КОЊОВИЋ Петар – композитор (Чуруг, 5. V 1883 – Београд, 2. X 1970, а 6. X 1970. сахрањен је у Сомбору). Потиче из познате војвођанске породице која се у време Арсенија Чарнојевића доселила у Војводину. Отац му је био учитељ. Представе СНП гледао је још као дете у Србобрану, Сомбору, Бечеју и НСаду. После завршене основне школе, четири разреда мађарске гимназије и Српске учитељске школе у Сомбору (1902) кратко је радио као учитељ у Бегечу. Јавио се на конкурс за хоровођу певачког друштва „Зора“ у Будимпешти, планирајући да тамо студира музику, али се због тешких услова за живот убрзо вратио у земљу. Био је две г. учитељ у Старом Бечеју, а 1904. отишао је у Праг на Конзерваторијум, где је студирао композицију и дириговање и дипломирао композицијом за велики оркестар Serbia liberata. У Прагу је имао прилике да гледа представе Московског художественог театра, што је било пресудно за његову уметничко-стваралачку оријентацију. Радио је 1906. у Земуну као учитељ музике и диригент црквеног хора. На позив Стевана Мокрањца 1907. прихватио је место предавача у Српској музичкој школи у Бгду, да би 1910. основао у Земуну приватну музичку школу и 1. IX исте г. са историчарем др Станојем Станојевићем преузео земунску књижару „Напредак“. До 1914. био је врло плодан као композитор великог броја хорских композиција и соло песама. Између осталог, написао је и прву оперу – Милошева женидба (на текст Драгутина Илијћа). После избијања Првог светског рата из Земуна је отишао у Сомбор, а затим, 1916, у Згб, где је 5. III 1917. концертно изведена Милошева женидба под насловом Вилин вео, а на сценској праизведби у Згбу 3. VI 1917. К. је наступио као диригент. У том периоду је писао и музичке критике и есеје, који су 1920. објављени у Згбу у књизи Личности. Кратко време (1918) боравио је у НСаду, а затим отишао у Бгд, где је радио као инспектор I класе Уметничког одељења Министарства просвете. У јесен 1920. приредио је концерт својих дела, а затим са виолинистом Златком Балоковићем и пијанистом Вјекославом Краусом кренуо на шестомесечну турнеју у Швајцарску, Француску и Енглеску. По повратку у земљу једно време је био управник НП у НСаду (од 21. II 1921. до 31. XII 1921), када је организовао и прославу 60-огодишњице овог театра; од 1919. до 1921. био је и члан УО ДСНП. За директора Опере загребачког ХНК именован је 1. I 1922. и ту дужност је обављао до 1926, са тромесечним прекидом од августа до октобра 1924, када се усавршавао у Италији. Од 1927. је радио као управник НК у Осијеку, настављајући да га води и као Н-Оп (од  27. III 1928. до 31. III 1934). У то време довршио је и своју другу оперу – Кнез од Зете. Интензивно је радио на скупљању народног мелоса из свих југословенских крајева, а посебно из јужних српских предела, највише из околине Врања. Од 16. II 1933. био је интендант загребачког ХНК. У Бгду се 1939. запослио као редован професор и ректор Музичке академије, на којем положају је остао до 1943. и ову дужност преузео је после ослобођења Бгда обављајући је до 1947. Наставио је да ради као професор до 1950, када је пензионисан. За члана Чешке академије наука и уметности изабран је 1938, а 1946. за редовног члана Српске академије наука, поставши истовремено и секретар Одељења ликовне и музичке уметности, а 1948. управник Музиколошког института САНУ. Као композитор био је под утицајем Леона Јаначека, Мусоргског и Бородина, а инспирацију за своје композиције налазио је у народном мелосу. Поред Милошеве женидбе написао је и опере (за које је писао и либрета): Кнез од Зете (по Максиму Црнојевићу Л. Костића), Коштана (по Б. Станковићу) и Сељаци (по Ђиду Ј. Веселиновића и Д. Брзака). Његова последња опера, Отаџбина, на текст Смрт мајке Југовића И. Војновића, једина није изведена на сцени, док су остале доживеле премијере: Кнез од Зете 1929, Коштана 1931. и Сељаци 1952, а 1962. је била изведена балетска премијера Симфонијски триптихон. Као тринаестогодишњак написао је прву песму са потписом П. К. Павловић и штампао је у „Споменку“ 1896, бр. 12, с. 185. Сем песама, писао је приказе из позоришног и књижевног стваралаштва, као и есеје о нашим и страним композиторима. Сарађивао је у публикацијама: „Бранково коло“ (1904, 1906, 1907, 1909, 1910), „Нови Србобран“ (1904, 1905 1906, 1907), „Нова искра“ (1905, 1906), „Српско цвеће“ (1905), „Илустровани гласник“ (1905), „Политика“ (1906, 1934, 1935, 1937, 1940), „Београдске новине“ (1906), „Ново позориште“ (1909), „Покрет“ (1910) „Босанска вила“ (1910) ЛМС (1912, 1913) „Савременик“ (1917, 1918), „Обзор“ (1917), „Хрватска њива“ (1918), „Књижевни југ“ (1918), „Невен“ (1919), „Јединство“ (1919, 1921), „Епоха“ (1920), „Дунав“ (1921), „Ријеч“ (1921, 1923), „Нови лист“ (1922), „Југословенски лист“ (1923), „Вечерња пошта“ (1923), „Театер“ (1923), „Comoedia“ (1924, 1925), „Der Morgen“ (1925), „Südslawische Rundschau“ (1925), „Хрватска позорница“ (1925, 1926), „Реч и слика“ (1926), „Војвођанска трибуна“ (1926), „Казалишни лист“ (1928), „Време“ (1929, 1933, 1940), „Наша слога“ (1929), „Ново доба“ (1932), „Ћирилометодски весник“ (1934), „Правда“ (1934), „Morgenblatt“ (1934), „Вечер“ (1934, 1935), „Јутарњи лист“ (1935), „Српски књижевни гласник“ (1936, 1937, 1939), „Војвођански зборник“ (1938, 1939), „Музички гласник“ (1938, 1940), „Споменица Васи Стајићу“ (1938), „Славенска музика“ (1939). Превео је либрета: Пелеас и Мелисанда К. Дебисија (1925), Лоенгрин Р. Вагнера (1926), Хованшчина и Сорочински сајам М. П. Мусоргског (1926), Царска невеста Римског-Корсакова, две опере Б. Сметане: Две удовице по тексту М. Циргла и Пољубац по тексту Е. Краснохорске, Фауст Ш. Гуноа, текст по Гетеу М. Каре и Ж. Барбије (б. г.) и Самсон и Далила К. Сен-Санса, текст Ф. Лемер (1930).  Одликован је Орденом рада I реда (1. V 1955) и Орденом заслуга за народ (1963). За монографију о Милоју Милојевићу добио је награду Савеза композитора Југославије (1954). Његове портрете израдили су Томислав Кризман (1917), Милена Павловић-Барили (1929) и Петар Добровић (1931), а вајар-аматер др Владимир Јокановић бисту (2015), коју је поклонио СНП, у чијем се фоајеу налази. У СНП су изведене његове опере Женидба Милошева (1960) и Кнез од Зете (1966).

БИБЛ: Српско народно позориште – у поводу мале стаџоне, Ново позориште, НСад 1909, бр. 14, с. 53-54, бр. 15, с. 57-58, бр. 16, с. 61-62, бр. 17, с. 65, бр. 18, с. 69-70, бр. 19, с. 73-74, бр. 20, с. 77-78, бр. 21, с. 81-82; Личности, Згб 1920; Књига о музици српској и славенској, НСад 1947; Милоје Милојевић, композитор и музички писац, Бгд 1954; Стеван Мокрањац, Бгд 1956; Огледи о музици, Бгд 1965.

ЛИТ: Т. Остојић, Пера Коњовић. Из наше драматургије, ЛМС, 1907, књ. 241, с. 145; А-м, Пред позоришну скупштину, Српство, 8. XII 1910; К. Суботић, Ново доба СНП-а, Српски лист, НСад 18. XI 1918; А-м, Нов управник нашег позоришта, Застава, 2. II 1921; Т. И., Новосадско народно позориште, Јединство, 13. III 1921; А-м, Г. Коњовић одлази?, Јединство, 24. III 1921; А-м, Питање новосадског позоришта, Видовдан, НСад 31. III 1927; А-м, Питање нашег позоришта, Застава, 16. VI 1928; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Нови Сад, 1928, бр. 45, с. 3; Р., Новосадско-осечко позориште, ЛМС, 1931, књ. 330, с. 280; П. Милошевић, Петар Коњовић. Поводом његове осамдесетогодишњице, ЛМС, 1963, књ. 391, св. 5; А-м, Умро Петар Коњовић, Вјесник, Згб 3. X 1970; Б. Драгутиновић, Умро Петар Коњовић, Политика, 3. X 1970; А-м, Опроштај од Петра Коњовића, Недељне новости, Бгд 4. X 1970; Д. А., Опроштај од Петра Коњовића, Политика, 4. X 1970.

П. А.