СЕРИНИ Енцо (Enzo Serrini) – италијански оперски певач, баритон (Палермо, 9. I 1920 – ?). Певање је учио у родном граду, где је и дебитовао на оперској сцени 1939. као Силвио у Пајацима. Наступао је у многим италијанским градовима и по Југославији као члан Ријечке опере. Г. 1956. постао је првак Опере Македонског народног театра у Скопју. У СНП је гостовао четири пута: као Риголето 17. I 1953, Жорж Жермон у Травијати 13. XI 1954, Ренато у Балу под маскама 17. XI 1954. и као Скарпија у Тоски 19. XI 1954.

ЛИТ: Н. Грба, Поводом гостовања Енца Серинија у опери „Риголето“, Дневник, 20. I 1053; А-м, Сутра „Травијата“, Дневник, 12. XI 1954.

В. П.

СЕСТРЕ – драма у 3 чина. Написао: Евгеније (Еуген) Кумичић. Прво извођење 19. IV 1890. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 1. XI 1897. у Осијеку. – Рд. Д. Ружић; А. Лукић (Артур Маринов), С. Бакаловићка (Ивка), М. Марковићка (Тонка), Ј. Тодосић (Ернесто), М. Николић (Марко Радај), Д. Спасић (Нико), М. Тодосићка (Катица), Д. Туцаковићева (Тереза), Ђ. Бакаловић (Бруно Малтон), С. Стефановић (Петар), М. Станковић (Судски повереник), Р. Павићевић (Јуре). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Евгениј Кумичић, Сестре, Згб 1891.

ЛИТ: А-м, „Сестре“, Браник, 1898, бр. 80, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Сестре, Позориште, НСад, 1898, бр. 40, с. 176.

В. В.

СИБИРЈАКОВ Александар. Његову драматизацију романа Племићко гнездо Ивана Сергејевича Тургењева извело је Н-Оп 2. III 1929.

СИБИРЈАКОВА Варвара – оперска певачица. Била је солисткиња Опере у Одеси, те је као формирана и гласовита певачица исти статус стекла, после емиграције, и у Опери НП у Бгду. У Опери НП у НСаду била је у сезони 1920/21, када је била међу најбоље плаћеним члановима новосадског театра. Наступила је, највероватније, у свим оперским и оперетским представама у тој сезони: Барон Тренк, Вертер, Мамзел Нитуш, Кавалерија рустикана, Гроф Луксембург, Тоска, Доларска принцеза, као Инес у Трубадуру, Мадам Батерфлај и Продана невеста.

В. В.

СИБИРЈАКОВА Ксенија – глумица, руског порекла (Одеса, 22. I 1900 – ?). У сезони 1924/25. била је чланица НП у НСаду, а од 1. VIII 1939. до 31. VII 1940. наступала је у НПДб.

УЛОГЕ: Клара (Јунак), Фрау Штимбер (Моји ђетићи), Леди Милфорд (Сплетка и љубав), Ана (Игра у замку), Графица (Аутомат).

В. В.

СИГЕТИ Јожеф (József Szigeti Tripammer) – мађарски глумац и драмски писац (Веспрем, 11. V 1822 – Будимпешта, 26. II 1902). Напустивши студије права, 1841. је заувек пришао позоришту. После три г. глумовања по разним местима Мађарске, примљен је за члана Народног позоришта у Пешти, у којем је после 1848. постао један од глумаца-првака. Најбоље улоге остварио је у комичном жанру (Оргон, Харпагон), мада је био универзалних глумачких способности (Мененије Агрипа, Полоније, Фалстаф). Један је од претходника реалистичког стила глуме. Знање и спрему искористио је и као врстан педагог: од 1865. био је професор једине глумачке школе у Мађарској, а доцније и њен директор. Каже се да се његовим одласком у пензију (због срчане мане) 1895. закључује класично доба мађарског Народног театра. Био је члан Кишфалудијевог друштва (1865) и дописни члан Мађарске академије наука (од 1882). У почетку рада СНП, С. је, на молбу Ј. Ђорђевића, новосадском театру бесплатно уступио своја дела за извођење. Ђорђевић је, у сарадњи ца Лазаром Илићем, превео (заправо посрбио) два од њих: Вампир и чизмар (Csizmádia mint kisértet) и Стари бака и његов син хусар (A vén bakáncsos és a huszár). Оба су први пут изведена 1863, а остала су на репертоару деценијама, други чак и у XX веку. У периоду до Аустро-мађарске нагодбе 1867, оцењивана су извођења ових дела веома позитивно, истицана је чак њихова сродност са духом српског народа. После тог историјског догађаја, из политичких разлога, критика мења свој став према посрбама мађарских комада, па и његових, али им широка публика и даље остаје верна, јер је привлаче њихова ведрина, оптимистичност, комичност и обиље музичких елемената.

ЛИТ: István Póth, Szigeti József, у књизи A magyar népszinmű a szerb színpadon, Budapest 1981, с. 70-85.

Б. Кв.

СИГЛИГЕТИ Еде (Ede Szigligeti) – мађарски драмски писац (Нађварад / данас Орадеа Маре, Румунија, 8. III 1814 – Будимпешта, 19. I 1878/. Право му је име било Јожеф Сатмари (Jozsef Szathmary). Већ у средњој школи, у Нађвараду и Темишвару, учинио је прве кораке у књижевном и позоришном животу. Као студент технике у Пешти потпуно се предао позоришту, спочетка као не баш успешан глумац, доцније као незаобилазан организатор и аниматор позоришног живота. У мађарском НП је, од његовог оснивања 1837, радио као редитељ, секретар, драматург и директор Драме. Од 1837. до 1878. деловао је као управник НП у Будимпешти. Био је дописни члан Мађарске академије наука и члан Кишфалудијевог књижевно-научног друштва. Већег успеха имале су његове комедије и трагедије, нарочито историјске, али је име у историји мађарске културе стекао као један од првих писаца и утемељивача комада из народног живота. Велику популарност тих комада, са људима из народа као главним личностима, објашњавају њихов демократичан дух и обиље фолклорних елемената. Мада идеализације мађарског села, ови комади имали су и доста елемената животне реалности. С. их усмерава и ка буђењу и учвршћењу грађанске националне свести. Преводио је драмска дела на мађарски, између осталих и Гетеова и Шекспирова. Аутор је првих мађарских дела из теорије драме. Био је у вези са српским писцима, уступао је своје драме бесплатно за превођење и извођење, а саветом је помагао и при састављању Устава СНП из 1862. Сличност друштвених прилика мађарског села и сеоског живота у данашњој Војводини условила је популарност С. комада и на сцени СНП, махом у посрбама које их прилагођавају локалним приликама. У СНП су изведени следећи С. комади: Војнички бегунац (A  szökött katona), Мамица (A mama), Циганин (Cigány), Роб (A rab), Три брачне заповести (Házassági három parancs), Радничка побуна (A strike) и Женска влада (A nőuralom). С. комади из народног живота непосредно су утицали на репертоарску политику СНП, па и на драмску литературу код Срба у другој половини XIX века.

БИБЛ: Циганин, Панчево 1882; Мамица, Панчево 1885; Женска влада, Велика Кикинда 1889: Војнички бегунац, НСад 1891.

ЛИТ: Ј. Грчић, Такозване посрбе на репертоару Српског народног позоришта 1861-1914, ЛМС, 1932, књ. 333, с. 102-111, књ. 334, с. 104-128; I. Poth, Szigligeti’s Schauspiele den serbischen Bühnen, Studia Slavica, Budapest 1957, књ. III, с. 363-378; И. Пот, Мађарске драме на српским позорницама, Споменица СНП 1861-1961, с. 229-250; Б. Ковачек, Змај и Сиглигети, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1969, књ. XVII, с. 295-301.

Б. Кв

СИДЕНКО-ПОПОВИЋ-СТАНЧИЋ Катарина в. ПОПОВИЋ-СИДЕНКО-СТАНЧИЋ Катарина

СИДОР Крешимир – драматург и преводилац (Загреб, 9. III 1921 – Загреб, 8. I 2003). У родном граду је завршио гимназију, право (с докторатом) и студије режије 1954. Био је запослен на Радио-Згбу у својству главног спикера и радио-редитеља, затим је деловао као драматург у ХНК (1954-1956), уређивао „Казалишни лист“ и радио као асистент режије. Из ХНК је отишао за директора драматуршког одељења „Јадран-филма“ у Згбу, а затим на лондонски BBC. Познат је као преводилац драма и опера. У СНП је 1961. изведен његов превод либрета Ђан-Карла Менотија, који је и аутор музике, за оперу Медијум (The Medium).

В. Кч

СИЛАЈЏИЋ Јован – инспицијент, драмски глумац и редитељ (Будимпешта, 21. II 1899 – Нови Сад, 8. III 1972). Отац му се звао Ђорђе, мати Јулијана рођ. Николић. У родном граду, где је живео до 1918, завршио је основну школу и четири разреда реалне гимназије; због ратних прилика напустио је гимназијско школовање у петом разреду, привремено радио у једној крзнарској трговини и приватно учио певање. По завршетку Првог светског рата, 1918, оптирао је за државу Срба, Хрвата и Словенаца и краће време служио у српској војсци као административац у штабу дивизије у Суботици. Од 1. I 1919. до 31. VII 1925. био је члан СНП односно НП у НСаду, а од 1. IX 1925. до 31. VII 1928. наступао је у Трупи ДСНП. Од 1. VIII 1928. до 31. III 1929. био је члан НП у Скопљу, а од 1. IV 1929. до 15. XII 1944. непрекидно је био сценарист (инспицијент) Драме у НП у Бгду. Затим је, 4. II 1945, прешао у СНП (ВНП) у НСаду и у њему остао до 31. III 1950, када је премештен у НП у Сремској Митровици, одакле се 1. VIII 1950. вратио у ВНП, у којем је потом радио непуне две г., до 31. III 1952. У првом периоду свог позоришног рада С. је у СНП и НП НСад био претежно сценарист а повремено и глумац-епизодист, у Трупи ДСНП је чешће наступао на сцени у епизодним улогама, али је обављао и инспицијентске дужности; у НП у Скопљу и НП у Бгду скоро искључиво је радио као сценарист. У послератном периоду, у ВНП је имао звање инспицијента (у сезони 1946/47. је био и шеф помоћно-уметничког особља), а повремено је наступао и као глумац у епизодним улогама; за кратког боравка у Сремској Митровици претежно је био глумац-епизодист. У жељи да пре одласка у пензију на повољнији начин регулише свој положај, из ВНП је 1. IV 1952. прешао у Градско народно позориште у Ваљеву, где је добио место редитеља. У овом театру провео је још пуне две сезоне, 1952/53. и 1953/54, а затим је убрзо отишао у пензију и као пензионер живео у НСаду. С. је био велики заљубљеник у позориште; волео га је безгранично и био му одан и срцем и душом. Темпераментно се борио за чистоту свих облика сценског рада сматрајући позорницу светињом. Отворено је иступао против нерада, аљкавости и импровизације и сматрао је да у позоришту имају места само они који су спремни да му служе пожртвовано, марљиво и одговорно. Ова своја начела је не само исповедао него, нарочито као инспицијент, и спроводио у свакодневном театарском раду. На представама у којима је он био инспицијент све је морало функционисати као беспрекорни механизам: многе компоненте представе изван сцене – светло, музику, светлосне и музичке ефекте и техничке промене – чврсто је држао у својим рукама и иза кулиса одржавао високу дисциплину. Био је драгоцен сарадник редитеља и у припремама проба и представа. Иако је као глумац-епизодист био употребљив и користан, нарочито у карактерним и улогама „натурбурша“, остао је запамћен пре свега као врстан, изузетан инспицијент. Пред крај каријере је својим знатним позоришним искуством помогао младом ваљевском позоришту и као редитељ, с тамошњим неискусним глумачким ансамблом, поставио неколико комада чије су представе биле радо гледане: Без кривице криви (А. Н. Островски), Заједнички стан (Д. Добричанин), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић) и друге. Преводио је са мађарског позоришне комаде и новинске чланке.

УЛОГЕ: Панта Букало (Сеоска лола), Брендавоан (Харпагон), Пиколо (Код белог коња), Ибрахим (Хајдук Вељко), Жозеф (Штедионица), Шарве (Диран и Диран), Ноткин (Игра смрћу), Јегоров (Најезда), Анучкин (Женидба), Јоца Гладница (Сан летње ноћи), Педрило (Фигарова женидба), Јова поп-Арсин (Госпођа министарка), Пера (Ивкова слава), Гласник (Тартиф), Держиморда (Ревизор), Смарлама (Два цванцика), Уго Тедешко (Дундо Мароје), Мистер Роберт (Острво мира), Мајстор кројач (Грађанин племић), Стари морнар (Еквиноцио), Ла Раме (Дон Жуан).

ЛИТ: Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 1925, бр. 1560, с. 2; А-м, Вајлдова „Салома“, Comoedia, 1925, бр. 25, с. 23; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица, 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Из позоришта, Војводина, Вршац, 1928, бр. 47, с. 1-2; А-м, „Игра смрћу“, Застава, 1928, бр. 233, с. 2; Б. Петровић, Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 1945, бр. 227, с. 4-5; С. Ј. Душановић, Анегдоте о глумцима, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 7.

Л. Д.