СТЕВАН, ПОСЛЕДЊИ БОСАНСКИ КРАЉ – историјска трагедија у 5 чинова. Написао: Мита Поповић. Прво извођење 6. IX 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 30. I 1884. у НСаду. – А. Лукић (Тома Остојић Христић), Д. Ружић (Стеван), М. Суботић (Радивој), И. Станојевић (Косача), М. Динић (Момчило), М. Марковић (Кубретић, Други Херцеговац), М. Димитријевић (Томазини), А. Милосављевић (Исак), М. Барбарић (Упор, Џелат), Љ. Станојевић (Старац, Турски часник), Љ. Динићка (Ана), Т. Брашованова (Катарина), М. Рајковићка (Дивна), Б. Рашић (Први Херцеговац, Диздар), xxx (Трећи Херцеговац). – Изведено 15 пута.

БИБЛ: Мита Поповић, Стеван, последњи босански краљ, НСад 1884.

В. В.

СТЕВАНОВИЋ Драгомир – преводилац (Мајданпек, 3. VIII 1874 – Београд, 15. III 1927). Основну школу и гимназију (матурирао 1892) похађао је у Бгду. После завршених студија права у Паризу ступио је у Министарство иностраних дела и у току две деценије службовања (1900-1920) прошао кроз сва звања (писар 1900-1905, секретар 1905-1912, начелник 1912-1918, изванредни посланик и опуномоћени министар у Лисабону 1918-1920). Тешко оболео још пре одласка у Лисабон, пензионисан је по сопственој молби 1920. У току службовања неко време је био шеф Политичког одељења, а затим прес-бироа. Као опуномоћеник владе Србије закључио је у Цариграду 1914. уговор о миру са Турском. У току 1914. и 1915. био је на војној дужности у Обавештајном одељењу у чину капетана I класе. Од 1915. до 1918. радио је као саветник српског посланства у Паризу, а неко време и као комесар за избеглице. По укидању посланства у Лисабону обављао је, у Министарству, дужност шефа Одељења за штампу. Чланке је објављивао у домаћој („Одјек“, „Дневни лист“, „Правда“, „Вардар“) и страној („Journal“, „Echo de Paris“, „Journal des débats“, „Courrier d’Orient“) штампи. У београдском „Трговинском гласнику“ водио је спољнополитичку рубрику, а у париском „Temps“-у био је стални сарадник из Србије. Аутор је књиге Реорганизација наше дипломатске струке (Згб 1920). Преводио је на француски и са француског. На француски је превео више актуелних политичких књига и брошура чији су аутори наши политичари и публицисти. На српски језик је преводио француска политичка, финансијска и књижевна дела, међу њима и романе Мопасана (Maupassant) и Марсела Превоа (Marcel Prevost) и студије Емила Фагеа (Emile Faguet). Пред крај XIX и на почетку XX столећа био је активан и као преводилац драмских текстова. На српски је превео комаде: 1899 – Адмирал (L’admiral, 1895) Жака Нормана (Jacques Normand); 1903 – Три мускетара (Les trois mousquetaires, 1841) А. Диме Оца (A. Dumas Père) и Огиста Макеа (Auguste Maquet), Господин Алфонс (Monsieur Alphonse, 1875) А. Диме Сина (A. Dumas Fils), Силом лекар (Médecin malgré lui, 1866) Ж. Б. П. Молијера (Molière) и 1905 – Два детета (Les deux gosses, 1896) Пјера Декурсела (Pierre Decourcelle). СНП је 1921. приказало Господина Алфонса Диме Сина у С. преводу.

С. А. Ј.

СТЕВАНОВИЋ Мила – глумачки кандидат (Нови Сад, 26. VI 1853 – ?). Наступала је у СНП 1873. као глумачки кандидат или „питомица“. Убрзо је потпуно напустила позориште.

УЛОГЕ: Јеца Пратљачина (Нови племић), Милица (Избирачица).

СТЕВИЋ-БАЛАША-РАС Ева Марија в. БАЛАША-СТЕВИЋ-РАС Ева Марија

СТЕКЛАР Јосип – главни реквизитар (Осијек, 1905 – ?). У родном граду је завршио трговачку школу. У НПДб је дошао из осјечког Казалишта 1. IX 1939. и у њему остао до 6. IV 1941. Редитељи и управа Позоришта су изузетно ценили и хвалили С. рад.

Р. Б.

СТЕПАНОВИЋ Милош – глумац и преводилац (Обреж код Пећинаца, 1. X 1904 – Београд, 29. VIII 1988). Завршио је гимназију, а потом студирао на Филозофском факултету. Бавио се новинарством у разним редакцијама. Преводио је са француског, енглеског и немачког језика. Од 1926. до 1936. живео је у Паризу, где је студирао глуму. У СНП је био ангажован у сезонама 1925/26. и 1936/37. Играо је епизодне улоге. Затим је живео и радио као слободан преводилац.

УЛОГЕ: Пандур (Пожар страсти), Илија (Максим Црнојевић), Бачвански (Дивљуша), Матић (Пировање), Пишта (Антонија), Тидеман (Холандска женица), Рајмонд (Играчица Каћа), Мек Грев (Кнегиња чардаша), Франкони (Фраскита).

Ј. М.

СТЕПАНОВИЋ Михаило М. – либретист (Београд, 1874 – Београд, 13. XII 1948). Отац Марко, столар, рано је умро па га је одгојила маћеха Софија. После завршене Друге београдске гимназије (1887-1891) дипломирао је на Војној академији у Бгду 1894. Од 1899. до 1902. боравио је у Подгорици као политички емигрант. Г. 1903. вратио се у Србију: био је у Ваљеву пешадијски поручник (1903-1906) па капетан интендант (1906-1914). У балканским ратовима и у Првом светском рату учествовао је у чину капетана I класе (1914-1915. био је командант батаљона у борбама од Ниша до Скадра); прешао је Албанију; после рата је, скоро потпуно слеп, пензионисан у чину пешадијског пуковника. Осим стручних, војних текстова, писао је песме, приповетке, позоришне комаде и оперска либрета. Користио је псеудониме Радослав Космајац, Р. К., Раде Дукађинац и Веса. Јављао се и приказима књижевних дела у листовима „Српско Косово“ (1930), „Ратнички гласник“ (1933-1934). Поезију је објављивао у „Браству“ (1902), „Гласнику“ (1898), „Књижевном листу“ (1901), „Српској стражи“ (1896), „Српском гласу“ (1901), „Ускоку“ (1896, 1897). Аутор је либрета за оперету Ј. Урбана Игуманов грех, која је у НП у НСаду изведена 1926.

Б. Кв и Ђ. П.

СТЕПИЋ Душан – глумац и хорски певач (Велика Кикинда, 29. IV 1853 – Загреб, 11. XI 1887). Син Паје Степића (в). У родном месту је завршио основну школу, а у Бгду неколико разреда гимназије. Од 1868. до 1871, заједно са Зорком Коларовић-Тодосић, наступао је у НП у Бгду у дечјим улогама, а затим и као млади епизодист. Од 1. IX 1871. до 23. IX 1873. био је члан СНП, у којем је играо мање комичне улоге и наступао у певачким ролама. После тога је био ангажован у разним путујућим позориштима, а од 5. XI 1874. до смрти био је члан ХНК у Згбу, где је пуних 13 г. био један од стубова оперског збора и носилац мањих улога тенорског фаха, а у драмском репертоару користан епизодист. Неколико последњих г. живота обављао је у Драми и дужност инспицијента. За време летњег одмора 1879. наступао је као гост у путујућој дружини Ђ. Протића, која се тада налазила на гостовању у БиХ.

УЛОГЕ: Јаков (Кућна капица доктора Фауста), Слуга (Ни бригеша), Маркизов слуга (Добросрећница), Слуга (Женски рат), Пандур (Вампир и чизмар), Марко (Зидање Раванице), Каран (Краљ Лир).

ЛИТ: А-м, † Душан Степић, Позориште, НСад, 1887, бр. 33, с. 151; Ј. Лешић, Позоришни живот Сарајева, Сарајево 1973, с. 78-79.

Л. Д.

СТЕПИЋ Паја – шаптач и деловођа (Велика Кикинда, 2. XI 1826 – Стара Паланка, Бачка, 4. I 1905). Основну школу је завршио у Великој Кикинди, четири разреда гимназије у Сегедину, а затим се једно време бавио земљорадњом. У дружину Јована Кнежевића (в) ступио је 18. XI 1860. као глумац-епизодист и шаптач; 11. VIII 1861. примљен је за члана СНП, такође у својству шаптача. Почетком фебруара 1863. прешао је са ћерком Јулком, доцније удатом Јовановић (в), у трупу Позоришног одбора у Бгду, где је остао до 29. IV 1865. У међувремену, када је та трупа крајем априла 1864. кренула на гостовање ван Бгда, поново је, кратко време, био у трупи СНП. После распуштања дружине ПО (1865) радио је у Драговољачком позоришном друштву у Бгду, а када се и оно распало прешао је са неколицином глумаца у Земун и привремено наступао у дружини Јоце Поповића Бечкеречанина. Почетком 1866. формирао је своје путујуће позориште и с њим гостовао у Бачкој, Банату и Срему, а 1867. и у неким местима Шумадије. Исте г. је Одбор грађана Крагујевца примио његову дружину под своје покровитељство и она је извесно време радила као Крагујевачко позориште, а затим је поново путовала по северној Србији, Бачкој, Банату и Срему; претпоставља се да је у том периоду гостовала и у источној Босни (Б. С. Стојковић). У Бгду се дружина растурила и С. је од 1. VII 1868. ангажован у београдском НП као други шаптач и преписивач улога. Почетком 1877. вратио се у СНП као шаптач и у њему остао до 13. VIII 1898, када је пензионисан „са 30 форината месечне припомоћи у име мировине“. Од 1. VII 1886. до пензионисања обављао је и дужност деловође српске народне позоришне дружине. У Сомбору је 13. XI 1885. прославио 25-огодишњицу позоришног рада. С. је био невеликих глумачких способности, али зато добар организатор и управник путујућег позоришта. Као одличан шаптач, способан деловођа, скроман, озбиљан и савестан позоришни радник и честит човек, стекао је леп углед и био поштован од глумаца и својих претпостављених.

ЛИТ: А-м, † Паја Степић, Позориште, НСад 1904, бр. 43, с. 235; А-м, Породица П. Степића, Сцена, Бгд 1938, бр. 14, с. 109-110; Ј. Лешић, Позоришни живот Сарајева, Сарајево 1973, с. 50-51.

Л. Д.

СТЕРБИНИ Ћезаре (Cesare Sterbini) – италијански књижевник и либретиста (Рим, око 1784 – Рим, 19. I 1831). Био је дуги низ г. нека врста генералног секретара дирекције царина у папској држави. Познавао је одлично латински, грчки, француски и немачки. Плашећи се могуће компромитације у приликама у којима је живео С. је писао повучено, као аматер, и само га је љубав према музици натерала да се као либретиста искаже јавно. Пошто је почео стиховима за једну кантату (1813), друго му је дело био либрето за Росинијеву потпуно промашену оперу Торвалдо и Дорлиска. Али то није помутило њихово обострано поверење и композитор се поново обратио песнику са темом Алмавива илити Бескорисна предострожност (Севиљски берберин), према Бомаршеовом делу (1816). Либрето је написан у једном даху за свега дванаест дана: сцена за сценом, како је састављана, одмах је ношена композитору без могућности икаквих брисања или дотеривања. С. либрето и личности веома су прикладна основа за блистави Росинијев дух и машту, док у литерарном смислу антиципирају један посебан модел савремене музичке комедије. С. је писао либрета и за мање познате музичаре. У СНП је извођен Росинијев Севиљски берберин по његовом либрету.

Б. Р.