ФИНЦИ-САМАРЏИЋ-ШЕРБАН Каћа в. САМАРЏИЋ-ШЕРБАН-ФИНЦИ Каћа

ФИРФОВА Данка – оперска певачица, сопран (Велес, 2. II 1918 – Скопље, 2/21?. VI 2003). Рођена је у породици Ристе Северова. Певање је учила у Бгду (Н. Илић, Шкерјанц-Медведова, Љ. Киш) и Софији (Х. Брмбаров), а усавршавала се у Милану (А. Сарацени). Радила је као наставник музичких школа у Земуну, Велесу и Скопљу до 1947, када је постала члан и један од оснивача Опере скопског Македонског народног театра. Музичка критика истиче њен лепи драмски сопран велике носивости, заобљености и топлине, који јој је омогућио да оствари галерију врхунских оперских ликова (више од 15). Добитник је прве награде на међународном конкурсу оперских уметника 1957. у Вервијеу (Белгија). Гостовала је у оперским центрима тадашње Југославије, као и у Пољској, Бугарској, Грчкој, Турској и Италији. Од 1. IX 1955. до 1. IX 1958. била је стални члан Опере СНП, али је и касније често гостовала у њему, као миљеница новосадске оперске публике (последњи пут је у НСаду наступила као Турандот 1964). Са својим колегама из опере СНП (О. Бингулац, М. Хаднађев, В. Поповић, Ј. Јечменица) успешно је наступала и на концертном подијуму. Поводом стогодишњице СНП (1961) добила је Спомен-повељу за допринос оперској уметности.

УЛОГЕ: Сантуца (Кавалерија рустикана), Леонора (Трубадур), Тоска (Тоска), Турандот (Турандот), Дездемона (Отело), Амелија (Бал под маскама), Елизабета (Дон Карлос), Шарлота (Вертер), Грофица Алмавива (Фигарова женидба), Мадлен ди Коањи (Андре Шеније), Марженка (Продана невеста), Госпођа Билоуз (Алберт Херинг), Ђула (Еро с онога свијета).

ЛИТ: Х. Ђурић, „Фигарова женидба“,  Дневник, 18. VI 1956; Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957; Д. Плавша, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; М. Павловска-Шурајковска, Данка Фирфова, живот посветен на музиката – монографија, Скопље 2009; Д. Бузаровски, IRAM’s CD Female vocal solists from the Firfov Collection, ?, 28. IV 2012.

М. Д. М.

ФИШЕР Ђорђе – књижевник, хумориста, новинар (Нови Сад, 19. XII 1933 – Нови Сад, 29. XI 1992). Потекао је из чиновничке породице. Основну школу је похађао у Крагујевцу (1940/41) и Скопљу (1941-1945) а гимназију у НСаду (1945-1953). Студирао је у Бгду на Правном (1954) и од 1955. на Филозофском факултету, на групи за оријенталне језике. Био је запослен у „Интерсервису“, „Дневнику“, „Војводина-туристу“ и од 1960, као новинар, у Радио-НСаду, а потом у новосадској Телевизији – углавном у редакцији хумористичког програма. Све време бавећи се књижевношћу, сарађивао је у листовима и часописима: „Глас средњошколца“, „Јеж“, „Календар јежа“, „Трибина“, „Дневник“, „Студентски збор“, „Индекс“, „Весели свет“, „НИН“, „Вечерње новости“, „Стражилово“. Путовао је у Енглеску, Италију, Аустрију, Мађарску, Пољску, Кипар, Либан, Египат, Шпанију, Тунис, Алжир, Француску, Израел и Либију. Прва прича изашла му је у скопском „Пионеру“ (1945). Објавио је књигу прозе Приче кратковидог човека (1967), аутор је драмских текстова Фијакер господина Боднара (1971), Ноћ за Марију (1972), Педесет центиметара Саше (1977), Дан када се рушио свет, Једног петка један коњ (1976), те радио-игре Афера сир (1968). Писао је и поезију за децу – 1973. објавио је књигу Како расту маме (1975). Опробао се и у жанру научнофантастичне прозе, са елементима хумора и сатире. Најширој публици познат је као хумориста и сатиричар, сарадник „Дневника“ који је једном недељно исписивао својеврсну сатиричну хронику наших дана. Г. 1984. објављена му је књига сатиричне прозе, а друга књига сличног садржаја под насловом Чиста параноја изашла је постхумно 2003. Добитник је прве (1970) и друге награде (1971) на Чивијади у Шапцу, прве награде за текст Ђорђе Фишер и његов пас (1973) на Фестивалу радија у Охриду и награде за режију хумористичке емисије Трећи корен (1974). Друштво књижевника Војводине је у оквиру своје секције за хумор „Срећко Дрк“ 2002. установило награду „Ђорђе Фишер“. Његову фарсу у два дела Ноћ за Марију СНП је извело 1970.

ЛИТ: М. Кујунџић, Генерали и маринци, Дневник, 10. X 1970; С. Божовић, На граници лакрдије, Вечерње новости, 14. X 1970; М. Мирковић, Марија због жирија, Политика експрес, 26. II 1971; Д. Поповић, Ђорђе Фишер: Ноћ за Марију, У позоришту, НСад 1973, с. 146-149.

В. В.

ФИШЛЕР Сигмунт – публициста, позоришни критичар. У новосадским листовима „Југословенски дневник“ (1933) и „Дан“ (1936-1937) приказовао је представе СНП са гостовања у Зрењанину (тада Великом Бечкереку / Петровграду).

БИБЛ: Народно позориште за Дунавску бановину почиње 16. септембра гостовање у Великом Бечкереку, Југословенски дневник, 1933, бр. 205, с. 3; Народно позороште за Динавску бановину започело је гостовање у Великом Бечкереку, Југословенски дневник, 1933, бр. 218, с. 5; Премијера „Част“ од Хермана Судермана, Дан, 1936, бр. 125, с. 5; „Товаришч“ у извођењу Бановинског позоришта (у Петровграду), Дан, 1936, бр. 130, с. 7; „Нечиста крв“ у извођењу Бановинског позоришта, Дан, 1936, бр. 130, с. 7; У идућој сезони Бановинско позориште кнеза намесника Павла ће гостовати не само у Новом Саду, Крагујевцу, Суботици и Петровграду, него и у Смедереву, Пожаревцу, Белој Цркви, Вршцу, Великој Кикинди и Сенти, Дан, 1937, бр. 152, с. 4.

ФИШТЕШ–ФИЛЕП-СТРАЈНИЋ-ФЕРЕНЦИ Катица – в. ФИЛЕП-СТРАЈНИЋ-ФИШТЕШ-ФЕРЕНЦИ Катица

ФЈОДОРОВ Сергеј Митрофанович (Сергей Митрофанович Фёдоров) – члан оперског хора (рођен у Русији 1893 – извршио самоубиство у Београду 8. VI 1944). У НП у НСаду био је ангажован у сезони 1924/25, када је певао и мање солистичке улоге.

УЛОГЕ: Мелов (Холандска женица), Ендреи (Кнегиња чардаша), Пипер (Клокло).

В. В.

ФЛАТО Курт (Curth Flatow) – немачки писац (Берлин, 9. I 1920 – Берлин, 4. VI 2011). Син једног хумористе требало је да постане трговац, али је у њему ипак превладала уметничка жица. Убрзо после одслужења војног рока постао је конферансије по кабареима и на радију, што је и определило његову главну литерарну делатност: писао је за филм, радио и телевизију. Сем песама, аутор је и више драма, међу којима су најпознатије: Das Fenster zum Flur (1960), Cyprienne oder Scheiden tut nicht weh (праизведба у Келну, 1966), а драма приказана 1970. у СНП у преводу Александра Обрадовића – Новац је у банци (Das Geld liegt auf der Bank) доживела је праизведбу у Берлину, 1968.

БИБЛ: Новац је у банци, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1678.

С. К. К.

ФЛЕГИНСКАЈА Александра (Александра Флегинская) – певачица, руског порекла. Од 1920. до 1925. била је чланица оперског хора НП у НСаду. У оперетама је наступала и у епизодним солистичким улогама, а у драмским представама у певачким нумерама.

УЛОГЕ: Жоржета (Гроф Луксембург), Рици (Кнегиња чардаша), Госпођа Демињер (Лепа пустоловина), Друга играчица (Грађанин племић).

ФЛЕГЛ Арнолд (Arnold Flögl) – чешки оперски певач, бас (Кромериж, Чехословачка, 10. VII 1885 – Братислава, 20. XI 1950). Певање је учио у Прагу и у Милану. Од 1912. до 1919. био је солист Прашке опере, од 1919. до 1924. солист Загребачке опере, од 1924. је био ангажован у Опери у Брну, а од 1939. у Братислави, где је предавао соло-певање у музичкој школи. У Опери НП у НСаду гостовао је као Кецал у Проданој невести 26. III 1922.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Гостовање, Застава, 28. III 1922.

В. В.

ФЛЕР Робер де (Robert de Flers) – француски драмски писац (Пон-л’Евек, 25. XI 1872 – Вител, 30. VII 1927). Изданак старе аристократске породице – син Жана-Робера-Раула, помоћника префекта, и Марије Маргерите де Розијер, кћери генералног инспектора архива. После завршеног средњег образовања у париском лицеју „Кондорсе“ дипломирао је правне и историјске науке. Подстакнут драмским писцем Викторијеном Сардуом (в), чијом ће се ћерком оженити, посветио се књижевности и новинарству, пишући путописе, приповетке, есеје, позоришне критике… Али, свој прави позив открио је тек приликом сусрета са другом из детињства Арманом де Кајавеом (в). Овај му је предложио да се, по угледу на Мејака и Алевија, посвете писању позоришних комада. Од предлога до извршења био је само корак. Они су га направили. Комад је (оперете, комедије, буфо-опере, мариводажи, сатире) сустизао комад – производ посебног, деликатног париског духа. Сви су имали успеха, неки и посебног, као нпр. Микета и њена мати (Miquette et sa mère, 1906), који је СНП приказало 1926. Тако је било (ако не и успешније) и са следећа два комада: Љубав бди (L’Amour veille, 1908) и Краљ (Le Roi, 1909), који су у СНП играни 1912. и 1922. Врхунац славе постигли су Зеленим фраком (L’Habit vert, 1912), сатиром упереном против чланова Француске академије (овај је комад СНП приказало 1929). На одличан пријем су наишли и комади Лепа пустоловина (La Belle aventure, 1913), написан у сарадњи са Етјеном Рејом, и Господин Бротоно (Monsieur Brotonneau, 1914), које је СНП ставило на репертоар 1926, односно 1924. У међувремену су се збила два крупна догађаја: 1914. је избио Први светски рат, а 1915. је де Кајаве умро. Де Ф. је мобилисан као официр за везу у руско-румунској војсци. Вративши се из рата, постао је главни уредник дневног листа „Фигаро“; истовремено је прихватио да пише позоришну критику за лист „Le Gaulois“ („Гал“). Ускоро је (1920) изабран за члана Француске академије. Сарадњу какву је имао са преминулим де Кајавеом покушао је да постигне са Франсисом де Кроасејом. Написали су неколико комада, али се стари успеси нису обновили – било због старости, или због болести којој је ускоро подлегао, или због промењених друштвених односа, а можда и због недовољног уклапања са новим сарадником. У сваком случају, он остаје блистави представник позоришне епохе са почетка XX столећа. Поред наведених, у СНП је 1921. приказан још један њихов предратни успех: Буриданов магарац (L’Ane de Bouridan, 1909).

ЛИТ: А-м, „Буриданов магарац“, Застава, 9. IV 1921; А-м, „Љубав бди“, Застава, 17. I 1922; А-м, „Господин Бротоно“ од Флера и Кајаве, Застава, 14. X 1924; С. Петровић, У позоришту, Бгд 1928.

С. А. Ј.