ПОПОВИЋ Стеван В. – преводилац (Стари Бечеј, 22. XI 1845 – Земун, 8. II 1918). Гимназију је похађао у Сремским Карловцима (1855-1861) и Пешти (1861-1863), где је као питомац Текелијиног завода (1861-1867) завршио Правни факултет. Као гимназијалац, уживајући митрополитово „благодјејање“, издржавао се сам поучавајући децу угледних карловачких грађана (1856-1861). У Пешти је постао приватни учитељ кнежевића Ђорђа и Арсенија Карађорђевића (1862-1868). После завршених студија посветио се педагошкој струци запосливши се као управитељ српске основне школе у Будиму (1868-1871), потом као школски надзорник и референт будимске и бачке епархије (1871-1883) и управитељ интерната Текелијиног завода у Пешти (1883-1918). Писао је критике, рецензије, књижевне портрете, поезију и прозу и објављивао у листовима и часописима: „Летопис Матице српске“ (1863, 1873, 1880-1882), „Застава“ (1871), „Јавор“ (1874-1875, 1878-1880, 1883), „Словинац“ (1882), „Стражилово“ (1886), „Невен“ (1886, 1891), „Браник“ (1887), „Српски дневник“ (1888), „Глас Црногорца“ (1889), „Српски Сион“ (1897-1898), „Извештај Велике гимназије карловачке“ (1898/99), „Бранково коло“ (1899, 1910), „Мала Србадија“ (1909/10), „Српство“ (1910), „Pester Loyd“ (1910), календар „Њива“ (1917) и „Дечје новине“ (1918). Био је члан редакције часописа „Јавор“ (1874) и уредник часописа и листова: „Српска народна школа“, са Д. Јосићем (1870-1871), „Радован“ (1876-1877), „Српске илустроване новине“ (1881-1882), „Поштанско-телеграфски весник“ (1891), „Њива“ (1898-1915) и календара „Орао“ (НСад 1875-1896) и „Пријатељ народни“ (Будимпешта 1911-1918), у којима такође има много његових радова. Уредио је књиге: Б. Радичевић, Одабране песме, НСад 1881; Женидбе у јуначким народним песмама, НСад 1883; и брошуре: Вођа кроз изложбу народних и вештачких рукотворина Српкиња, НСад 1884; Први извештај женске просветне задруге „Св. Мајке Ангелине“, Будимпешта 1905. Објавио је већи број књижица различитог садржаја: беседа и предавања (Како можемо напредовати, Пешта 1867; О Св. Сави, 1879, Пешта 1879), брошура, оригиналних и преведених (К. Хенри: Привредни извори и рат у Америци, Бгд 1874; Права и дужности угарских грађана, НСад 1875; Свиларство у Угарској, Будимпешта б. г.; Поштанска тарифа за Србију и иностранство, Бгд 1883; Поштанско-телеграфски земљопис, Бгд 1891; Са четвртог светског поштанског конгреса, Бгд 1892; Л. Сел: Наука о чувању здравља и о спасавању живота, НСад 1892; Краљевске угарске државне железнице, Будимпешта 1912), једну монографију (Георгије Бранковић, НСад 1890) и више пригодних говора (Говор Стевана В. Поповића у Сабору Краљ. Хрватске, Славоније и Далмације, Згб 1894; Говор Стевана В. Поповића посланика 1-вог плашчанског изборног среза, Сремски Карловци 1897; Народно-црквена конференција код његове св. српског патријарха Георгија, Сремски Карловци 1898; Говори Стевана Васина Поповића, Згб 1900; Свечано предавање поверенице српском патријарху Георгију Бранковићу, Сремски Карловци 1907; Говор Стевана В. Поповића – чика Стеве у мађарском сабору, Пешта 1910). Већи део свог просветитељског рада посветио је превођењу, посрбљавању и приређивању уџбеника за ђаке и учитеље (Школа и живот, књ. 1, Пешта 1868; Упутство за предавање веџбања у говору и разумевању, Будим 1870; Упутство за наставу у српском Буквару са Читанком, Будим 1872; К. Кер: Рад у школи – Методика, Бгд 1872; Упутство за Буквар, НСад 1875; Општи земљопис, по Кутнер-Мајеру, НСад 1880; Немачки буквар, НСад 1881; Упутство у предавању српске граматике, Будимпешта 1885; Упутство у настави цртања, Прва настава и др.). Највећи део свог књижевног рада посветио је књижевности за децу. Оснивач је многих популарних библиотека за децу, често богато илустрованих, са педагошко-васпитним циљем: „Дечји свет“ (књ. 1: Венац песама, Пешта 1872; књ. 2: Слике и прилике за одраслу Српчад, Пешта 1872); „Читанка за народ“ (св. 1-2: Наша земља, по Ф. Стаму, Панчево 1874. и 1875; св. 3: К. Кенешеји: Како ваља ђубрити, НСад 1873); „Библиотека за мали свет“ (књ. 1: Радованов дар, НСад 1876. и 1882; књ. 3: Дечје радовање, НСад 1878; књ. 4: Дани одмора, НСад 1878; књ. 6 и 6а: Мали декламатор, НСад 1879, 1883) и „Библиотека за народ“ (св. 7: Српски декламатор, НСад 1879); „Књиге за школу и народ“ (св. 2: Х. К. Роское: Хемија, НСад 1879; св. 3: Б. Стјуарт: Физика, НСад 1879); „Ризница знања“ (св. 1: Најважнији проналасци у XIX веку, НСад 1880); „Чика Стевине књиге“ (св. 1: Бадњак, НСад 1880. и 1891); „Изворни списи Стевана В. Поповића“ (св. 1: Приповетке, НСад 1880; св. 2: Шумарева ћерка, НСад 1884. и 1888); „Дечије књиге“ (св. 1: Босиље, НСад 1880; св. 3: Бонстон, Сиромах Словак или благо човеку на правоме путу, НСад 1881); „Књижице за српску децу“ (св. 1: Мали свет, НС 1882). Деци је подарио и следеће књиге: Бисер-цвеће, Бгд б. г.; Божићни дар, I течај, НСад 1872. и Божић, II-III течај, Панчево 1876-1877; Дан и ноћ, НСад 1877. и 1880; Невен-цвеће (књ. 1: Нахида, Орлово гнездо, Чиоде, књ. 2: Милка и њена лутка, Будимпешта 1877); Чесница, НСад 1879; Мале гусле, НСад 1881; Радован, са Ј. Ј. Змајем, књ. 1-2, Бгд 1883. и Полаженик, НСад 1886. Био је члан књижевног одељења МС (1869), члан хрватског сабора (1894-1895), краљевски саветник (1899) и владин кандидат на угарском сабору (1910-1918). За СНП у НСаду посрбио је из непознатог извора шаљиву актовку Хомеопатски лек (1862) и превео лакрдију Р. Бенедикса Нечиста соба (1863); повремено је писао позоришне рецензије у новосадском часопису „Позориште“.

ЛИТ: М. Савић, Стеван В. Поповић, Јединство, 1922, бр. 905, с. 1-2, бр. 906, с. 1-2; (Т.) М(илитар), Чика Стева В. Поповић, Застава, 1928, бр. 36, с. 3, бр. 37, с. 3; Ј. Грчић, Такозване посрбе на репертоару Српског народног позоришта од 1861. до 1914, ЛМС, 1932, књ. 334, св. 1-2, с. 105, 112.

Ђ. П.