ТУЦИЋ Срђан – књижевник (Славонска Пожега, 9. II 1873 – ЊуЈорк, 2. IX 1940). Школовао се у Вировитици и у Пожеги, али није завршио гимназију. Желио је бити кипар, но 1895. је дебитирао у загребачком глумишту и постао глумац. Истодобно је почео писати драме и приповијетке, те се укључио у књижевни покрет модерне. Са Милутином Цихларом Нехајевим и Миливојем Дежманом Ивановим био је главни представник драмског стварања младих. Г. 1902. отишао је у Софију, гдје је до 1909. радио као умјетнички равнатељ бугарског царског казалишта. У сезони 1909/10. био је интендант казалишта у Осијеку, а 1911. и 1912. драматург у загребачком казалишту. Након лошег пријема његових нових драма, у јесен 1913. емигрирао је у Париз, а затим се преселио у Лондон. Послије Првог свјетског рата отишао је у Њу Јорк, у којем је живјео све до смрти. Његов живот и рад у САД нису досад истражени. Као драматичар Т. се афирмирао већ својом првом играном драмом Повратак (1898), која има антологијску вриједност у хрватској драматици. На Повратак, праизведен – као и сва остала Т. драмска остварења – на загребачкој позорници, непосредно се надовезују драме Трули дом (1898), Свршетак (1898) и Бура (1900), које такођер карактеризира наглашени натурализам и у којима Т. поново варира своје омиљене мотиве – прељуб и убојство. Но, док се у Повратку и Свршетку назире Хауптманова рецепција, Трули дом је настао под изравним дојмом Толстојеве драме Моћ тмине, те је и његова радња лоцирана у руску средину. У драмама пак писаним послије повратка из Софије, он ублажује свој натурализам и потенцирано се залаже за хуманистичка начела (трилогија Кроз живот, 1911), односно полемизира са загребачком публиком и њеним укусом (У царству снова, 1912). У симболистичкој Голготи (1913) проблематизира однос према слободи и вољи за живот, као и према Кристу и вјери, док у Ослободитељима (1914), забрањеним заједно са часописом „Савременик“ у којем су тискани, пледира за пацифизам и братско измирење Срба и Бугара, сукобљених у другом балканском рату. Као прозаик такођер се наметнуо рано, већ 1900, кад је са Миховилом Николићем објавио модернистички интонирану Књигу живота, а сам одуљу прозу Задње поглавље, која има своје извориште у руској књижевности. Касније, у књизи Под бичем живота (1911), иступа с психолошки мотивиранијим и животно утемељенијим – али и мање запаженим – приповијеткама с тематиком славонског села. Бавио се и превођењем драмских дјела, а и прерађивањем туђих остварења за позорницу. За књигу Милана Огризовића Педесет година хрватскога казалишта (1910) саставио је и репертоар националног глумишта од 1895. до 1910. У СНП су му изведени комади Повратак (1905. и 1919) и Трули дом (1924).

БИБЛ: Повратак, Сарајево 1898; Трули дом, Згб 1898; Задње поглавље, Згб 1900; Књига живота (са Миховилом Николићем), Згб 1900; Пјесма о Бејану, македонском усташи, Сплит 1906; Бура, Згб 1907; Повратак, Задар 1907; Под бичем живота, Осијек 1911; Трули дом, Згб 1912; Голгота, Згб 1913; Козаци, Виенац, Згб, 1913. бр. 11-12; Ослободитељи, Савременик, Згб 1914, бр. 8; Jugoslav aspirations, Лондон 1918; Повратак, у књизи Антологија хрватске драме, Бгд 1958; С. Туцић (и М. Огризовић, А. Милчиновић и П. Петровић Пеција), Изабрана дјђела, Згб 1969.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Повратак“, драма у једном чину, написао Срђан Туцић, Браник, 1908, бр. 18, с. 3; А. Г. Матош, Писмо Срђану Туцићу, Обзор, Згб, 1913, бр. 345; А-м, „Повратак“, Застава, 1919, бр. 18, с. 3; -В-, У среду, 20. II приказана је драма „Трули дом“ од Туцића у 3 чина…, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 8, с. 2; Ј. Бадалић, Прашина с пута, Згб 1966; Б. Хећимовић, Срђан Туцић, Главна издања дјела Срђана Туцића, Важнија литература о Срђану Туцићу, у књизи: С. Туцић, М. Огризовић, А. Милчиновић, П. Петровић Пеција: Изабрана дјела, Згб 1969; Б. Хећимовић, 13 хрватских драматичара, Згб 1976; Д. Vallis aurea, Згб 1977.

Б. Х.

ЋАТИЋ Јованка – солист Опере (Ћуприја, 1918 – ?). Од 1945. до 1948. радила је као службеник у администрацији у предузећу речног саобраћаја „Ђердап“. Члан Опере СНП била је само једну сезону, од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954.

УЛОГЕ: Сантуца (Кавалерија рустикана).

ЛИТ: М. Ивановић, „Кавалерија рустикана“ Пјетра Маскањија, НС, 1953, бр. 55-56, с. 2; Н. Грба, „Кавалерија рустикана“ на сцени Новосадске опере, Дневник, 7. I 1953.

В. В.

ЋИПИКО Злата – оперска солисткиња, сопран (Каштел Нови, 29. IV 1920 – ). Завршила је Музичку академију у Згбу, а у Милану је усавршавала певање. Од 1946. до 1948. била је ангажована у Опери НК у Сплиту, затим у Сарајеву (1948-1953), па у Опери НП у Бгду (1953-1958). Током каријере носила је прве партије драмског сопрана уједначених регистара, сигурног у високим тоновима. Наступала је претежно у италијанском, те немачком и руском репертоару на многим оперским сценама и концертним подијима у земљи, а са београдском Опером гостовала је у Визбадену и Паризу. У СНП је к. г. наступила 1957. као Аида (Аида), 1958. као Јарославна (Кнез Игор) и 1965. као Тоска (Тоска) и Сента (Холанђанин луталица). Са новосадском Опером је гостовала и у Бугарској.

С. Ј.

ЋИРИЛОВИЋ Никола – оперски певач, тенор (Черевић, 21. VI 1936 – ). Оца Ђорђа, учитеља и соколског старешину, и деду Миланка убиле су усташе; мати Марица рођ. Савић такође је из угледне черевићске породице. Основну школу похађао је у Осијеку и Черевићу, нижу мушку гимназију и Грађевинску техничку школу у НСаду, где је упоредо, у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, учио певање у класи Теодора Дињашког, а касније се усавршавао код Зденке Зикове у Бгду. На оперској сцени је дебитовао са непуних 25 г., 28. IV 1961, као најмлађи Каварадоси у Пучинијевој опери Тоска. Члан Хора Опере СНП, који је наступао и у солистичким улогама, био је од 1. IV 1960. до 15. VIII 1965, када се због оштећења гласних жица сâм повукао са сцене. Био је запослен у општини у Беочину као председник Социјалистичког савеза и директор Културног центра. У два мандата обављао је дужност председника Извршног одбора СИЗ-а културе Војводине, а био је и председник Заједнице домова културе Војводине. Носилац је три златне значке КПЗ Србије (1986, 1995, 2000), Октобарске награде општине Беочин (1973, 2000) и Ордена рада са сребрном звездом (1980). Залагао се за развој културног стваралаштва и активно суделовао у аматерском музичком животу. У цркви у Черевићу био је појац и члан реномираног месног хора под управом Георгија Максимовића.

УЛОГЕ: Каварадоси (Тоска), Клем и баштован (Мали димничар), Педрило (Отмица из Сараја), Родолфо (Боеми), Бепо бандит (Фра Дијаволо), Кријумчар (Кармен), Гласник (Аида).

В. П.

ЋИРИЋ Петар – глумац, редитељ и управник путујућег позоришта (Вршац, 1854 – Осијек, октобра 1918). Завршио је четири разреда гимназије у Вршцу; потом је похађао Војну академију у Бечком Новом Месту, одакле је, не довршивши студије, као српски родољуб пребегао у Србију. Октобра 1877. се као глумац нудио СНП, а крајем 1878. поново – тада је примљен на пробу до 30. IV 1879. По истеку пробног ангажмана неколико месеци је наступао у НП у Бгду, да би од 21. IX 1879. постао члан ХНК у Згбу, у којем је остао до краја 1882. Новосадском позоришту се (без резултата) препоручивао још два пута: 1885, из Протићеве позоришне дружине, и 1889, из путујуће трупе Миливоја Барбарића. Од краја 1889. до 1914. водио је сопствено путујуће позориште (са којим је 1908. гостовао у НСаду), чији је рад у два маха прекидао: 1903, када је учествовао у оснивању НК у Вараждину, и у октобру 1913, када је кратко био управник дубровачког НК. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 20. XII 1904. у НК у Вараждину. Успешно је тумачио карактерне и интригантске улоге.

УЛОГЕ: Ђура (Црногорци), Јован (Жене у уставном животу).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1908, бр. 207, с. 5, бр. 211, с. 3, бр. 213, с. 3, бр. 216, с. 3, бр. 217, с. 4; К. Фалић, Вараждинско казалиште од првих почетака, у књизи 1873-1955. Вараждинско казалиште, Вараждин 1955.

В. В.

ЋИРИЋ Ружа – фотограф (Суботица, 22. XI 1920 – Нови Сад, 15. VI 1968). Основну школу, фотографску струку и занатску школу завршила је у Суботици. Од 1. III 1945. до 1. III 1946. радила је као фотограф – квалификовани радник у једном приватном фото-атељеу у Суботици, а затим се преселила у НСад, где је од 31. III 1946. до 31. XII 1948. била запослена такође у приватним фотографским радњама. Пошто је 1. III 1949. у Суботици положила и мајсторски испит, 7. III 1949. се запослила у друштвеном сектору: до 31. VIII 1950. радила је у Предузећу за рекламне и пропагандне услуге „Пропаганда“ у НСаду (као руководилац фото-атељеа и лабораторије), од 1. IX 1950. до 1. IX 1951. била је фоторепортер у новосадској штампарији „Братство-јединство“, где је снимцима снабдевала листове који су у њој штампани; потом је, до доласка у СНП, радила као самостални, тзв. слободни фотограф. У СНП је примљена 15. IV 1955. као стални фотограф и на тој дужности је остала до смрти. У међувремену је добила звање мајстора уметничке фотографије и постала редован члан Удружења ликовних уметника примењених уметности. Својим фотографским радовима је са запаженим успехом учествовала на изложбама уметничке фотографије, организованим у нашој земљи, а 1962. је у фоајеу СНП приредила самосталну изложбу. Учествовала је и на међународним изложбама и сарађивала са Стеријиним позорјем и Галеријом Матице српске. Била је врло вредан и изузетно савестан радник, мајстор свога посла: умела је да одабере угао снимања и да спретном комбинацијом светлости и сенке на снимцима оствари пун ликовни ефекат. Портрети глумаца које је снимила изразити су у лику, верни у карактеру и непосредни у изразу; њени снимци сцена из представа, пак, делују као веома животни исечци из целовите сценске игре, увек у покрету, динамични. Иза ње је остао обиман фонд снимака из живота и рада СНП и Стеријиног позорја – за историју позоришта значајна ликовна документација. Њено мајсторство су ценили и радо користили и најистакнутији београдски позоришни уметници: портрети М. Живановића, М. Чангаловића, М. Ступице и Б. Каталинић представљају висок домет уметничке фотографије, управо као и портрети Љ. Раваси, М. Врховец, М. Радаковић, и циклуси снимака нарочито из Страдије, Небеског одреда, Трубадура, Машкарата испод купља, Вилиног вела и других.

ЛИТ: А-м, Ружа Ћирић, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 18.

Л. Д.

ЋИРКОВИЋ Вероника – шаптач и инспицијент Драме (Урошевац, 24. II 1932 – Нови Сад, 9. II 2005). Девојачко презиме јој је Баљај; супруг Иван Ћ. је по завршетку новосадске Државне позоришне школе постао телевизијски глумац, организатор и продуцент. По завршеној основној школи Ћ. се активно укључила у позоришни аматеризам; запажена као успешан аматер, постала је члан Драме Обласног НП у Приштини (од 15. X 1952. до 15. VIII 1961); у Драму сомборског НП прешла је 16. VIII 1961, а одатле је 1. XII 1966. дошла у СНП, где је остала до пензионисања, 15. X 1982.

Д. В.

ЋИРКОВИЋ Иван – глумац (Земун, 7. VII 1930 – ). По потреби службе оца му, бановинског чиновника, породица се 1935. из Срема доселила у НСад. После основне школе Ћ. је 1940/41. завршио први разред класичне гимназије у НСаду. За време Другог светског рата живео је као избеглица у Срему, а од почетка јануара 1944. до краја септембра 1945. активно је учествовао у дејствима народноослободилачке војске. Од 1948. школовао се за глумца у новосадској Државној позоришној школи, у класи Рајка Веснића и Јурија Ракитина. Иако је као „ибеовац“ провео скоро г. дана (мај 1949 – април 1950) у „преваспитавању“ на Голом отоку, успео је да глумачке студије приведе крају (1951). Док је похађао позоришну школу, учествовао је у драмским представама СНП. Од 1951. до 1954. био је члан ансамбла НП у Сомбору; шест сезона провео је у Приштини (1954–1960) и седам сезона поново у Сомбору (1961–1967), где је остварио запажене улоге у фаху карактерне комике, нарочито у домаћим комадима: Тошица (Избирачица), Манулаћ (Зона Замфирова), Заврзан (Хајдук Станко), Мића (Два цванцика), Јовица Јеж (Николетина Бурсаћ), Милорад (Др), Талијан (Небески одред), Помет (Дундо Мароје). Вративши се у НСад 1967, напустио је позориште и посветио се најпре филмској глуми (играо је у филмовима Мирослава Антића: Доручак са ђаволом, Свети песак и Брлог, а од 1973. је радио на Телевизији НСад као организатор и продуцент емисија из области науке, културе и забаве. Супруга му је била Вероника Ћирковић (в), шаптач и инспицијент СНП.

УЛОГЕ: Чак Уорен (Дубоко корење), Петар (Ромео и Јулија), Фесте (Богојављенска ноћ), Ломбардо (Витез чудеса), Момак (Изгубљено писмо), Флидер (Анатолове љубави).

В. В.

ЋОПИЋ Бранко – песник, приповедач, романсијер, драмски писац (Хашани, код Босанске Крупе, 1. I 1915 – Београд, 26. III 1984). Основну школу завршио је у Хашанима (1921-1925), нижу гимназију у Бихаћу (1926-1930), а учитељску школу похађао у Бањој Луци, Сарајеву и Карловцу (1930-1934). Дипломирао је на Групи за педагогију и филозофију Филозофског факултета у Бгду (1940). Учесник народноослободилачке борбе био је од 1941. Добитник је Награде Академије седам уметности (1938), Ракићеве награде (1939), те награда: САН (1940), Комитета за културу и уметност (1947, 1948), Владе ФНРЈ (1949), Савеза синдиката (1953), „Дечје књиге“ (1954), Октобарске награде града Бгда (1956), НИН-ове награде (1958), „Младог поколења“ (1964), Змајевих дечјих игара (1971) и први добитник Повеље Змајевих дечјих игара (1980). Носилац је Партизанске споменице 1941, oрденā заслуга за народ са златном звездом и са сребрним зрацима и Ордена братства и јединства са златним венцем. Био је члан САНУ. До смрти је живео и радио у Бгду. Први рад му је приповетка Брацо („Виенац“, 7, 1929/30, с. 558), а прва збирка приповедака Под Грмечом (Бгд 1938). Један је од наших најплоднијих писаца. Повремено је објављивао у „Слободној Војводини“ (1948, 1952), односно „Дневнику“ (1953-1955. и 1957). Дела су му превођена на албански, арапски, бугарски, есперанто, италијански, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, француски и холандски језик. Многа Ћ. прозна дела драматизована су и извођена широм Југославије (Ударници, Мајор Баук, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Не тугуј, бронзана стражо, Осма офанзива, Доживљаји мачка Тоше, Јежева кућица), а нека су и филмована (Мајор Баук, Орлови рано лете, Доживљаји Николетине Бурсаћа). На сцени СНП изведени су му Доживљаји Николетине Бурсаћа, у драматизацији М. Дедића и режији М. Шуваковића (26. IV 1959), Николетина, у драматизацији и режији Славенка Салетовића (12. XI 1974), Вук Бубало, у режији Боре Ханауске (6. I 1962) и Кантата Везиља слободе на музику Михаила Вукдраговића (21. XII 1976). У виду дијалога и причања, као дотада најбоље пронађеном начину сценског саопштавања, настала је 1957. Дедићева интерпретација Николетининих доживљаја, а 1974. ново Салетовићево виђење ових Ћ. приповедака. Свесно одступајући од тражења другачијих драмских облика, драматизатори су пажњи читалачке публике, за упознавање најпопуларнијег јунака партизанске књижевности, понудили коришћење преимућстава најсинтетизованијег облика уметности – театар. Сажимањем многобројних епизода у „комедију у два дела“ Дедић и Салетовић су се, нужно, морали лишити нарације и илустративности у корист низа акционо-сценских збивања. Условљен њима, њихов Николетина – редов југословенске војске, одметник-партизан, четовођа, срамежљиво-груби удварач, полит-ком, незграпни заштитник, митраљезац који сеје смрт а изнад свега воли старицу мајку, командант којем није промакло ни „састављање баш оне наше, партизанске владе“, друг, другарчина Николетина (не Никола) Бурсаћ – говори, у ствари, све време свој дуги монолог тек-тек прекидан репликама других. Стога су обе драматизације Доживљаја Николетине Бурсаћа колико покушај драмског уобличавања приповедне прозе оптерећене сегментном условношћу једне анегдоте другом, толико и самоисповедни солилоквиј главног јунака, који сваком гледаоцу понаособ омогућава да сценску перцепцију употпуни предзнањима о лику и догађајима. Истини за вољу, ваља рећи да је Дедићева драматизација комуникативнија и сценичнија од Салетовићеве. Редитељ Дедићеве драматизације у СНП, М. Шуваковић, извршио је делимичну адаптацију његових сценских разговора, опредељујући се за још доследније и дословније, али и аутентичније, казивање Ћ. текста. Отуда су из његове реализације изостали, с једне стране, наратори у међупризорима, док се, са друге, преузимањем карактеристичних делова из оригинала итекако добило у цело­витости утиска. Пермутирањем појединих сцена, дакако у другачијем драматуршко-редитељском поступку, Салетовић је покушао поново да изведе Николетину на позорницу, но без већих, а самим тим и суштинскијих, решења и успеха. Вука Бубала Ћ. је написао у част 20-огодишњице револуције. Преширок и преобилан сакуп народног хумора, који је био инспирација многим Ћ. делима (роману, приповеци, хуморески, песми) запламсао је, додуше тињаво, у овој комедији постављеној у оквире легендарне 1942, тачније у време велике акције западнобосанских омладинских бригада за спасавање жита од окупатора. Весела је то игра пуна малих хумористичних сцена, шала и пошалица, гегова и досетки о старом добричини и вечитом бунџији Вуку Бубалу, црквењаку храма светог Јована, али ни у ком случају и значајнији књижевни домашај. Предајући се разводњеном причању, Ћ. је написао комад без иоле прецизнијих комедиографских одређености, како у погледу радње тако и у односу на њене учеснике. Упрошћено у заплетима, самовољно у композицији, бледуњаво по карактерима, али са вешто пласираним вицевима, ово, истина непретенциозно, дело резултира изразито конверзационим хумором. Условљено анегдотама – тим нуклеусом Ћ. стварања – често истргнутом из већ објављених прозних радова, оно неодољиво подсећа на импровизована приповедања уз ватру, на рогљу или прелу.

БИБЛ: Доживљаји Николетине Бурсаћа, Сарајево 1956; Доживљаји Николетине Бурсаћа, сценске анегдоте у два дела, драм. Миња Дедић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 912; Николетина, комедија у два дела, драм. Славенко Салетовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1868; Вук Бубало, весела игра у пет слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 996.

ЛИТ: Ж. Гавриловић, Бранко Ћопић, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Борба, 24. VII 1956; М. Ашанин, Бранко Ћопић. Доживљаји Николетине Бурсаћа, Вјесник, 29. VII 1956; Г. Вучковић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, НИН, 5. VIII 1956; Т. Потокар, Успела хумористична књига, Људска правица, 11. VIII 1956; Б. Пејић, Смисао присуства Николетине Бурсаћа, Наш весник, 17. VIII 1956; М. Кујунџић, Бранко Ћопић: „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, Трибина, НСад, 19. VIII 1956;  Б. Новаковић, Хумористичка проза Бранка Ћопића, Политика, 24. VIII 1956; Д. П(опов), Још један Николетина, Дневник, 25. IV 1959; М. К(ујунџић), Новосадски Николетина, Дневник, 30. IV 1959; М. Г(рчић), Весела игра хумористичких сцена, Дневник, 5. I 1962; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1962; Е. Финци, Један кутак револуције, Политика, 3. V 1962; М. Мирковић, Партизанске згоде, Борба, 4. V 1962; В. Стаменковић, Фолклор, досетка и позориште, НИН, 6. V 1962; Е. Финци, Више и мање од живота, књ. IV, Бгд 1965, с. 71; L. Gerold, „Nikoletina“. Branko Ćopić hőse áz újvidéki színpadon, Magyar Szó, 19. XI 1974; Д. Николић, Без смеха, без шале, без вица, Дневник, 12. XI 1974; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-146; Б. Петровић, Две ведре премијере, Борба, 8. XI 1974; Б. Петровић, „Николетина“ за равнодушне, Борба, 19. XI 1974; П. Матеовић, Две премијере у Српском народном позоришту, Политика, 21. XI 1974; В. Барјактаревић, Од „Тартифа“ до „Николетине“, Дневник, 7. XII 1974.

М. Р.

ЋОРОВИЋ Светозар – књижевник (Мостар, 29. V 1875 – Мостар, 17. IV 1919). Завршио је основну и трговачку школу у родном граду. Радећи уз оца у трговини, рано се посветио књижевном, културном, па и политичком деловању. Са Шантићем је покренуо књижевни часопис „Зора“ (1896); доцније је сарађивао и у политичким листовима. Као публициста био је доследан и жесток противник аустријске окупације БиХ. У време анексионе кризе избегао је у Италију. Вративши се, изабран је за народног посланика опозиције. За време Првог светског рата је најпре узет за таоца, потом интерниран, па мобилисан. Све то убрзало је опаку болест туберкулозу, која га је усмртила. Прве песме објавио је још као дечак у сомборском „Голубу“ и Змајевом „Невену“. Мада му је прва објављена књига била збирка атихова, Ћ. се у књижевности остварио првенствено као приповедач и романсијер. Лак на перу, објављивао је књигу за књигом, прихваћен на целокупном подручју српскохрватског језика. Припада за своје време већ помало традиционалном реалистичком методу, црпећи обилато књижевне садржаје из живота свог завичаја, препуног промена на преласку из турског патријархалног времена у европско капиталистичко друштво. Његово причање је лако и природно, скоро увек вешто компоновано, са много дијалога привлачних за читалачку публику, са добро одабраним мотивима, често анегдотског порекла, са радњом коју по правилу умешно и добро води. Но, причање му претежно остаје при површини збивања, доста схематизовано; мало када остварује дубље психолошке студије, чак ни у романима чија се фабула усредсређује на појединачне ликове какви су Мајчина султанија, Стојан Мутикаша, Јарани. Моралиста у добром смислу те речи, критичан је према животним околностима, па се успешно служи и хумором, понекад и сатиром усмереном против малограђанског духа чаршије. Као и његови другови Шантић, Дучић, Атанасије Шола и многи други национално и политички освешћени младићи Мостара, одушевљено је радио у певачко-просветном друштву „Гусле“ у чијој драмској секцији је већ 1889. почео да глуми, да би доцније остварио читав низ карактерних, посебно комичних улога у аматерском позоришту. Дуго је у Мостару по добру памћена његова улога Максима у Ђиди Ј. Веселиновића. Био је и драматург и лектор овог мостарског дилетантског позоришта. Његови рани драмски покушаји такође су везани за „Гусле“. Као шеснаестогодишњак написао је шалу у једном чину Љубомора, штампану у новосадском „Јавору“ 1891. Г. 1899. штампане су му Двије шаљиве игре: Поремећен план и Издаје се стан под кирију, претходно игране у друштву „Гусле“ 1887, односно 1889. Стана Ранковићева представљена је у Друштву 1901, а штампана 1900. За „Гусле“ је и преводио драмске текстове, посебно Чехова, али ти преводи нису сачувани. Рани период његовог повођења за Трифковићем убрзо је окончан; почео је да пише драме већих претензија и обима. Крвни мир је „слика из херцеговачког живота у 3 чина с пјевањем“, играна у београдском НП 1898. а штампана тек 1967. Ајиша, драма у три чина с певањем из 1907. изведена је исте г. у НП у Бгду, а штампана у издању Целокупних дела између два рата. Зулумћар је изведен 1911. у загребачком ХНК, 1912. у београдском НП, а штампан 1915. у Матици српској у Дубровнику. Као вихор, драма у четири чина, изведена је 1918. у ХНК у Згбу а штампана између два рста у Целокупним делима. Једночинкама је, ипак, био највише наклоњен. Из 1902. су три једночинке: Газда Јаков, неигран и нештампан, рукопис се чува у Рукописном одељењу Матице српске; Владика у Пољицама, слика из живота, играна у НП у Бгду 1903. и исте г. штампана у збирци У часовима одмора, I, као и једночинка Тутор, која је г. дана раније објављена и у часопису „Дубровник“. Он, слика у једном чину, играна је у НП у Бгду 1905, а штампана у часопису „Срђ“ 1904. Адембег, „слика у једном чину с пјевањем“, играна је у београдском НП 1905, а штампана у „Новој искри“ 1906. У истом часопису је 1907. објављена слика Птице у кавезу, коју је Ћ. послао београдском НП, али није стављена на репертоар. Повратак, драма у једном чину, представљена је у Бгду 1912, али није штампана, тако да је данас изгубљена. Наше позориште. Једна успомена, драма у једном чину, изведена је у НП у Бгду 1914, а штампана у Целокупним делима између два рата. Једночинка Сусрет никада није ни штампана ни изведена, али се данас чува у рукопису у ЈАЗУ. Низбрдица се сачувала као недовршен рукопис у НП у Мостару. Почетак драме у три чина У мраку штампао је „Српски књижевни гласник“ 1909, остало је изгубљено. Сасвим је изгубљена драма Ђерзелез Алија, написана за муслиманско културно друштво у Мостару, као и Заљубљени пјесник из 1896, чији рукопис је Ћ. послао СНП, а оно га није ни извело ни сачувало. У литератури о Ћ. помиње се и драма Покајница, о којој се сем наслова не зна ништа. Написао је и позоришну игру у једном чину Због крчага, штампану у публикацији „Споменак“ 1894. Мада су неке од њих биле веома популарне, а нарочито Зулумћар, Ћ. драме нису стекле висок глас у историји српске драмске књижевности јер су, мада веома игриве, пуне патетике, наглашено романтичне атмосфере, са ликовима недовољно психолошки продубљеним. Ипак, ваља рећи да је за позоришни репертоар на почетку XIX века Ћ. драмско дело било велика добит; он је један од често играних аутора и у НП у Бгду (10 наслова) и у ХНК у Згбу (5 наслова), а касније и у НП у Сарајеву (5 наслова). После Другог светског рата његове драме су махом препуштене дилетантској сцени, а професионална позоришта су их ретко стављала на репертоар. Према Ћ. драми Зулумћар начињена је музичка драма у три чина са музиком Петра Крстића, изведена у београдском НП 1927. Драматизацију његових романа У ћелијама начинио је Јосип Лешић за НП у Сарајеву (1967). По мотивима његових дела драматург Милисав Маринковић и редитељ Милош Лазин уприличили су веома успешну, нестереотипну представу Мајчина Султанија Светозара Ћоровића, коју је НП Мостар ставило на репертоар 1981. и с њом побрало југословенска признања. По Ћ. делима изведене су успешне представе Стојан Мутикаша, Ђердан, Пакао у граду М.; његов роман Стојан Мутикаша филмовао је Федор Ханжековић 1954, поверивши главне улоге Душану Јанићијевићу, Мири Ступици, Јовану Гецу, Салку Репаку. Више телевизијских програма начињено је према његовим делима, у чему се нарочито истицао редитељ Урош Ковачевић. На словачки језик преведена је Ајиша (1904), а на чешки Стана Ранковићева (1912). СНП је Зулумћара изводило 1911, па 1919, једночинку Он 1905, па 1928. и драму Ајша у трупи „Јован Ђорђевић“ 1922.

ЛИТ: Б. Милановић, Живот и дјело Светозара Ћоровића, у: Сабрана дјела, књ. X, Сарајево 1967, с. 9-138; Ј. Лешић, Светозар Ћоровић и фолклорна мелодрама. Светозар Ћоровић – животна и друштвена мелодрама. Шаљиве игре Светозара Ћоровића, у: Вријеме мелодраме, Сарајево 1939; Ј. Лешић, Драмско стваралаштво Светозара Ћоровића, Позориште, Тузла, 1969, бр. 1, с. 40-73.

Б. Кв