ЧАРОБЊАК КОЈИ ДОНОСИ КИШУ (The Rainmaker) – романтична комедија у 3 чина. Написао: Ричард Неш. Прво извођење у „Корт-театру“ у Њујорку, 28. X 1954, у нашој земљи 15. VI 1957. у СНГ у Љубљани.
Прво извођење у СНП 3. X 1958. у НСаду. Превео: Младен Веселиновић. – Рд. Д. Ђурковић, сц. и к. Б. Јовановић к. г., пом. рд. Р. Којадиновић, муз. сарадник Д. Стулар; И. Хајтл (Х. К. Кари), Р. Којадиновић (Ное), Б. Бошковић (Џими), Добрила Шокица (Лиза), Т. Плескоњић (Фајл), Д. Милосављевић Гула (Шериф), Ђ. Јелисић (Бил). – Изведено 16 пута, глед. 6178.
БИБЛ: Ричард Неш, Чаробњак који доноси кишу, романтична комедија у 3 чина, с енглеског прев. М. Веселиновић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 852.
ЛИТ: Ј. Виловац, Чаробњак који доноси кишу, Дневник, 10. X 1958; О. Новаковић, Чаробњак који доноси кишу, НС, 1958, бр. 136, с. 11.

Ј. М.

ЧАСТ (Die Ehre) – позоришна игра у 4 чина. Написао: Херман Зудерман. Прво извођење у Берлину, 27. XI 1889, у нашој земљи 3. XI 1892. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 14. VI 1910. у Сенти. Превео: Сава М. Шапчанин. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Милинг), Љ. Динићка (Амалија), М. Матејић (Курт), С. Бакаловићка (Леонора), Р. Спиридоновић (Лотар Брант), В. Виловац (Хуго Штенгл), К. Васиљевић (Граф Траст од Серберга), Д. Спасић (Роберт Хајнек), М. Хаџи-Динић (Хајнек), Д. Николићка (Хајнековица), Д. Васиљевићка (Августа), Р. Кранчевићка (Алма), Б. Николић (Михалски), К. Виловчевица (Хебенштајнова), С. Стефановић (Виљем), С. Ђуркић (Јован), Б. Савић (Графов слуга из Индије). – Изведено око 20 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 3. IV 1919. Подела узета са плаката представе одржане 25. IX 1923. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; В. Виловац (Милинг), К. Виловчевица (Амалија), М. Душановић (Курт), К. Цветковићка (Леонора), В. Ивановић (Лотар Бранд), Л. Лазаревић (Хуго Штенгл), К. Васиљевић (Граф Траст од Серберга), Стеван Јовановић (Роберт Хајнек), М. Хаџи-Динић (Хајнек), Љ. Динићка (Хајнековица), Д. Васиљевићка (Августа), Р. Кранчевићка (Алма), Ј. Стојчевић (Михалски), М. Филиповићка (Хебенштајнова), М. Вебле (Виљем), Д. Бајић (Графов слуга), Ј. Силајџић (Црнац). – Изведено 12 пута.

Премијера у СНП 2. XII 1922. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Р. Матијевић; Н. Динић (Милинг), А. Аћимовићка (Г-ђа Милинг), Милош Рајчевић (Резервни поручник), З. Петровићка (Алма), П. Матић, П. Милосављевић, Р. Павићевић, Д. Павићевићка, М. Јелић, В. Ђорђевић. – Изведено 4 пута.

Прво извођење у ДНП 8. X 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; В. Милин (Милинг), Р. Кранчевићка (Амалија), В. Милојевић (Курт), Т. Јеремићка (Леонора), Р. Гојкић (Лотар Бранд), Р. Шобота (Хуго Шпенгел), Љ. Иличић (Гроф Траст Серберг), М. Јаснић (Роберт Хајнеке), М. Јелић (Стари Хајнеке), М. Верешчагина (Хајнековица), Р. Петровићева (Августа), К. Игњатовићка (Алма), М. Мирковић (Михалски), В. Јелићева (Хебенштриф), М. Николић (Вилхелм), Б. Марковић (Индијац). – Изведено 13 пута.

ЛИТ: Ј. Грчић, „Част“, драма у 4 чина од Хермана Судермана, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 27, с. 3; А-м, Субота. 28. јан. 1912. први пут „Част“ од Судермана, Слога, Сомбор, 1912, бр. 6, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Сарајеву, Браник, 1912, бр. 49, с. 3; Д. Јевђа, Х. Судерман – „Част“, Слобода, НСад, 1919, бр. 69, с. 3; А-м, У четвртак, 7. фебруара давана је Судерманова „Част“ у 4 чина…, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 7, с. 2.

В. В.

ЧАША ВОДЕ ИЛИ ПОСЛЕДИЦЕ И УЗРОЦИ (La Verre d’eau ou Les Effets et les causes) – историјска шаљива игра у 5 чинова. Написао: Ежен Скриб. Прво извођење у Паризу, 17. XI 1840, у нашој земљи 21. III 1850. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 25. II 1869. у НСаду: Превео: Владислав Вежић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Србендић (Мешем), Д. Ружић (Болинброк), Д. Ружићка (Војвоткиња). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 12. I 1872. у НСаду. – Ј. Маринковићка, М. Рајковићка (Краљица Ана), Д. Ружићка (Војвоткиња), Д. Ружић (Болинброк), А. Лукић (Мешем), Л. Маринковићева, Л. Хаџићева (Абигајла), М. Суботић, В. Марковић (Маркиз Торси), Н. Рашић, Ј. Божовић, Ђ. Јовановић (Томпсон), Ђ. Соколовић, В. Јуришић, Д. Ћирић (Члан сабора), М. Савићева, Л. Зорићева, Б. Хаџићева (Албемарлова), Ј. Бунић (Придворник). – Изведено око 10 пута.

Премијера у СНП 14. IX 1895. у Осијеку. – Рд. П. Добриновић; С. Вујићка (Краљица Ана), Д. Ружићка (Војвоткиња), Д. Ружић (Болинброк), Д. Спасић (Мешем), М. Марковићка (Ебигајила), М. Николић (Маркиз Торси), Ј. Душановић (Томпсон), Т. Илић (Члан сабора), Д. Васиљевићка (Албемарлова), Ј. Весићева (Алберкромбијева). – Изведено 19 пута.

Премијера у СНП 22. II 1912. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Јосићева (Краљица Ана), М. Марковићка (Војвоткиња), Д. Ружић (Болинброк), М. Матејић (Мешем), Р. Кранчевићка (Ебигајила). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДб 14. X 1937. у Сомбору. Превео: Радослав Веснић. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; И. Танхофер (Краљица Ана), Р. Ферари (Војвоткиња), Т. Танхофер (Анри Сен Жан), В. Савић (Мешем), М. Петровић (Ебигејл), С. Миљковић (Маркиз де Торси), С. Бурја (Томсон), Н. Гошић (Први члан Парламента), Ц. Јакелић (Други члан Парламента), И. Душановић (Прва дворска госпођа), К. Шербан (Друга дворска госпођа), З. Тодоровић (Трећа дворска госпођа), Р. Петровић (Први паж), М. Перенчевић (Други паж), Ј. Петровић (Први војник), М. Стојадиновић (Други војник). – Изведено 18 пута.

БИБЛ: Ежен Скриб, Чаша воде или Последице и узроци, прев. Владислав Вежић, Згб 1852.

ЛИТ: -С, Српско народно позориште у Н. Саду, Подлистак Заставе, 14. XI 1869; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 30, с. 708-711; -СТ-, Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 18, с. 574-576; #, Суботица 29. 3. 1881. „Чаша воде“ хисторијско-шаљива игра у 5 чинова од Е. Скриба, Застава, 1881, бр. 57, с. 3; А-м, Из народног позоришта, Српство, Вршац, 1883, бр. 8, с. 3; А-м, Из позоришта, Садашњост, Кикинда, 1884, бр. 38, с. 297; А-м, Народно позориште, Српство, Вршац, 1884, бр. 53, с. 2; C., „Egy pohár viz“, Bacska, Сомбор, 1885, бр. 91, с. 2; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 7, с. 243-244; Р., Чаша воде, Позориште, НСад, 1890, бр. 35, с. 138; С., О одржаној представи, шаљивој историиској игри „Чаша воде“, Стража, НСад, 1895, бр. 18, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Чаша воде, Позориште, НСад, 1895, бр. 18, с. 70-71; А-м, Српско народно позориште, Die Drau, Осијек, 17. IX 1895; А-м, Интересантно гостовање, Slawonische Presse, Осијек, 15. XII 1899; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 32, с. 3; А-м, У четвртак је давата стара Скрибеова игра „Чаша воде“, Слога, Сомбор, 1912, бр. 7, с. 5; А-м, Новији успеси позоришта Дунавске бановине. Потреба чешћег приказивања комада са певањем и музиком, Нови Сад, 1938, бр. 4-5, с. 2; ie, „Egy pohár viz“, Napló, Суботица, 23. III 1938; А-м, Позориште, Невен, Суботица, 1938, бр. 13, с. 2; А. Б., Чаша воде, Наше слово, Суботица, 1938, бр. бр. 210, с. 3; А-м, Краћи приказ одржане представе у Петровграду…, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 113, с. 1; Г., Новосадска културна хроника, Правда, 15. I 1940.

В. В.

ЧВОР – шала са села у 3 чина. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 6. I 1920. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 22. V 1924. – Рд. Ж. Васиљевић; С. Јовановић (Стеван Јелић), К. Цветковићка (Ранка), В. Јовановићка (Бојка), Л. Лазаревић (Митар Перић), Д. Васиљевићка (Марта), М. Душановић (Периша Вујић). – Изведено 4 пута.

Премијера у НП у НСаду 5. IX 1925. – Рд. Б. Цветковић; Н. Дивјак (Стеван Јелић), К. Цветковићка (Ранка), З. Петровићка (Бојка), Л. Лазаревић (Митар Перић), Д. Матејићка (Марта), Ј. Гец (Периша Вујић) – Изведено 3 пута.

Прво извођење у Н-Оп 26. V 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Ј. Мартинчевић (Периша), М. Гавриловићка, З. Вуксан-Барловић, М. Живановић, М. Аћимовић, Р. Кранчевићка. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у СНП 12. XI 1967. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, к. г., сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; Т. Плескоњић (Стеван), З. Ђуришић (Ранка), В. Милошевић (Бојка), М. Милићевић (Митар), С. Перић-Нешић (Марта), М. Петковић (Периша). – Изведено 54 пута, глед. 14.904.

ЛИТ: Вер., „Чвор“ – Народно позориште, Застава, 24. V 1925; А-м, „Чвор“ – премијера у Народном позоришту, Видовдан, 1924, бр. 47, с. 3; de jó Csomó, Petrovics Pecija-Petar komédiája a Városi szinházban, Bácsmegyei Napló, 6. VI 1928; Г. Д(ивљак)-А(рок), Плаше се више Личана него критичара, Дневник, 10. XI 1967; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. XI 1967.

В. В.

ЧЕЈИЋ Борислав – глумац. Ступио је у СНП септембра 1949, али је убрзо умро.

ЧЕКАЈУЋИ КАБАРЕ – гротеска о усамљености. Написали: Бранислав Црнчевић и Никола Петровић.

Праизвођење у СНП 10. V 1984. у НСаду. – Рд. Н. Петровић и Љ. Драшкић, сц. и к. Б. Петровић, музика Б. Нонин, к-граф Ј. Андрејев; С. Шалајић (Човек с кофером), Љ. Ракић (Изгубљена девојка), Т. Станић (Човек с омчом), М. Петроње (Човек без ичега), М. Момчиловић, С. Ковачевић (Музикант без нота). – Изведено 29 пута, глед. 4423.

БИБЛ: Б. Црнчевић и Н. Петровић, Чекајући кабаре, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2173.

ЛИТ: М. Кујунџић, Подсмех немиру, Дневник, 21. V 1984; Ј. Ћирилов, Извините, сатира, Политика, 22. V 1984; Н. Фрндић, Смијех на три сцене, Борба, 15. VI 1984.

В. В.

ЧЕКИЋ Милутин – књижевник и редитељ (Београд, 1. III 1882 – Београд, 27. X 1964). Рођен је у чиновничкој породици. Основну школу (1893), гимназију (1901) и правни факултет (1905) завршио је у Бгду. Још као гимназијалац редовно је пратио позоришне представе, а као студент је већ почео да пише о њима и тај посао наставио повремено и доцније. Чим је постао в. д. управника (уместо М. Грола који је поднео оставку) Милорад Гавриловић га је ангажовао као члана Књижевно-уметничког одбора (3. IV 1910) НП у Бгду. Ч. се тада бавио новинарством. Како му атмосфера у Одбору није годила, већ 21. VI 1910. поднео је оставку на чланство. Као писар Министарства просвете и црквених послова добио је, од 12. X 1911, „шестомесечно одсуство ради студија позоришне уметности на страни“. Позоришна управа га је 14. IV 1912, у својству свог питомца, краљевим указом поставила за редитеља. Режију је изучавао у Берлину, обишавши још раније (1908) позоришта у Прагу, Бриселу и Паризу, где му је особиту пажњу привукло Антоаново „Слободно позориште“. Али као редитељ радио је углавном под немачким утицајем. Слепо је поштовао пишчев текст. Имао је срећу да 1914. краће време поближе прати рад Макса Рајнхарта на пробама; у поједнакој мери привлачиле су га и режијске замисли Карла Хагемана, као и модернија решења сценског простора по идејама Георга Фукса. Ипак, понајвише га је занимао Хагеман, који је у Хамбургу држао Позоришну академију, па је у својим режијама примењивао његове концепције о режији. Од 1912. до 1914, колико се бавио режијом, Ч. је на сцени НП остварио четрнаест премијера. За време Првог светског рата, у окупираном Бгду, сарађивао је у листовима „Београдске новине“ и „Belgrader Nachrichten“, што му је после рата врло оштро замерано. После Првог светског рата обавио је тежак задатак у порушеном Бгду: обновио је рад НП привремено заменивши номиналног управника Милана Грола, који је 1918-1919. боравио у Женеви „државним послом“. Доцније је, као инспектор Уметничког одељења Министарства просвете, спровео фузију Сплитског и Сарајевског позоришта, створивши Народно позористе за западне области (1928). Последња његова веза са позориштем односи се на вођење ХНК у Згбу (1929-1933), у који је стигао као позоришни критичар „Времена“. У младости је пријатељевао са Симон Пандуровићем (у његовој „Књижевној недељи“ објавио је и свој први рад 1904), па је у сарадњи с њим за НП превео драму В. Игоа Краљ се забавља (1904). Са И. Глигоровићем превео је са руског комад На поселу В. А. Александровог и М. Старицког (1904). Самостално је приредио превод Елге Г. Хауптмана (1913). Његова приказана драма у једном чину Свадбено јутро (1906) и две објављене драме, такође једночине, Прва бора и Ноћ иза кулиса (1906), међутим, нису му обезбедиле глас драмског писца. Иначе, писао је о неким позоришним стварима (мајнингенци, Р. Вагнер, Г. Крег, М. Рајнхарт, К. Хагернан, Г. Фукс, модерна режија, уређење позорнице, сцена у рељефу) о којима код нас не само да није писано него покаткад о тим темама нису имали сазнања ни неки наши тадашњи позоришни руководиоци. Сарађивао је у „Књижевној недељи“, „Прегледу“, „Недељном прегледу“, „Пијемонту“, „Будућности“, „Београдским новинама“, „Савременику“, „Правди“, „Времену“ итд. Новинарством се бавио ватрено и веома књижевно, али се потврдио и као многостран театролог: позоришни рецензент, драмски писац, позоришни преводилац, члан Књижевно-уметничког одбора београдског НП, редитељ, позоришни организатор и управник наша два највећа позоришта. СНП је 1929. извело његов превод Елге Г. Хауптмана.

БИБЛ: Прва бора (+ Свадбено јутро, Ноћ иза кулиса), Бгд 1906; Југословенско уметничко позориште, Правда, 25. и 26. IV 1911; „О модерном позоришту“. Предавање г. др. Милана Беговића, Правда, 21, 22, и 23. V 1911; Г. Хауптман, Елга (превод), Сарајево 1920, св. 307-308 „Мале библиотеке“; О Хамлету, Будућност, 1922, књ. II, бр. 3-4, с. 741-756, бр. 5, с. 814-820, бр. 6, с. 852-856; Позориште, Бгд 1925; Позоришно питање, НСад 1926; Развитак југословенског позоришта, Књижевни полет II, 1929, с. 452-466; Jugoslawien am Seheidewege. Übertragen von Josef Bobek, Leipzig 1939.

ЛИТ: Б. Јевтић, Десет година Сарајевског позоришта, Сарајево 1931, с. 63-64; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 77-78; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 142, 143, 144, 158; Б. С. Стојковић, Руководиоци Народног позоришта у току једног века, Годишњак града Београда, Бгд, 1967, књ. XIV, с. 299-300; Др Р. В. Јовановић, Милутин Чекић следбеник рајнхартовске школе, Театрон, 1974, бр. 2, с. 51-57.

Ж. П.

ЧЕКИЋ Стеван – драмски глумац и управник путујућег позоришта. Почео је да игра 1860. у путујућој сада већ професионалној позоришној дружини Јована Кнежевића и већ 16. VII 1861, заједно са још деветоро незадовољних чланова, напустио је Кнежевића и ступио у тек основано СНП у НСаду. Изгледа несталне природе, ни у њему се није дуже задржао, јер је почетком 1863, са Милошем Цветићем (в), основао и водио путујућу трупу по Војводини, залазећи и у Србију, све до почетка 1867. Цветић је са њим остао само неколико месеци, а Ч. је своје позориште повео из Врањева и гостовао у Руми, Илоку, Вуковару, Шиду, Меленцима и Сентомашу (Србобрану), а у Србији у Лозници и Шапцу. У његовој дружини су играли: Милош Цветић, Марко Суботић, Ђура Рајковић, Фотије Иличић, Милица Иличићева-Биберовићка, Теодора Иличићева, Емилија Рајковићка и други.

УЛОГЕ: Василије (Покондирена тиква), Страшимир (Владимир и Косара), Алија (Милош Обилић).

ЛИТ: А-м, У суботу. 19. авг. – „Покондирена тиква“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 27. VIII 1861.

Б. С. С.

ЧЕЛИК-ЧОВЕК (A vasember) – трагедија у 3 чина. Написао: Гергељ Чики. Прво извођење у Будимпешти, 1886.
Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. XII 1891. у НСаду. Превео: Јован Грчић. – Рд. В. Миљковић; А. Лукић (Бардија), Д. Ружићка (Ана), Д. Спасић (Андор), Л. Рајковић (Сентгалија), С. Бакаловићка (Едита), В. Миљковић (Вархељија), К. Васиљевић (Браз), Ј. Жикић (Комисионар). – Изведено око 10 пута.
ЛИТ: □, Српско народно позориште, Застава, 18. XII 1891; Ј. Хр(аниловић), „Челик човек“, трагедија у 3 чина, написао Г. Чики, превео Ј. Грчић, Јавор, 1892, бр. 84, с. 121–124; К., У уторак 1. септембра први пут: „Челик човек“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 37, с. 3;   М. Д., „Челик човек“, трагедија у 3 чина, написао Г. Чики, превео Ј. Грчић, Весник, 1893, бр. 4, с. 2.

М. М.

 ЧЕПЕ Аница – оперска певачица, сопран (Камница, Словенија, 9. VIII 1919 – Нови Сад, 19. II 2012). Учесник је НОБ од 1. XII 1941. После завршеног рата наставила је опште и започела музичко образовање, те је 1950. завршила Средњу музичку школу у Бгду, а 1953. Музичку академију у Бгду. Вокалну технику студирала је код познатих педагога Лава Врбанића и Николе Цвејића. Уметничку каријеру је започела у Културној екипи XVIII словеначке дивизије, наступајући на многобројним концертима за борце и становништво ослобођених територија. Нарочито често, а на задовољство слушалаца, певала је, врло захтевну, „Солвјегину песму“ Едварда Грига и увек за њено извођење била срдачно поздрављена. Од 1945. до септембра 1949. била је ангажована као солисткиња Опере у Марибору, затим у Радио-Згбу па у Радио-Бгду, а од 15. IX 1951. је солисткиња Опере СНП у НСаду, у којем је 31. X 1968. дочекала пензију. Наступала је на концертима и у програмима радио-станица у НСаду, Бгду, Марибору, Љубљани и Згбу. У музичком погледу веома образована, пријатног гласа, безрезервно одана своме позиву, дала је леп и озбиљан допринос уметничким резултатима Опере СНП. Сигурна у вокалној интерпретацији, ефикасна у глумачком погледу, изражајна у обликовању тумачених ликова, била је поуздани сарадник и партнерима на сцени и диригентима. Остала је у сећању оне генерације Новосађана који су с наглашеном љубављу и оданошћу пратили почетке и каснији развој Опере СНП. Публика јој је била захвална за узбудљиве и надахнуте креације. Добитник је ратних одликовања: Медаље заслуга за народ и Медаље за храброст. Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ добила је 1995. Учествовала је у пригодном телевизијском филму РТВ поводом обележавања 150-огодишњице СНП 2011. евоцирањем успомена на период када је била активна.
УЛОГЕ: Мими (Боеми), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Марженка (Продана невеста), Маргарета (Фауст), Микаела (Кармен), Татјана (Евгеније Оњегин), Јарославна (Кнез Игор), Грофица (Фигарова женидба), Дона Ана (Дон Жуан), Аница (Еквиноцијо), Ђула (Еро с онога свијета), Марина (Четири грубијана), Антонија (Хофманове приче), Мадам Говино (Медијум), Силвана (Весела удовица), Инес (Трубадур), Зимонка (Крутњава), Коломбина (Пајаци).
ЛИТ: А-м, Промене у ансамблима, НС, 1951, бр. 28, с. 6; Ј. Шулхоф, Премијера Д’Алберове опере „У долини“, НС, 1952, бр. 36, с. 1; А-м, Припрема се Бизеова „Кармен“, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10; Н. Петин, Алтернације у опери „Кармен“, НС, 1952, бр. 52, с. 4; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Н. Петин, Пролећна премијера Новосадске опере – „Евгеније Оњегин“, НС, 1955, бр. 98–99, с. 4; М. Б(абинка), Освежење у репертоару, Дневник, 23. X 1956; Н. Г(рба), „Заљубљен у три наранџе“, Дневник, 9. VI 1957; М. Б(абинк)а, У знаку јубилеја Опере, Дневник, 22. IX 1957; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; М. Будак, Напуштена класична режија, Дневник, 20. II 1964; А-м, Прослава јубилеја Анице Чепе, Дневник, 6. II 1969; В. Миросављевић, Опроштај Марженке, Дневник, 2. III 1969; В. Поповић, Опроштајна представа Анице Чепе, Позориште, НСад 1969, бр. 6–7, с. 6; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 57.

В. В.