао С. Камарано. Музика од Ђ. Вердиа, Бгд 1913; Тоска. Музичка драма. По Сардуовој драми написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза. Музика од Ђ. Пучиниа, Бгд 1913; Е. Ростан: Сирано де Бержерак, Бгд 1914; Риголето. Опера. Речи написао Ф. М. Пјаве. Музику написао Ђ. Верди, Бгд 1920; Травиата. Опера. Написао Ф. М. Пјаве. Музика од Ђ. Вердиа, Бгд 1921; Продана невеста. Комична опера од К. Сабине. Музика од Б. Сметане, Бгд 1922; Холанђанин луталица. Романтична опера. Од Р. Вагнера, Бгд 1923; Слепи миш. Оперета. Написао Р. Жене. Музика од Ј. Штрауса, Бгд б. г.

ЛИТ: А-м, „Сирано де Бержерак“ од Е. Ростана, Застава, 7. IV 1925; А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35; А., Умро преводилац Милан Димовић, Политика, 16. VII 1962.

Б. С. С.