ПЕТРОЊЕ Тодор – члан оркестра и диригент (Месић, код Вршца, 27. XII 1919 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 28. IV 2000). Завршио Војно-музичку школу у Вршцу и дипломирао на Музичкој академији у Бгду (1949). Од 1946. до 1949. је био члан Симфонијског оркестра Радио-Бгда (контрабас), потом, до 1955, Београдске филхармоније, а истовремено (1949-1955) и диригент СНП у Панчеву. Диригент Градског оркестра и Радио-станице у Приштини био је од 1955. до 1957. У Опери СНП и Новосадској филхармонији био је ангажован као солист-контрабасист од 1957. до 1965. До 1971. је био солист Народног гудачког оркестра Радио-НСада, а потом и диригент тог оркестра. Дириговао је Новосадском филхармонијом и снимао за радио-станице НСада, Приштине и Бгда.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 103.

В. П.

ПЕЋ (Kamna) – комедија у 3 чина. Написао: Емил Вахек. Прво извођење у Прагу, 1930, у нашој земљи 4. VI 1938. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у НПДб 13. VI 1939. у Петровграду. Превео: Бранко Гавела. – Рд. С. Лајтнер, к. г., сц. М. Шербан; В. Савић (Гришка Хорошинко), Р. Ферари (Марфа), М. Миљуш (Вацлав Адамец), С. Пашалић (Василиј Чучкин), И. Душановићка (Наталка). – Изведено 1 пут.

В. В.

ПЕЦ-ГАЛЕР Марика – оперска певачица, колоратурни сопран (Суботица, 26. VI 1932 – Београд, 11. XII 2015). У родном граду је завршила гимназију и средњу музичку школу – одсек за соло-певање, а у класи Зденке Зикове на Музичком факултету у Бгду положила је сва три степена. Солист Опере НП у Суботици била је од 1952, а после укидања Опере наставила је да ради у Музичкој грани истог позоришта као носилац главних улога у оперетама на српскохрватском и мађарском језику. Истакнути члан суботичког позоришта била је дванаест и по сезона, и за то време је, одигравши 32 улоге, са ансамблом гостовала по целој Војводини. Потом је у НСаду од августа 1964. живела као слободан уметник, снимала за радио и телевизију, гостовала на многим концертима у Војводини и наступала као стални гост у Опери НП у Бгду, певајући са успехом главне улоге, између осталих у Чаробној фрули, Љубавном напитку, Дон Пасквалу, Месечарки, Хофмановим причама, Ивану Сусањину. Такође је наступала на концертима, обухватајући широк репертоар од старих до савремених, од страних до југословенских композитора. Као првак Опере у Бгду била је у сталном ангажману од 1968. до 1. XII 1983, када је отишла у пензију. Прославила је 25-огодишњицу уметничког рада улогом Лучије (Лучија ди Ламермур) са Опером СНП на фестивалу војвођанских позоришта у Суботици 1977. Наступала је на свим југословенским оперским сценама, као и у иностранству с низом врхунских певача. У Опери СНП била је стални гост од 1970. до 1980, наступивши за то време у 50 представа. Сребрнасто светлим гласом, добро технички постављеним, поузданих висина и лаких и прецизних колоратура, тумачила је, глумачки проживљено, прве улоге у фаху колоратурног сопрана.

УЛОГЕ: Виолета (Травијата), Лучија (Лучија ди Ламермур), Розина (Севиљски берберин), Ђилда (Риголето), Мизета (Боеми).

ЛИТ: М. П., Марика Пец, Дневник, 12. XI 1970; Д. Попов, Марика Пец-Галер. Нова Виолета, Дневник, 12. XI 1970; О. Панди, Néhányszó muzsikáról. Gallerné Petz Marika újvidéki bemutatkozása elé, Magyar Szó, 14. XI 1970; J. M., Még egyszer a Traviatáról. Gallerné Petz Marika és Šime Mardešić bemutatkozása a reprizén, Magyar Szó, 18. XI 1970; И. Рацков, „Травијата“ Ђ. Вердија – диригент Л. Бута, Руковет, Суботица, децембар 1970, с. 682-683; M. Székely, Szerepben, sikerben gazdag esztendö, Magyar Szó, 23. I 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 102.

Д. П.

ПЕЧАРИЋ Томислав – балетски играч (Тиват, Бока Которска, 26. II 1933 – ). Завршио је 4 разреда гимназије и 4 разреда балетске школе у Згбу. Од 15. IX 1955. до 27. VIII 1957. био је члан ансамбла СНГ у Љубљани, од 1. IX 1960. до 31. VIII 1963. ХНК у Згбу, од 1. IX 1963. до 31. VIII 1964. НК „Иван Зајц“ у Ријеци, од 1. IX 1964. до 31. VIII 1965. СНГ у Марибору. Балетском ансамлу СНП припадао је од 1. X 1965. до 16. VIII 1966, у статусу солисте, остваривши успешно неколико епизодних улога карактерног фаха.

УЛОГЕ: Игра дворске луде, Циганска романса и Маскерата (Балетске ципелице причају), Градоначелник, Кинез (Копелија), Зи, Дима, Ликаси (Крчаг).

Љ. М.

ПЕШИЋ Андрија-Андра – драмски глумац (Београд, 1849 – ?). Први пут је ступио на сцену крајем 1871. у СНП у НСаду и у њему остао до 1875. Од 1876. до 1878. је био члан НП у Бгду, од 1879. до 1882. глумио је у путујућој трупи Михаила Пешића, од 1883. до 1885. у дружини Лазе Поповића, од 1886. до 1888. код Фотија Иличића, од 1889. до 1892. је водио сопствену путујућу дружину и од 1893. је код Ђуре Протића. После тога му се губи сваки траг. Вероватно је да је убрзо и умро, јер је, према једном казивању, почео све више да побољева. Био је веома цењен међу путујућим глумцима као добар драмски и карактерни глумац, импресивне појаве и углађених покрета.

УЛОГЕ: Гавра (Саћурица и шубара), Милић Шереметовић (Максим Црнојевић), Наредник (Граничари), Вавила (Јелисавета), Браун (Цар Петар Велики као лађар), Андрија (Два наредника), Симон (Нелска кула), Вукан (Добрила и Миленко), Васа (Артаксерксес), Колотер (Војнички бегунац), Грим (Разбојници), Соланио (Млетачки трговац), Штромер (Мати и син), Подрумар (Мамица), Гроф Дарби (Гроф Есекс).

ЛИТ: А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6, с. 2; А-м, Главна скупштина Друштва за СНП-е. 17 (29) августа 1875. Извештај привремене управе о раду и стању српске народне позоришне дружине, Застава, 1875, бр. 101, с. 2.

Б. С. С.

ПЕШИЋ Вукашин – драмски глумац (Витошевац код Крушевца, 26. VII 1893 – Лесковац, 20. I 1979). Завршио је два разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1909. у „Абрашевићу“ у Крушевцу. Од 11. III 1911. до 1912. био је ангажован у путујућем позоришту „Јоаким Вујић“ под управом Косте Делинија. Исте г. је учествовао у балканском рату; поново је био код Делинија до 1914. У току Првог светског рата налазио се у заробљеништву у Нађмеђеру у Мађарској, где је играо у заробљеничком позоришту. Од 1919. до 1920. је био у обновљеној трупи „Гундулић“ у београдском хотелу „Таково“ под управом Љубомира Рајичића Чврге, од 1920. до 1923. у Градском позоришту у Нишу, 1924. у Градском позоришту у Битољу под управом Михаила Лазића, од 1925. до 1927. и поново од 1929. до 1931. у НП у Нишу, од 1931. до 1932. у СНП у НСаду, од 1933. до 1947. поново у НП у Нишу, од 1947. до 1953. у НП у Лесковцу, од 1953. до 1954. у НП „Стерија“ у Вршцу и од 1954. до пензионисања поново у НП у Лесковцу. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 19. III 1937. у НП у Нишу као Карађорђе у истоименом комаду Милоша Цветића. Одликован је Орденом Светог Саве V степена.

УЛОГЕ: Секулић (Народни посланик), Вален (Трипут венчани), Тамиз (Топаз), Аћим (Протекција).

ЛИТ: М., Нушићева духовита комедија „Протекција“, Нови Сад, 1932, бр. 8, с. 2.

Б. С. С.

ПЕШИЋ Гавра – глумац. Глумачку каријеру је започео као члан СНП 1872. и у њему остао до 1874, када је прешао у НП Бгд. Убрзо се прикључио путујућим позориштима и глумио у разним трупама.

УЛОГЕ:  Слуга (Добросрећница), Жандар (Женски рат), Млинарић (Сеоска простота), Тавила (Јелисавета), Милан Топлица (Зидање Раванице), Лорд Клодун (Ловудска сиротиња), Кнез од Корнвала (Краљ Лир), Глиша Краткић (Циганин), Херцег Медина Сидонија (Дон Карлос), Ришодјер (Присни пријатељи), Жандар (Мишел Перин или Ухода против своје воље), Дворанин (Живот је сан), Брња (Грабанцијаши), Слуга, Државни канцелар (Сан и јава), Гроф Дарби (Гроф Есекс), Соланио (Млетачки трговац), Шпигелберг (Разбојници), Турзо (Драгомира).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 5, с. 3.

Б. С.

ПЕШИЋ Драгомир – глумац (Футог, Бачка, 8. VI 1957 – Зрењанин, 17. VIII 2026). Завршио је гимназију а затим Академију уметности (Одсек драмских уметности, Група за глуму) у НСаду. У СНП је ангажован од 1. IX 1980. најпре као глумац-приправник, а после положеног приправничког испита као стални члан Драме. Карактерни глумац, најзаступљенији у комичном фаху.

УЛОГЕ: Драго (Слике жалосних доживљаја), Срета (Зла жена и Џандрљиви муж), Марцијални (Долња земља), Слуга (Венчање), Ђока (Сумњиво лице), Ђорђе Поповић, Васа Вукосављевић (А трње је за човека), Флоки (Господа и другови), Динсдејл Герни (Владајућа класа), Стипе гостионичар (Археолошка искапања код села Диљ), Стаљин (Три чекића, о српу да и не говоримо), Освалд (Краљ Лир); Тилгер (Кад би Сомбор био Холивуд), Господин Џипс (Арсеник и стара чипка), Имре Бала (Српска Атина), Газда Спаса (Сумњиво лице), Петар Иванович Допчински (Ревизор), Тикван, будаласт младић (Мера за меру), Гијо (Евгеније Оњегин), Прока Пурић, општински чиновник (Ожалошћена породица), Федор Кежмарски (Раванград), Оштаријер, Мазија (Дундо Мароје),
Г-дин Лазић (Ујеж), Трандафил (Сеобе), Ломбарди (Слуга двају господара), Теча Јаков (Госпођа министарка), Валентин лакеј (Ивона, бургундска кнегиња), Фирс, лакеј (Вишњик).

ЛИТ: Д. Николић, Бура на брачном мору, Дневник, 10. III 1981; М. Кујунџић, Мале бруке, Дневник, 12. III 1981; М. Кујунџић, Из сатире у шегачење, Дневник, 19. I 1982; Н. Т., Ђури за рођендан, Вечерње новости, 28. X 1982; П. Матеовић, Господа и другови, Политика експрес, 6. II 1985; М. Кујунџић, Право на лудило, Дневник, 21. V 1985; Ј. Ћирилов, Наглашена фарсичност, Политика, 30. V 1985; Д. Пејић, Примамљива „Искапања“, АС, Сарајево, 7. III 1986.

Ј. М.

ПЕШИЋ Јордан – глумац-волонтер, родом из Србобрана. У сезони 1936/37. неколико месеци је наступао у представама СНП, када је оно гостовало у Србобрану. Осим његових неименованих улога позната је једна: Куплвизер у комаду Три девојчице.

ПЕШИЋ Миодраг М. –  књижевник и преводилац (Краљево, 8. II 1897 – Земун, 30. VI 1979). Основну школу је учио у завичају. Средњу школу и Филозофски факултет похађао је у Москви (1908-1921). За то време је обишао Француску и Енглеску. Намеравао је после рата да се посвети педагошком раду, па је неколико г. својим предавањима одушевљавао ученике Учитељске школе и Гимназије у Алексинцу (1921-1925), али је ипак променио струку. Прешао је у Бгд и постао библиотекар НП (1925-1927). Истим послом се бавио, само много дуже и дубље, све до пензионисања, и у Народној библиотеци (1928-1953). Као књижевни критичар и преводилац од 1921. је сарађивао у „Вољи“, „Будућности“, „Животу и раду“, „Српском књижевном гласнику“, „Руском архиву“ и другде. Превео је целокупна дела А. П. Чехова (у 14 књига) и преко четрдесет књига из класичне руске књижевности. Уредио је, исто тако, целокупна дела И. С. Тургењева (20 књига). Написао је велик број огледа и чланака о нашим и руским писцима. Пажљиво је једно време пратио и оцењивао токове наше савремене књижевности (Савремени писци I, 1940). Систематски је, упорно и ватрено, преводио, у стиху и метру оригинала, најбоље руске песнике: В. А. Жуковског, А. С. Пушкина, М. Ј. Љермонтова, П. И. Тјутчева, А. Н. Мајкова, Ј. П. Полонског, А. К. Толстоја. Дао је неколико огледа о руским писцима, и пре свега о песницима (А. С. Пушкин, А. В. Кољцов, И. Северјанин, А. Блок, К. Баљмонт, С. Јесењин). Привлачио га је и уметнички рад НП, те му се одужио на два начина: водио је позоришну рубрику најпре у „Вољи“ (1926-1927) и потом у „Животу и раду“ (1928-1930), са осећањем и смислом за сценске манифестације. Доцније чини и нешто више: прерађује за позорницу, у девет слика, Идиота Ф. М. Достојевског и преводи две драме А. Н. Островског: Шта ко тражи то и нађе и Без мираза. СНП је 1929. приказивало његову прераду Идиота (Ф. М. Достојевски).

БИБЛ: Сергеј Јесењин, Воља, 1926, бр. 1, с. 74; Хајнрих Хајне: Девојке и жене у Шекспировим делима, Воља, 1926, бр. 4, с. 314-315; Необјављене песме Милутина Бојића, Воља, 1926, бр. 10, с. 748-752; Виљем Шекспир: Макбет, Воља, 1927, бр. 4, с. 312-313; Хенрих Ибзен од Велибора Глигорића, Београд 1928, Воља, 1928, бр. 4, с. 316-317; Двадеспетогодишњица смрти А. П. Чехова, Живот и рад, 1929, бр. 21, с. 716-717; Владимир В. Мајаковски. Сећање поводом смрти, Живот и рад, 1930, бр. 10, с. 431-436; Сергије Јесењин, Бгд 1931; Љубав Исидоре Дункан и Јесењина, Бгд 1933; Љубав и мржња, Бгд 1935; Александар Пушкин, Бгд 1937; Сергеј Јесењин, живот и дело, Бгд 1957; Сергеј Јесењин данас, Бгд 1962.

Ж. П.