ДИМАНОАР Филип (Philippe Dumanoir) – француски драмски писац (Гаделуп, 31.  VII 1806 – По, 16. XI 1865). Право му је име Филип-Франсоа Пинел (Philippe-François Pinel). Познат је и изван Француске као плодан водвиљист; написао је око сто седамдесет дела. Писао је и сам, са доста дара, али је то чешће чинио у сарадњи са другима. У његовим комедијама се прославила Виржинија Дезаже (1797-1875), тумачећи враголасте и веселе улоге. То је била она глумица што је освајала публику „упорним дражима и духовитошћу“ и водила главну реч у позоришту „Фоли-Нувел“, које ће дуго радити под њеним именом. Имао је више сарадника, међу којима су били: Е. Скриб, А. Денери, А. Буржоа, Т. Баријер, Ж. Бајар, Е. Бризбар, Л. Клервил, Е. Араго, Л. Тибуст, В. Масе, Ди Мерсан, А. де Керанију. Осим оних које су код нас у своје време биле приказане, написао је комедије: Маркиза де Претентај (1835), Ришељеово прво оружје (1839, као сарадник Ж. Бајара), Индијана и Карло Велики (1840),  Адвокати (1852, са Клервилом), Кулисе живота (1852, са Клервилом), Школа јагањаца (1855, награђена једночинка), Валентина Дармантијер (1861, са А. Денеријем), Дом без деце (1863). СНП је извело његова дела: Ћушка пошто-пото, Виконт Леторијер (са Ж. Бајаром), Црни доктор (са А. Буржоаом), Дон Цезар од Базана (1844, са А. Денеријем), Каплар Симон (Стари каплар, 1853, са А. Денеријем), Драмске лудорије (1853, са Л. Клервилом) и Јованка што плаче и Јованка што се смеје (1860, са А. де Керанијуом).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 396-398, 925-932.

Ж. П.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Божидар – глумац. Почео је да наступа 1884. код Фотија Иличића у Мостару. Члан СНП био је од 1885. до 1887. Од 1887. је био у НП у Бгду, а затим неко време у нишком „Синђелићу“. У сезони 1898/99. похађао је Конзерваторијум у Паризу. Од 1902.  до 28. XI 1907. је поново био члан НП у Бгду, са прекидом 1904, када је опет боравио у Паризу ради стручног усавршавања.

УЛОГЕ: Стеван (Наши сељани), Букало (Сеоска лола), Перовођа (Фабрицијусова кћи), Жером (Стрелан), Јаков (Дебора), Рацман (Разбојници), Фабијан (Асунта Леонијева), Сенатор (Отело), Слуга (Очарани кнез), Мирко (Добрила и Миленко), Ученик (Фауст), Пасторија (Црна пега), Виљем Пит (Пит и Фокс).

ЛИТ: П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 3-4; М. С(ави)ћ, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 36, с. 2; М. Ш. М., „Наши сељани“, позоришна игра у 3 чина из народног живота, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Вићентије – драмски глумац (рођен, вероватно, у Сарајеву, 1863 – ?). Од 1881, када је први пут ступио на сцену, четири г. провео је у путујућим позориштима, од тога две у трупи Фотија Иличића. Из Сарајева се 9. VI 1885. нуди СНП, у које је примљен у јесен 1885. и у њему остао до децембра 1887, када потпуно напушта позориште. Тумачио је успешно епизоде или мало веће какактерне улоге. Када је последњи пут наступио у Фаусту, децембра 1887, рецензент „Позоришта“ је изразио жаљење због његовог одласка: „Г. В. Димитријевић (Ученик) изишао је последњи пут у својој улози, као члан наше позоришне дружине. Играо је врло добро. Наше позориште изгубило је у г. В. Димитријевићу доста ваљаног приказивача шаљивих и наивних улога. Зато му кажем: Сретно му било, гдегод ходио!“

УЛОГЕ: Стеван (Наши сељани), Перовођа (Фабрицијусова ћерка), Жером (Стрелан), Јаков (Дебора), Рацман (Разбојници), Фабијан (Асунта Леонијева), Сенатор (Отело), Слуга (Очарани кнез), Мирко (Добрила и Миленко), Ученик (Фауст), Пасторија (Црна пега), Виљем Пит (Пит и Фокс).

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Наши сељани“ од Мите Поповића, Браник, 1885, бр. 36, с. 2; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 3-4; М. Ш. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у 3 чина, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; К-ћ, Фауст, Позориште, НСад 1887, бр. 35, с. 163.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Ђорђе – новинар и преводилац (Светозарево, 2. V 1935 – ). Завршио је Високу школу за новинарство у Паризу, где је и студирао 1959-1962. и 1963-1965. Отада је новинар у новосадском „Дневнику“ до 1970, па дописник „Вечерњих новости“ из НСада. Затим се преселио у Бгд, где је као слободни новинар објављивао у „Борбиним“ издањима. Преводио је са француског и енглеског на српскохрватски и са српскохрватског на француски. За СНП је, 1967/68, превео комад Пекарова жена М. Пањола, али комад није изведен. У „Дневнику“ и „Вечерњим новостима“ писао је о представама и догађањима у СНП.

БИБЛ: Ко те пита за паре?, Дневник, 3. XII 1967; Гулино откриће и покриће, Дневник, 3. I 1968; Двеста динара за Марјаш, Дневник, 14. I 1968; Сретни умиру двапут, Дневник, 21. I 1968; Новосадски балет излази у свет. Уговор који води у Европу, Дневник, 9. IX 1969; Аплаузи за две звезде, Дневник, 8. II 1970; Може ли Балет СНП-а кренути у свет. Амбасадор културе и државне јасле, Дневник, 22. II 1970; Креће ли Балет у високо друштво?, Позориште, НСад 1970, бр. 5, с. 2-3; Линија по сваку цену, Вечерње новости, 5. VI 1972; Тика – тепа по македонски, Вечерње новости, 31. VII 1972; О позоришту на отвореној сцени, Вечерње новости, 14. VIII 1972.

В. В.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Љубомир – диригент, Суботичанин. Хонорарно је дириговао представама НПДб у сезони 1937/38. када је гостовало у Суботици.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Маја – глумица, преводилац (Загреб, 10. I 1926 – Београд, 19. VIII 1997). Дипломирала је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду. Члан Југословенског драмског позоришта била је од 1952. Остварила је велик број значајних улога у делима Нушића, Трифковића, Костића, Војновића, Држића, Крлеже, Гогоља, Достојевског, Чехова, Горког, Шекспира, Гончарова, Блока, Стриндберга, Лорке, Сартра, Коктоа, Конгрива, О’Кејсија, Есхила, Софокла, Еурипида, Молијера, Лопе де Вега, Калдерона, Шеридона… Највеће и најбоље улоге је остварила у режијама свог професора Бојана Ступице, Мате Милошевића и Томислава Танхофера. У једном тренутку своје уметничке каријере окренула се монодрами и ту постигла завидне резултате. Монодраме је изводила широм Југославије, а гостовала је у већини европских градова, као и у САД. На њеном репетоару биле су монодраме: Salba pro notam Џ. Голсвортија, Мила К. Трифковића, У ноћи К. Трифковића, Мала шала А. П. Чехова, Белутци В. Попе, Тражим помиловање Д. Максимовић, Записи о црном Владимиру С. Раичковића, Људски глас Ж. Коктоа, Доња Росита Ф. Г. Лорке, Даринка из Рајковца С. Пешића, Камена успаванка С. Раичевића, Докле – Мајка Ђ. Радишића, Пре доручка Ј. О’Нила, Сновиђење из Гранаде Ф. Г. Лорке, Рашамон Р. Акутогаваа, Под маском – Госпа Штелцерова М. Крлеже, Љубавне исповести Софије Маловразић Р. Смиљанића, Одлазак В. Петровића, Дневник Софије Толстој Л. Толстоја, Горка Д. Ковачевића, Јача А. Стриндберга, Надежда Петровић К. Амброзић – М. Беловића, Норвешки шал Ђ. Стојчића, Милена Павловић-Барили М. Беловића, Три живота Исидоре Данкан З. Сагалова. „Маја у говорној радњи тражи особене боје, ритмове, интензитете, пластику, стил. Она одгонета природу осећања. Бежи од уопштености, вербализма, интонативности. Унутрашњу радњу гради емотивним вибрацијама своје сценске истините игре“ (Бранко Плеша). Супруг јој је био познати редитељ Мирослав Беловић. На Фестивалу монодраме и пантомиме додељује се награда која носи њено име. СНП је 1953. извело драму Музички пајаци Л. Зилахија у њеном преводу. Објавила је две збирке песама.

БИБЛ: Сама на сцени, Бгд 1996.

ЛИТ: М. Мирковић, Маја Димитријевић, Сцена, 1997, бр. 5-6, с. 72-73; Б. Плеша, Оживеће, опет, у краљевству речи и говора, Позориште, НСад 1997, бр. 1, 2, 3, с. 63-64; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 700-701.

М. Л.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Мита – књижевник, политичар и дипломата (Крагујевац, 18. XII 1879 – Београд, 4. XI 1952). У књижевном свету је био познат као Мита Оливера, назван тако према једној својој младалачкој поеми. Отац му се звао Јован, мати Јелена. Основну школу и гимназију похађао је у Крагујевцу (1896). Факултетске студије је најпре завршио на Великој школи у Бгду, затим (права) у Паризу (1904). Радио је прво као гимназијски професор у Бгду (1904), потом као чиновник Министарства иностраних дела у Бгду (1905), по конзулатима на територији Турске (1906-1912) и у Софији (1912-1915). За време Октобарске револуције, као саветник нашег посланства у Петрограду, касно је извршио задатак – евакуацију Југословенског добровољачког корпуса. Још је краће време био наш дипломатски представник у Софији (1919), па је ускоро пензионисан (1923). Бавио се политиком и четири пута био биран за народног посланика Радикалне странке (1920-1935). Пред Други светски рат постао је помоћник министра просвете (1941). У почетку је објављивао стихове, још у младости (1897-1913), у разним српским часописима и листовима. То су биле углавном младалачке исповести у не тако богатим варијацијама, песме о природи, родољубиве песме. Окушао је, затим, срећу и у приповедној прози (Приче, 1909), али се није снашао. Сарађивао је у „Грађанину“, „Делу“, „Бранковом колу“, „Звезди“, „Искри“, „Новој искри“, „Босанској вили“, „Зори“, „Нади“ (Сарајево), „Колу“, „СКГ“, „Епохи“, „Вољи“, „Демократији“, „Политици“, „Правди“, „Времену“, „Јутарњем листу“, „Животу и раду“…, али је много више радио на драми. Изгледало је чак једно време да ће се озбиљније посветити драматургији. Почео је 1911, када му је НП у Бгду извело Рачуне, друштвену драму у три чина, која је наговештавала извесне његове сценске могућности. Ометен ратом, наставио је да пише драме 1925. Тада му је ХНК у Згбу приказало Пировање (у НП у Бгду 1926). Затим ће му бити изведена два дела, оба прво у Згбу: Љубавник своје жене (1929) и Сестра Леке Капетана (1931). НП у Бгду му је извело и комаде Вечити Вавилон (1934) и Кањош Мацедоновић (1940). У Бгду су после Првог светског рата били неповерљивији према њему као драмском писцу, па је он стога као београдски књижевник нашао уточиште на загребачкој сцени. Као драмски писац, на жалост, није успео да нађе властити стил. Сувише је лутао тражећи теме и драматуршке поступке. Пошао је од друштвене драме, покушавши да прикаже предратне и поратне нарави; позабавио се визијом народне епике и написао драму у неодређеним стиховима; претворио је у сценско казивање једну старозаветну легенду да би свој драмски рад завршио сасвим неоригинално, драматизацијом новеле Стјепана Митрова Љубише Кањош Мацедоновић. Дела су му између два рата извођена и на позорницама у Скопљу и Сарајеву. За НП у Бгду превео је сам Самсона А. Бернстена (1909) и, у сарадњи са У. Петровићем и Св. Петровићем, у прози, Орлића Е. Ростана (1910). У рукопису је оставио дела: Добрица Милутиновић и Наше позориште крајем прошлог и почетком овог века. У СНП је 1926. изведено његово Пировање.

БИБЛ: Оливера, Бгд 1902; Приче, Бгд 1909; Једно симболично пророчанство народне песме, Епоха, 1919, бр. 109, с. 1; Зборник у славу Филипа Вишњића, Живот и рад, 1936, бр. 148, с. 117-119.

ЛИТ: П. Поповић, Реферат Главном просветном савету о књизи: „Оливера“ од Мите Димитријевића, Београд, 26. јуна 1902, Просветни гласник, 1903, бр. 1, с. 28-30; Б. Лазаревић, Рачуни, комад у три чина из београдског живота, од Мите Димитријевића, СКГ, 1911, бр. 11, с. 879-883; Б. Лазаревић, Мита Димитријевић, у: Импресије из књижевности I, Бгд 1912, с. 187-193; Др Р. Младеновић, Око драматизовања народне поезије. „Сестра Леке Капетана“ од Мите Димитријевића, Београдске општинске новине, 1932, бр. 2, с. 159-160; А-м, „Вавилон“ од г. Мите Димитријевића, Политика, 1934, бр. 9447, с. 10; Semper idem (Д. Д. Живаљевић), Вечити Вавилон, Живот и рад, 1934, бр. 122, с. 1144-1145.

Ж. П.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Михаило – драмски глумац. Члан СНП био је 1887. Играо је претежно епизодне карактерне и комичне улоге. Према неким оценама био је даровит и веома употребљив глумац. Игра му је била реалистична, али му је недостајао пријатан глас. „Колико је орган г. М. Димитријевића у многим улогама на штету његовог представљања незгодан, толико му је у улози каваљера Димона (Распикућа) баш услуге чинио, те кад се сложи са промишљеном игром његовом, имали смо верну слику Француза, који је одушевљен за природом и природношћу“ (Позориште, НСад 1887). „У млађег г. Димитријевића“ – хвалио га је даље овај рецензент – „истиче се клица комичара“. О његовој природној игри сведочи још рецензија комада Завађена браћа Еркмана-Шатријана, опет у новосадском „Позоришту“ 1887: „М. Димитријевић, као Ђорђе Ранцау, без сумње је кадар и зрелим схватањем својим а и одмереним, сваког излишног афектовања и театралисања слободним извођењем задовољити и најстрожије захтеве“.

УЛОГЕ: Басанио (Млетачки трговац), Руденц (Виљем Тел), Димон (Распикућа), Ђорђе Ранцау (Завађена браћа).

ЛИТ: С., Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 10, с. 38-39; А-м, Управни одбор Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1887, бр. 7, с. 4; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142-143.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Михаило-Диле – драмски глумац (Београд, 5. XI 1876 – Нирнберг, 1942). Глумачку каријеру започео је у путујућој дружини Ђуре Протића 1890. У њој је остао до 1891, када је примљен у НП у Бгду. Од 1898. до 1899. је у ХНК у Згбу, од 1900. до 1906. у Бранином позоришту у Бгду, од 1906. до 1911. у НП у Бгду, с јесени 1911. кратко у СНП у НСаду, од 1911. до 1913. поново у НП у Бгду, од 1913. до 1914. у НП у Скопљу. Међуратни период провео је у НП у Скопљу и у НП у Бгду, непрестано се селећи из једнога у друго. Од 1941. до смрти играо је у заробљеничком позоришту „Боем“ у Нирнбергу.

УЛОГЕ: Бимбаша (Зулумћар), Клаудије (Хамлет), Порфирије (Љубав, Потапенко).

ЛИТ: У., Зулумћар, Застава, 17. XII 1911; Ј. Грчић, „Хамлет“, трагедија од Виљема Шекспира, Браник, 1911, бр. 242, с. 1-2.

Б. С. С.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Миша К. – глумац, редитељ и драмски писац (Шабац, 26. X 1854 – Загреб, 4. I 1909). – Право име му је Михаило. Основну школу учи у родном месту а нижу гимназију у Бгду, у који су му родитељи прешли да би средили свој тешко угрожени материјални положај. Био је добар цртач и, уместо да се посвети сликарству, завршио је молерски занат. Бавио се глумом у дилетантским позоришним дружинама. У Убу 1870. ступа у путујуће позориште Стевана Велића, у којем игра већином женске улоге. Затим с позоришном дружином Лазе Поповића (в) путује по Војводини, а после тога ради у путујућем позоришту Ђуре С. Протића; 1873. члан је НП у Бгду, у којем остаје кратко време. Потом ће с путујућим позоришним дружинама Михаила Димића, Ђорђа Пелеша (в) и поново Ђ. С. Протића гостовати у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. У међувремену се жени глумицом Саветом рођ. Рашић (в. Димитријевић Савета). Почетком октобра 1879, за време гостовања у Темишвару, ангажује га Д. Ружић (в) у СНП за глумца и сликара кулиса, с тим да му се „за бојадисање плаћа посебно“; заједно с њим ангажована је и Савета, која је за време боравка у СНП умрла (28. VI 1885). Почетком августа 1885. напушта СНП и краће време проводи у путујућој позоришној трупи Гавре Милорадовића, с којим долази на гостовање у хрватске крајеве. Члан ХНК у Згбу постаје крајем октобра 1885, а крајем новембра исте г. венчава се са глумицом Маријом Рајковић (в), која после четрнаест месеци брака умире (19. I 1887). После тога се поново нуди Позоришном одсеку ДСНП наводећи у молби да га је пок. Марија „на самрти заклела да се врати у СНП одмах после њене смрти кад се већ обоје нису могли заједно вратити“. Почетком марта 1887. поново је у СНП и у њему остаје до средине јула 1890, када трећи пут одлази, за глумца и редитеља, у путујуће позориште Ђ. С. Протића, којем помаже и у вођењу трупе. Затим је поново ангажован у ХНК у Згбу, где непрекидно наступа на сцени од 14. II 1892. до 21. XII 1907, а после тога се дефинитивно повлачи са позорнице због тежег обољења, наступивши у последњој представи у улози Бриканвија у Бабјем лету Мејака и Алевија. У Згбу почетком септембра 1894. склапа свој трећи брак – са глумицом Милом Јовановић, која ће га за више од шест деценија надживети. У Драматској школи, коју је 1896. основао интендант ХНК Стјепан Милетић, био је наставник глуме, маскирања и костима до краја маја 1898, када је Школа, после Милетићевог одласка из ХНК, била затворена. Потом извесно време држи у Згбу своју приватну глумачку школу. Од 1. IX 1907. стални је редатељ ХНК. У СНП је наступао у широком и разноврсном репертоару и био је међу најзапосленијим члановима ансамбла, иако је имао лакше хронично обољење грла и мало храпав глас. Тумачио је драмске и карактерне улоге, играо млађе и средовечне отмене људе, а огледао се и у ролама комичарског фаха. Са успехом је креирао и млађе хероје и психолошке улоге. У оно време мало је било сценских уметника тако широког глумачког дијапазона. Улоге које су му у СНП додељиване биле су средње по обиму али важне за целину представе. Још за његовог боравка у новосадском Позоришту запажена је његова тежња за једноставношћу и непосредним и природним сценским изразом. У Згбу је дуго чекао да заузме место које му је према таленту и глумачким способностима припадало: низ година у загребачком ансамблу „се је слабо цијенио и употребљавао свуда гдје није било никога другога за коју улогу“. Тек га је Стјепан Милетић усмерио на драмске и карактерне улоге посвећујући му посебну пажњу, што га је убрзо сврстало међу најзначајније глумачке снаге загребачке сцене. Милетић му је поверио да у Драматској школи предаје глумачке предмете и поред глумаца неупоредиво већег угледа као што су били А. Мандровић (в), П. Брани (в), А. Фијан или М. Ружичка-Строци, објашњавајући доцније ову одлуку у своме Хрватском глумишту: „Да је мој избор пао управо на госп. Димитријевића, зацијело неће читаоце ове књиге изненадити. Господин је Димитријевић, никнуо из народа, свакако најприроднији глумац хрватске позорнице. Његова је игра увијек природна, и највише одговара народном стилу, уз то му је изговор чист и правилан. Свака афектација и претјеривање туђи су његову природному таленту. Бољега учитеља не бих био могао препоручити младим хрватским глумцима“. У ХНК је прославио 25-огодишњицу уметничког рада 3. XII 1900. улогом Фалстафа у Шекспировом Хенрију IV (први део) и том приликом одликован црногорским Даниловим орденом V степена. Свој књижевни рад је започео објављујући у новосадском „Позоришту“ (1887) песму-жалопојку На гробу, посвећену прерано умрлој супрузи М. Рајковић-Димитријевић. Затим је у „Стражилову“ (1888) штампао приповетку из глумачког живота Чика Зоран, а у Друштву хрватских књижевника читао свој драмски спев Сан Црногорке. Највише је, међутим, радио на драми: 1888. СНП му је извело у Сомбору шаљиву игру у три чина Љубав их измирила, а 1889. Матица српска му је наградила са 120 форината, из Накиног фонда, позоришну игру у три чина с певањем Кобан спомен, коју је СНП приказало 1890. у НСаду. У ХНК су му изведени: комедија У добар час (1893), коју је написао заједно са А. Фијаном, затим једночинка Јадац (1897), комедија у пет чинова Образ пред свијетом (1901) и шала у три чина Домаћи производ (1904), за коју је делио трећу награду (са Адалбертом Кузмановићем) на драмском конкурсу ХНК. Написао је, превео или прерадио још три краћа позоришна комада. У листовима и часописима објавио је још неколико приповедака и цртица.

УЛОГЕ: Гргур (Ђурађ Бранковић), Бернд Ротентурнски (Марија и Магдалена), Марко (Крвави престо), Басанио (Млетачки трговац), Ружичић (Покондирена тиква), Милан Текелија (Пера Сегединац), Дмитрић, Теофил (Смрт Стефана Дечанског), Каваљер Димон (Распикућа), Де Сирије (Федора), Еркибелд Керзики (Пут око земље за 80 дана), Морис, Гроф саксонски (Адријена Лекуврер), Гавра Максић (Еј, људи, што се не жените), Лотар Мекдоналд (Библиотекар), Милош Обренбеговић (Максим Црнојевић), Херцег Немурски (Лудвик XI), Ђ. Ранцављев (Завађена браћа), Макс Боден (Доктор Клаус), Октав (Господар ковница), Луј (Фуршамболови), Милан (Сеоска лола), Ролф (Фабрицијусова ћерка), Стева Грабић (Честитам), Балинт (Риђокоса), Некљужев (Наш пријатељ Некљужев), Едмунд (Краљ Лир).

БИБЛ: Јадац, породична шала из босанског живота у једном чину, Нада Сарајево, 1893, бр. 5-7, с. 74, 91-93, 107-110; Дилетанти, четири позоришна комада удешена за поједина дилетантска друштва, Згб 1901: Јадац, с. 1-39; Србинове гусле, алегоријска сцена, написала Анка Николић-Минобек, за дилетантску позорницу удесио М. К. Д., с. 41-48; У глухо доба, шала у једном чину, написао Хенрик Лаубе, превео М. К. Д., с. 49-71; Пијаница и пас, шаљиви монолог (по причи Нушићевој) саставио М. К. Д., с. 73-78.

ЛИТ: А-м, Вршац, 12. III „Адријена Лекуврерова“, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; Милун, Извештај са гостовања Српског народног позоришта у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; Др. Д., „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; Др. Д., Рума, 23. VII „Библиотекар“, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; -Р-, „Доктор Клаус“, Браник, 1887, бр. 143, с. 4; НКО, Српско народно позориште, Застава, 1887, бр. 192, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142; К-ћ, Господар ковница, Позориште, НСад 1887, бр. 39, с. 173-179; -Р-, Еј, људи, што се не жените, Позориште, НСад 1887, бр. 40, с. 182; =, Федора, Позориште, НСад 1887, бр. 42, с. 190-191; К-ћ, Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 44, с. 199; -И-, Пут око земље за 80 дана, Браник, 1888, бр. 3, с. 5; Ј. Грчић, …М. К. Димитријевић – „Кобан спомен“, глума из сеоског живота, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 169-177; (Т.) О(стојић), Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 11, с. 42-43, бр. 12, с. 46-47; А-м, Вилбрантова „Фабрицијусова ћерка“, Застава, 1890, бр. 11, с. 3; М. С(ави)ћ, Љубав их измирила, Позориште, НСад 1890, бр. 14, с. 54-55; С., Лудвик XI, Позориште, НСад 1890, бр. 34, с. 134-135; Пр., Наш пријатељ Некљужев, Позориште, НСад 1890, бр. 44, с. 174-175, бр. 45, с. 178-179; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 65; А-м, Миша Димитријевић, Бранково коло, 1900, бр. 49, с. 1566; Петров (Ст. П. Бешевић), Чика Миши Димитријевићу, Врач погађач, 1900, бр. 23, с. 185; М. Ивић, Двадесетпетогодишњица глумовања Мише Димитријевића, Позориште, НСад 1900, бр. 52, с. 261-264; Р. Врховац, Образ пред свијетом, комедија, ЛМС, 1901, II додатак, с. 53-66; И. Војновић, На гробу Мише Димитријевића, у: Акорди, Згб 1917, с. 165-166; Н. Милан Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 77; В. Стајић, Рад Матице српске на развијању књижевности, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 98; П. Циндрић, 80 година школовања глумаца у Загребу 1881-1951, Згб 1963, с. 10-13; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 13-35; Стј. Милетић, Хрватско глумиште, II издање, Згб 1978, с. 75, 409-418; Н. Батушић, Повијест хрватскога казалишта, Згб 1978, с. 387.

Л. Д.