ПОПОВИЋ Паја – глумац (Иванда, 1852 – Нови Сад, 5. V 1876). Син поп-Луке Поповића. Завршио је препарандију и службовао као учитељ у Делиграду. Глумачку каријеру почео је 1872. у трупи свог брата Лазе Поповића. Од 1. IX 1874. до 12. XI 1875. био је у трупи Ђорђа Пелеша, а од октобра 1875. до смрти био је члан СНП. Сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду.

УЛОГЕ: Гроф Парис (Ромео и Јулија), Златаревић (Воденичарева ћерка), Жермон (Стари каплар), Рожер (Црни доктор).

ЛИТ: А-м, Паја Поповић, Позориште, НСад, 1876, бр. 24, с. 95; А-м, Српска позоришна династија, НС, 1956, бр. 8, с. 2.

В. В.

ПОПОВИЋ Панта – актуар ДСНП (Госпођинци, 8. VIII 1843 – Бачко Петрово Село, 30. VIII 1918). Потиче из граничарске породице. Основну школу завршио је у родном месту, а седам разреда гимназије и Богословију у Сремским Карловцима, али није одмах постао свештеник. Најпре је био сарадник „Заставе“, па учитељ у Панчеву; 1871/72. уређивао је у НСаду „Глас народа“, а од почетка 1872. до 1874. службовао је као општински бележник у Госпођинцима; извесно време је био и актуар МС. Пошто се запопио, почетком 1876. је био капелан у Бачком Петровом Селу, где је 1879. добио парохију, на којој је остао до смрти. Био је посланик Српског народног црквеног сабора у Сремским Карловцима. Почетком осамдесетих г. XIX века напустио је Милетићеву Народну слободоумну странку, којој је у почетку припадао као један од најборбенијих приврженика, и приступио редовима њених противника. Политичке чланке и памфлете објављивао је и у Павловићевом „Нашем добу“, а 1895. је издавао „Паорске новине“. У „Застави“, „Стражилову“, календарима и зборницима објавио је већи број приповедака, претежно из живота нашег народа у Војводини. Уредио је календар „Панчевац“ за 1872. Био је привремени актуар ДСНП од 11. XI 1870, а стални од 3. VIII до 15. XII 1871; провео је, дакле, на пословима актуара нешто више од тринаест месеци. За члана ЕО ДСНП изабран је 3. VIII 1871, а члан Књижевног одељења МС био је од 1869.

БИБЛ: Какав је ко онако му и бива, приповетка, НСад 1869; Неста блага – неста пријатеља, приповетка, Панчево 1871; Сеоски нотарош, приповетка, НСад 1875; Барјактар Бојана, приповетка, Панчево 1876.

ЛИТ: Д. Ђ(ермеко)в, Неста блага, неста пријатеља. Приповетка из народног живота. Написао Панта Поповић. Панчево, 1871, Млада Србадија, 1871, бр. 12, с. 189-191; -о-, Панта Поповић. Паорске новине, Бранково коло, 1895, књ. I, с. 28; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1939, књ. IV, с. 190-200; Б. Ковачек, Панта Поповић – живот и књижевни рад, Годишњак Филозофског факултета, НСад, 1957, с. 289-320; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1975, св. 11, с. 50.

Л. Д.

ПОПОВИЋ Реља – драмски глумац (Београд, 1859 – Београд, 6/18. VI 1885). Први пут је ступио на сцену 1877. у путујућем позоришту Ђорђа Пелеша. Од 1878. до 1879. био је члан СНП, од 1880. до 1881. НП у Бгду, од 1881. до 1. VII 1882. поново СНП, а од почетка јесени 1883. до смрти поново члан НП у Бгду. О његовом уметничком усавршавању бринули су се сликар Стева Тодоровић и књижевник Матија Бан (в), обојица тада позоришни ентузијасти. Био је у преписци са Јоцом Савићем (в) док је овај био редитељ у Вајмару и планирао је да учи код Савића, али га је смрт у томе спречила. Био је веома даровит. Истицао се у карактерним улогама и у њега су полагане велике наде, али је прерано отишао не испољивши сав свој таленат.

УЛОГЕ: Косор (Крвави престо), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Хамилтон (Бертрам морнар), Херцег Виљем (Сан и јава), Матулин, Исусовац (Пера Сегединац), Чиновник (Очина маза), Кофелд (Кин), Мајор (Обрштар од осамнаест година), Адвокат (Мамица), Антонио (Млетачки трговац), Часник (Марија Стјуартова), Сава Цујић (Граничари), Шазељ (Адријена Лекуврерова), Дужд (Максим Црнојевић), Кнез Влајко (Добрила и Миленко), Истражни судац (Весели двори), Војник (Низ бисера), Комесар (Злочинчева марама), Илија (Потурица), Ћира (Љубав није шала), Сељак (Вампир и чизмар), Маре (Две сиротице), Слуга (Дружина), Баштован (Милион).

ЛИТ: К. Р., Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; М. Д-ћ, Крвави престо, Позориште, НСад, 1881, бр. 13, с. 50, бр. 14, с. 54-55; С., Звонар Богородичине цркве, Позориште, НСад, 1881, бр. 21, с. 83; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; А-м, Ст. Бечеј, 12. 4. „Обрштар од 18 година“, Застава, 1882, бр. 60, с. 3; А-м, Реља Поповић, Позориште, НСад, 1885, бр. 14, с. 55.

Б. С. С.

ПОПОВИЋ Стеван В. – преводилац (Стари Бечеј, 22. XI 1845 – Земун, 8. II 1918). Гимназију је похађао у Сремским Карловцима (1855-1861) и Пешти (1861-1863), где је као питомац Текелијиног завода (1861-1867) завршио Правни факултет. Као гимназијалац, уживајући митрополитово „благодјејање“, издржавао се сам поучавајући децу угледних карловачких грађана (1856-1861). У Пешти је постао приватни учитељ кнежевића Ђорђа и Арсенија Карађорђевића (1862-1868). После завршених студија посветио се педагошкој струци запосливши се као управитељ српске основне школе у Будиму (1868-1871), потом као школски надзорник и референт будимске и бачке епархије (1871-1883) и управитељ интерната Текелијиног завода у Пешти (1883-1918). Писао је критике, рецензије, књижевне портрете, поезију и прозу и објављивао у листовима и часописима: „Летопис Матице српске“ (1863, 1873, 1880-1882), „Застава“ (1871), „Јавор“ (1874-1875, 1878-1880, 1883), „Словинац“ (1882), „Стражилово“ (1886), „Невен“ (1886, 1891), „Браник“ (1887), „Српски дневник“ (1888), „Глас Црногорца“ (1889), „Српски Сион“ (1897-1898), „Извештај Велике гимназије карловачке“ (1898/99), „Бранково коло“ (1899, 1910), „Мала Србадија“ (1909/10), „Српство“ (1910), „Pester Loyd“ (1910), календар „Њива“ (1917) и „Дечје новине“ (1918). Био је члан редакције часописа „Јавор“ (1874) и уредник часописа и листова: „Српска народна школа“, са Д. Јосићем (1870-1871), „Радован“ (1876-1877), „Српске илустроване новине“ (1881-1882), „Поштанско-телеграфски весник“ (1891), „Њива“ (1898-1915) и календара „Орао“ (НСад 1875-1896) и „Пријатељ народни“ (Будимпешта 1911-1918), у којима такође има много његових радова. Уредио је књиге: Б. Радичевић, Одабране песме, НСад 1881; Женидбе у јуначким народним песмама, НСад 1883; и брошуре: Вођа кроз изложбу народних и вештачких рукотворина Српкиња, НСад 1884; Први извештај женске просветне задруге „Св. Мајке Ангелине“, Будимпешта 1905. Објавио је већи број књижица различитог садржаја: беседа и предавања (Како можемо напредовати, Пешта 1867; О Св. Сави, 1879, Пешта 1879), брошура, оригиналних и преведених (К. Хенри: Привредни извори и рат у Америци, Бгд 1874; Права и дужности угарских грађана, НСад 1875; Свиларство у Угарској, Будимпешта б. г.; Поштанска тарифа за Србију и иностранство, Бгд 1883; Поштанско-телеграфски земљопис, Бгд 1891; Са четвртог светског поштанског конгреса, Бгд 1892; Л. Сел: Наука о чувању здравља и о спасавању живота, НСад 1892; Краљевске угарске државне железнице, Будимпешта 1912), једну монографију (Георгије Бранковић, НСад 1890) и више пригодних говора (Говор Стевана В. Поповића у Сабору Краљ. Хрватске, Славоније и Далмације, Згб 1894; Говор Стевана В. Поповића посланика 1-вог плашчанског изборног среза, Сремски Карловци 1897; Народно-црквена конференција код његове св. српског патријарха Георгија, Сремски Карловци 1898; Говори Стевана Васина Поповића, Згб 1900; Свечано предавање поверенице српском патријарху Георгију Бранковићу, Сремски Карловци 1907; Говор Стевана В. Поповића – чика Стеве у мађарском сабору, Пешта 1910). Већи део свог просветитељског рада посветио је превођењу, посрбљавању и приређивању уџбеника за ђаке и учитеље (Школа и живот, књ. 1, Пешта 1868; Упутство за предавање веџбања у говору и разумевању, Будим 1870; Упутство за наставу у српском Буквару са Читанком, Будим 1872; К. Кер: Рад у школи – Методика, Бгд 1872; Упутство за Буквар, НСад 1875; Општи земљопис, по Кутнер-Мајеру, НСад 1880; Немачки буквар, НСад 1881; Упутство у предавању српске граматике, Будимпешта 1885; Упутство у настави цртања, Прва настава и др.). Највећи део свог књижевног рада посветио је књижевности за децу. Оснивач је многих популарних библиотека за децу, често богато илустрованих, са педагошко-васпитним циљем: „Дечји свет“ (књ. 1: Венац песама, Пешта 1872; књ. 2: Слике и прилике за одраслу Српчад, Пешта 1872); „Читанка за народ“ (св. 1-2: Наша земља, по Ф. Стаму, Панчево 1874. и 1875; св. 3: К. Кенешеји: Како ваља ђубрити, НСад 1873); „Библиотека за мали свет“ (књ. 1: Радованов дар, НСад 1876. и 1882; књ. 3: Дечје радовање, НСад 1878; књ. 4: Дани одмора, НСад 1878; књ. 6 и 6а: Мали декламатор, НСад 1879, 1883) и „Библиотека за народ“ (св. 7: Српски декламатор, НСад 1879); „Књиге за школу и народ“ (св. 2: Х. К. Роское: Хемија, НСад 1879; св. 3: Б. Стјуарт: Физика, НСад 1879); „Ризница знања“ (св. 1: Најважнији проналасци у XIX веку, НСад 1880); „Чика Стевине књиге“ (св. 1: Бадњак, НСад 1880. и 1891); „Изворни списи Стевана В. Поповића“ (св. 1: Приповетке, НСад 1880; св. 2: Шумарева ћерка, НСад 1884. и 1888); „Дечије књиге“ (св. 1: Босиље, НСад 1880; св. 3: Бонстон, Сиромах Словак или благо човеку на правоме путу, НСад 1881); „Књижице за српску децу“ (св. 1: Мали свет, НС 1882). Деци је подарио и следеће књиге: Бисер-цвеће, Бгд б. г.; Божићни дар, I течај, НСад 1872. и Божић, II-III течај, Панчево 1876-1877; Дан и ноћ, НСад 1877. и 1880; Невен-цвеће (књ. 1: Нахида, Орлово гнездо, Чиоде, књ. 2: Милка и њена лутка, Будимпешта 1877); Чесница, НСад 1879; Мале гусле, НСад 1881; Радован, са Ј. Ј. Змајем, књ. 1-2, Бгд 1883. и Полаженик, НСад 1886. Био је члан књижевног одељења МС (1869), члан хрватског сабора (1894-1895), краљевски саветник (1899) и владин кандидат на угарском сабору (1910-1918). За СНП у НСаду посрбио је из непознатог извора шаљиву актовку Хомеопатски лек (1862) и превео лакрдију Р. Бенедикса Нечиста соба (1863); повремено је писао позоришне рецензије у новосадском часопису „Позориште“.

ЛИТ: М. Савић, Стеван В. Поповић, Јединство, 1922, бр. 905, с. 1-2, бр. 906, с. 1-2; (Т.) М(илитар), Чика Стева В. Поповић, Застава, 1928, бр. 36, с. 3, бр. 37, с. 3; Ј. Грчић, Такозване посрбе на репертоару Српског народног позоришта од 1861. до 1914, ЛМС, 1932, књ. 334, св. 1-2, с. 105, 112.

Ђ. П.

ПОПОВИЋ Стеван Д. – преводилац (Шабац, 25. VII 1844 – Шабац, 24. IX 1902). Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, а даље школовање наставио у Бгду (V–VII разред гимназије) и у Цириху, Берлину и Готи (педагошке науке). Постављен је 1868. за писара Министарства просвете, а потом за професора Учитељске школе у Бгду, на које место је дао оставку 1873. и отишао у Беч, а онда у Немачку, где је продужио студије педагошких наука у Берлину и Лајпцигу. По повратку у Србију (1875) именован је за секретара Министарства просвете. Затим је радио као директор Учитељске школе, па референт за основну школу у Министарству просвете до 1884, када је стављен „на располагање“, да би убрзо био постављен за начелника Министарства просвете, на којем послу је, са краћим прекидом када је био комесар Народне банке, дочекао прво пензионисање (1891). Реактивиран је 1894. као председник Пореске управе и од 1895. министар финансија (уклоњен 17. XII 1896, па враћен октобра 1897), са које је функције коначно пензионисан 23. XI 1898. Био је почасни члан Српске академије наука и члан Чупићевог одбора. Написао је велик број књига и чланака из педагогије и превео више романа, приповедака и позоришних комада са немачког и француског. У СНП је приказан његов превод драме Нарцис Алберта Емила Брахфогла (1901). За београдско НП превео је драме: Алпијски цар и човекомрзац Ф. Рајмунда (1878), Школа живота Е. Раупаха (1880), Струензе М. Бера (1882), Клеветници Е. Скриба (1884), Моја звезда Е. Скриба (1885), Први корак Е. Лабиша (1887) и Учи занат Л. ди Кастелнуовоа (1888).

ЛИТ: А-м, Стеван Д. Поповић, Босанска вила, 1902, бр. 18-19, с. 355.

С. В.

ПОПОВИЋ-АДЕЛСХАЈМ Марија в. АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија

ПОПОВИЋ-ЈУРИШИЋ Васа – глумац. Од 1. IX 1870. до 8. X 1875. био је члан НП у Бгду. У СНП је био ангажован од 12. XI 1875. до 1. VII 1883.

УЛОГЕ: Тимић (Избирачица), Марево (Присни пријатељи), Јоца Боцић (Граничари), Вукић (Пера Сегединац), Аугуст (Ултимо).

ЛИТ: Ј., Присни пријатељи, Позориште, НСад, 1876, бр. 12, с. 47; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, 1878, бр. 10, с. 93; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123; -ћ, Извештај са гостовања СНП у Вршцу, Застава, 1883, бр. 72, с. 1.

С. Д.

ПОПОВИЋ-СЕНАШИ Мира – балетска играчица (Београд, 17. X 1935 – САД, (Macon, Georgia), 31. I2021). Завршила је Средњу балетску школу „Лујо Давичо“ у Бгду. Балетском ансамблу СНП припадала је од 1. IX 1953. до 31. VIII 1957, када је прешла у НП у Бгду, у којем је радила као педагог, репетитор и асистент к-графа. Поново је ангажована у СНП од 16. VIII 1962. до 28. II 1970, овог пута у статусу солисте. Затим се одселила у САД, где је радила као професор балета и директор Плесног одсека (Dance Department) колеџа Birmingham Souther Colledge у Бирмингаму у Алабами. Први пут се појавила у солистичкој улози 1954, као Лиза у визији у Франчески да Римини. У својој игри сјединила је лепоту, нежност и распеваност лирске играчице са јарким темпераментом карактерне, испољавајући у оба случаја своју виртуозну технику. Код новосадске публике је уживала изузетну популарност. Супруг јој је био концертмајстор СНП Карло Сенаши (в).

УЛОГЕ: Сванилда (Копелија), Одилија, Одета (Лабудово језеро), Сузан (Лопов Гаспар), Марија (Бахчисарајска фонтана), Дадиља, Крчмарица (Ромео и Јулија), Оса (Паукова гозба), Ђаволица (Ђаво у селу), Вила јесени, Шпањолка (Пепељуга), Злато (Демон злата), Мирта, Жизела (Жизела), Китри (Дон Кихот).

ЛИТ: А-м, Гостовање чланова Балета СНП-а у Суботици, Дневник, 12. XI 1954; М. Милошевић, Велик успех новосадског Балета, Дневник, 17. I 1955; М. Бабинка, Лако, свеже, популарно…, Дневник, 1. III 1956; Н. Г(рба), Извесно освежење, Дневник, 5. I 1957; М. Антић, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 7. V 1957; Н. Грба, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 10. V 1957; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; Ж. Миленковић, Озбиљан уметнички задатак, Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 4; З. Пашић, Дани белог и црног лабуда, Дневник, 19. VI 1969, Е. Н. Л., In memoriam: Мирјана Поповић Сенеши (1935-2021) – Нежност јарког темперамента, Дневник, 5. II 2021, с. 11.

Љ. М.

ПОПОВИЋ-СИДЕНКО-СТАНЧИЋ Катарина – глумица и помоћни редитељ (Панчево, 6. X 1925 – ). Основну школу и реалну гимназију завршила је у Панчеву. Средњу глумачку школу у НСаду започела је као слушалац прве уписане генерације и била асистент глуме Радославу Веснићу. Школске 1949/50. примљена је на Одсек режије београдске Позоришне академије, у класи Јосипа Кулунџића. Дипломску представу, под називом Савремени експериментални кабаретско-сатирични PRESS (SEKS-PRESS), реализовала је са члановима Драме СНП и одбранила пред Комисијом којом је председавао Вјекослав Афрић. Због неположених испита из историје књижевности и драме није стекла диплому Академије. Дипломирала је 1965. на Филозофском факултету у НСаду – Група за југословенску књижевност. Пре рада у професионалним позориштима била је фабричка радница у Индустрији мотора у Раковици, а затим чланица позоришта у Панчеву, Шапцу и Пљевљима. Од 1. IX 1954. до 31. VIII 1955. била је члан Драме и помоћни редитељ у СНП. По одласку из НСада радила је у НП „Стерија“ у Вршцу и НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину; вративши се у НСад запослила се у Центру за културу и уметност Радничког универжитета „Радивој Ћирпанов“, а потом је радила у Народној библиотеци па у Комитету друштвених делатности Скупштине општине НСад. Режирала је за потребе београдске и новосадске телевизије, за коју је и написала тв-драму Позив на бал (1977). Била је на студијским путовањима у свим већим телевизијским центрима Европе (Москва, Париз, Рим, Лондон, Мадрид, Лисабон, Варшава, Букурешт, Софија и другде). У Вршцу и Зрењанину је остварила низ режија и улога у делима Стерије, Нушића, Туторова, Лесинга, Голдонија, Манијеа, Устинова, Сартра и других. Приредила је мноштво рецитала, адаптација и колажа сатиричних текстова. Бавила се и сликањем и писањем (објавила је четири романа). Аутор је и неколико дечјих драма: Чаробна виолина, Земља чудеса, Меда Медовић.

УЛОГЕ: Кика (Путујуће друштво), Хелена (Нора).

АСИСТЕНЦИЈЕ РЕЖИЈАМА: Путујуће друштво, Нора, Уображена болесница.

БИБЛ: У загрљају господина у црном, роман, НСад 1973; Моја обала, роман, НСад 1975; Црни багрем, роман, НСад 1976; Бунтовник из Харлема, роман, НСад 1979.

ЛИТ: О. Новаковић, Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95, с. 5.

М. Р.

ПОПОВИЋ, Милена – балетски педагог, играчица, кореограф (Осијек, 21. X 1911 – Нови Сад, 24. XI 2004). Девојачко презиме јој је било Чутуковић. Као четрнаестогодишњакиња почела је да учи балет посећујући часове М. Фроман у Бгду. Модерном игром се бавила 1933-1935. у Централној Лабановој школи у Есену (Немачка) и у школи Јос-Ледер у Дартингтону, у Енглеској (Jooss Leeder School of Dance, Dartington Hall). У програму за концерт појавила се под именом „Милена Сербија“. У међувремену, у Бгду је стекла диплому учитељице плеса (1932). Иако је почела са класичним образовањем, својим духовним бићем била је ближа модерној игри централне Европе, систему Рудолфа фон Лабана (Rudolf von Laban), односно његових ученика Курта Јоса (Kurt Jooss) и Сигурда Ледера (Sigurd Leeder). По повратку из иностранства вратила се у Осијек и радила у позоришту Краљевића Томислава као к-граф, шеф Балета и педагог. Истовремено је држала сопствену школу гимнастике и модерног позоришног плеса, односно у својој Пластичној плесној школи организовала је курсеве за учење модерне игре, гимнастике, ритмике и друштвеног плеса за децу и одрасле, прво у Осијеку, а затим по Војводини (Врбас, Србобран, Сента, Чуруг, Кикинда, Мол, Ада, Бечеј, НСад). Од 1939. је живела и радила у НСаду. Ангажована у Балетском одсеку Музичке школе „Бајић“, радила је и у свом приватном студију са децом млађег и старијег узраста. Елементи гимнастике и класичног балета део су општег приступа у раду на покрету, са узлазном линијом према ономе што подразумева Пластична школа модерног балета за коју се П. суштински била определила. Кореографије, јавно извођене, пратиле су план и програм рада, односно биле су резултат обрађених методских јединица. Сарађивала је и са разним добротворним друштвима и за њихове забаве, приређиване у добротворне сврхе, састављала кореографије и увежбавала играче за наступ. После ослобођења отворила је своју приватну школу у стану у којем је живела („Croatia“, Булевар Краљице Марије 14/II), али је наставила да ради и у Балетском одсеку Музичке школе „Бајић“, односно Државне музичке школе, све до укидања Одсека 1948. Старим ученицима, међу којима су и Мира Матић и Микица Фратуцан, прикључиле су се Софија Латов, Рајка Трбовић, Вера Блажић, Јелена Андрејев, Оља Петковић, Вера Симендић, Љиљана Хаџић, Смиља Илијћ – девојчице које ће дуже или краће време, на свој начин, бити везане за играчку професију. Оснивањем средње балетске школе (1948) постала је, уз М. Дебељак као директора и наставника, једна од два прва наставника ангажована за играчке предмете. Преузела је прве разреде и један други. Настављајући рад ипак је почела од почетка заједно са неким својим бившим, али и тадашњим ученицима, међу којима су били: Стеван Гребелдингер, Олга Радоњић, Вера Симендић, Бранка Тителац, Љиљана Хаџић. У другом разреду, за старије, с њом су почињале Софија Латов, Мирјана Матић, Оља Петковић, Рајка Трбојевић, Милена Фратуцан. Поред класичног балета, убрзо је преузела и предмете: Историјске игре, Ритмика, Модеран балет (предмет који се у школи предавао од 1956/57. до 1960/61). Радом на модерној игри доприносила је професионалном изграђивању играчког кадра. Још 1950. послала је Министарству просвете у Бгду елаборат о потреби промене наставног Плана и програма у средњим балетским школама, предлажући да се уведе модеран балет. Предлог и образложење су у целости прихваћени на скупу балетских стручњака из целе Југославије. Тако се и модеран балет радио, неко време, у свим средњим балетским школама у земљи где су постојали услови. Краће време је била шеф Одсека. У СНП је била ангажована као балетски педагог у сезони 1963/64. У пензију је отишла 1964. Са СНП је сарађивала још пре избијања Другог светског рата. За представу Сан летње ноћи (1940) била је ангажована као к-граф, али је и сама имала соло игру. Исте г. је била сарадник на оперети Гејша. У првој послератној сезони (1945) приредила је кореографска решења за представу Фигарова женидба Бомаршеа, а поново је ангажована и за обнављање представе Сан летње ноћи, у коју је као извођаче увела ученике Балетског одсека Музичке школе „Бајић“, односно полазнике свог приватног студија: О. Попов, М. Фратуцан, Смиљу и Милену Врсајков, Милицу Панин, као једини играчки кадар у то време. П. је била међу онима који су утирали пут играчкој уметности у Војводини. Она је уносила европски дух, преносила нова знања, неговала игру као духовну потребу човека. Велик је број оних који су с њоме радили и на „сцену“ излазили под окриљем Музичког друштва у НСаду, Повлашћеног позоришта Адолфа Сертића, Повлашћеног Родиног позоришта, а међу њима и они који су игру изабрали као професију (М. Матић, Х. Браун, Ј. Андрејев, Е. Анау, В. Блажић, В. Симендић, С. Латов, Љ. Хаџић и др.). Сарадња са СНП (к-граф, балетмајстор, играчица, педагог који је полазнике свог студија укључивао у играчке задатке) представљала је помак у разумевању уметничке игре као сценске уметности и у налажењу њеног правог места у образовном систему. О игри је писала, у време кад су такви текстови били реткост, у „Југословенској застави“ 1935. (Савремени плес, Основа и смер пластичног плеса), 1938. у часопису „Ми и ви“ (Што значи имати смисла за плес и о чему овисе плесне разноликости) и 1941. у подлистку „Дана“ (Наша уметничка игра и балет, Игра код нашег сељака и просвећеног човека). „Југословенска застава“ је 1935. у два маха писала о њој (Осјечанка о балету. Гђица Милена Чутуковић прва Осјечанка која је дипломирала балет у Енглеској, Основа и смјер у Школи пластичног плеса гђице Милене Чутуковић). ТВ НСад је снимила њен телевизијски портрет.

ЛИТ: Б. Шекспиров „Сан летње ноћи“ са Менделсоновом музиком, Дан, 16. II 1940; А-м: Овен Хал – Сиднеј: „Гејша“, Дан, 30. III 1940; В. Дамјановић: Утисци са „Трећег јавног часа“ Музичке школе „Бајић“, Нови Сад, 16. VI 1940; Љ. Мишић, Како је и када све почело?, Позориште, НСад, 1995, бр. 6/7; Љ. Мишић, Јубилеј новосадског балета. Шта је било пре НАС? Уметничка игра у Новом Саду између два рата, Orchestra, 1995, бр. 1, с. 24-26; 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2003; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950, I део, НСад 2009.

Љ. М.