ЛЕНОРМАН Анри-Рене (Henri-René Lenormand) – француски драмски писац (Париз, 3. V 1882 – Париз, 16. II 1951). Средње образовање је стекао у париском лицеју „Жансон-де-Саји“. На „Сорбони“ је студирао енглески језик и књижевност и себе је сматрао наследником енглеског ренесансног позоришта. Иако је у младости читао дела Ничеа, Поа, Толстоја, Достојевског и Метерлинка, главни утицај на њега извршио је његов отац, композитор Рене Л. Егзотичност његових тема не треба тумачити његовим путовањима по Океанији, Сахари, арктичким областима и Блиском истоку него утицајем очевог азијског, полинезијског и афричког надахнућа и његова путовања су само последица сугестија очеве музике. У његовом драмском раду јасна су два периода: припремни, до Првог светског рата, и пуни стваралачки, између два рата. Његови први комади (Бела лудост, Буђење нагона, Велика смрт, Суманути, Топле земље) само наговештавају рађање самосвојног писца који ће до пуног израза доћи у периоду између два рата. Ослобођен војне обавезе, у току Првог светског рата повукао се у Швајцарску, у којој се, по завршетку рата, срео са Жоржом Питојевим, нашавши у њему идеалног тумача својих полуреалних, сањарских јунака. Његов прави списатељски успон почиње 1919. приказивањем комада Време је сан. Аутор двадесетак комада, објављених у 10 томова између 1921. и 1942, Л. је уобличио своју списатељску физиономију покушајем да продре у подсвесне области човекове психе. Ти напори су га довели у везу са Фројдовим учењем, које је све више освајало западноевропски свет. Треба примити као истинито његово уверавање да му је Фројдово дело било у ствари непознато, али ваља прихватити могућност да су посебним искуствима стизали до истоветних или сличних закључака. Следећи његов комад, Симун (1920), на граници је могућег и немогућег, допуштеног и недопуштеног, а Човек који једе снове (1922) завршава се тешким осећањем удеса. „Увек сам сневао“ – писао је – „о драмском делу које неће припадати искључиво моме времену нити мојој отаџбини, него о позоришту које ће схватити сву људску стрепњу и које ће покушати да је ублажи светлошћу вечности“. Идући за оваквим поставкама и стварајући посебну технику помоћу које ће остварити своје драматуршке замисли, Л. се сукобио са усвојеним навикама и навукао отпор конзервативнијих гледалаца и критичара. Симун је морао чекати скоро две деценије да би га Француска комедија уврстила у свој репертоар, али је иностранство показало више разумевања: Рајнхарт у Бечу и позориште „Гилд“ у Њујорку су његове Промашене (1920) приказали убрзо по њиховом настанку. У Паризу га је највише изводио Питојев, али су разумевање за његов рад показали и Жемије, и Бати, и Роше. Поред три већ поменута комада, Питојев је приказао Кукавицу, Мешавину и Луду с неба, Жемије Симуна, Црвени зуб и Човека и његове утваре, Бати У сенци зла, Магичну љубав и Ардена од Фиварсхема (у ствари једну адаптацију елизабетанског позоришта), а Роше Азију и Сумрак позоришта. Поред два романа, Л. је аутор и неколико књига о позоришту. Једна од њих посвећена је главним извођачима његових дела Жоржу и Људмили Питојев, а друга (у два тома) носи наслов Исповести једног драмског писца (1949. и 1952), коју многи сматрају његовим врхунским делом које ће надживети и његов драмски рад. СНП је још 1927, само г. дана по приказивању у Паризу, извело његов комад Кукавица (Le Lâche).
ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Кукавица“, драма у 4 чина од Ленормана, премијера 11. I, Застава, 13. 1 1927; A. Miklautz, „Der Feigling“ von H. R. Lenormand, Deutsches Volksblatt, 13. I 1927; Ерен, „Кукавица“, драма у 4 чина од Х. Р. Ленормана, Видовдан, НСад 1927, бр. 378, с. 3; С. Баница, Позориште у Новом Саду, ЛМС, 1927, књ. 311, с. 196; А-м, „Кукавица“, комад у 4 чина (10 слика) од Х. Р. Ленормана – премијера, Нови Сад 1927, бр. 1, с. 15; С. А. Јовановић, Постанак и развој француске и енглеске идејне драме, Бгд 1968, с. 79-81.
С. А. Ј.
