МАРК-МИШЕЛ (Marc-Michel) – драмски писац (Марсеј, 22. VII 1812 – Париз, 12. III 1868). Право му је име Марк-Антоан-Амеде Мишел (Marc-Antoine-Amedèe Michel). У родном Марсеју је живео бавећи се разним пословима – до 1854, када је прешао у Париз, где је дошао у контакт са литерарним круговима и почео и сâм да пише елегичне песме за књижевне ревије и часописе. Упознавши се са Лабишем, Лефранком, Делакуром и још неким позоришним писцима онога времена, дефинитивно се определио за водвиљ, којим ће се бавити као искључивом професијом до краја живота. Припадао је, највећим делом свог комедиографског рада, Лабишевој „радионици водвиља“. У огромној продукцији којом је требало да се непрекидно задовољава права помама тадашње париске публике за комадима лаког жанра, сарађивао је са Лабишем на преко четрдесет водвиља које су заједнички потписали; међу њима је и либрето за оперету Кајгана код Фоламбиша (са музиком Леа Делиба). Разуме се, Лабиш се увек појављује као први аутор непресушног духа и неисцрпне маште али мање вешт у литерарној обради; Лабиш је био иницијатор, инспиратор и креатор свих водвиља који су изашли из његове радионице; у току рада стално је био у вези са својим сарадницима и активно учествовао у изради текстова; њихове текстуалне обраде исправљао је, допуњавао и „додавао им сока и зачина“, како је сам волео да каже. Поред М-М., који му је најчешће био сарадник, с њим је на писању водвиља сарађивало још око четрдесет писаца (Клервил, Диманоар, Баријер, Анисе-Буржоа, Декурсел, Барбије, Лемоен, Мелвил, Монжоа, Летерије, Либиз, Сироден и други). Сламни шешир (Un chapeau d’Italie, 1851) је најуспешнији резултат сарадње М-М. са Лабишем. За ову жовијалну комедију Франсиск Сарсе је писао да „представља праву револуцију у жанру водвиља“. Такође су им веома популарни били и Боке отац и син или Предугачак пут (1840), Добро чувана кћи (1850), Поверљиво лице (1850), Изгубила жена подвезицу (1851), Сашите ми панталоне (1851), Даме из Монтанфриша (1856), Бенгалски тигар (1867) и други. СНП је од њихових заједничких комада приказало: Пргав човек (1903), Зет или Једва стече зета (1905) и Сламни шешир (под насловом: Флорентински шешир) – први пут на гостовању у Осијеку 30. XI 1905, затим 16. I 1925. и 2. II 1975. У сарадњи са другим писцима (Боплан, Лефранк, Делакур) написао још много лаких, веома забавних позоришних текстова, чији број није тачно утврђен. Рачуна се да је са Лабишем и са осталима, за више од две деценије, радио на више од сто водвиља. У неколико махова појавио се и као самосталан аутор.

Л. Д.

МАРКИ ВИЛМЕР ИЛИ РОМАН СИРОМАШНЕ ДЕВОЈКЕ (Marquis de Villemer) – позоришна игра у 4 чина. Написала: Жорж Санд. Прво извођење у Паризу, 29. II 1864, у нашој земљи 10. XI 1872. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 16. IV 1877. у НСаду. Превео: Петар Брани. – Д. Ружић (Ирбен), А. Сајевић (Гајетан, Пјер), С. Рајковић (Динијер), Д. Ружићка (Маркеза), И. Сајевићка (Каролина), М. Рајковићка (Дијана), Л. Хаџићева (Леонија), С. Бошковић (Беноа). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 3. III 1884. у НСаду. – М. Димитријевић (Ирбен), Т. Јовановић, к. г. (Гајетан), А. Лукић (Динијер), Д. Ружићка (Маркеза), Л. Хаџићева (Каролина), М. Рајковићка (Дијана), Љ. Динићка (Леонија), М. Хаџи-Динић (Пјер), И. Станојевић (Беноа). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: М. С-ћ, Марки Вилмер, Позориште, НСад 1884, бр. 28, с. 110-111; -о-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 8, с. 254-255; М., Марки Вилмер, Позориште, НСад 1886, бр. 42, с. 166; (Ј.)    Г(рчић), „Роман сиромашне девојке“, Позориште, НСад 1887, бр. 15, с. 59.

В. В.

МАРКОВА САБЉА – алегорија у 2 дела с певањем. Написали: Јован Ђорђевић и Антоније Хаџић. Музика: Даворин Јенко („Боже правде“). Прво извођење 11. VIII 1872. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 14. I 1873. у НСаду. – Н. Недељковић (Краљевић Марко), Ј. Маринковићка (Вила), А. Лукић (Певац). – Изведено 6 пута.

Обновљено као премијера у СНП 22. V 1875. у Великом Бечкереку. – Д. Вујић (Краљевић Марко), Ј. Маринковићка (Вила), А. Лукић (Певац). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 9. X 1875. у Чакову. – Н. Зорић (Краљевић Марко), Л. Хаџићева (Вила), А. Лукић (Певац). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 1. I 1877. у Сомбору. – С. Рајковић (Краљевић Марко), Л. Хаџићева (Вила), А. Лукић (Певац). – Изведено 35 пута.

Премијера у СНП 19. I 1910. у НСаду. – К. Васиљевић (Краљевић Марко), Т. Лукићка (Вила), А. Лукић (Певац). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: Јован Ђорђевић, Маркова сабља, Бгд 1872.

ЛИТ: А-м, „Маркова сабља“, алегорија у два раздела, Застава, 1873, бр. 7, с. 4; М., „Маркова сабља“, Позориште, НСад 1873, бр. 9, с. 35; (Ј.) Г(рчић), Сељани у позоришту, Позориште, НСад 1885, бр. 8-9, с. 32 и 36; А-м, „Сабља Краљевића Марка“, алегорија у два дела с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, Застава, 1886, бр. 53, с. 1; Т., Сабља Краљевића Марка, Позориште, НСад бр. 30, с. 118-119, бр. 31, с. 122-123, бр. 32, с. 126-127; М. Ј., Српско народно позориште, Браник, 1888, бр. 90, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 13, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Сабља Краљевића Марка, Позориште, НСад 1892, бр. 6, с. 22-23; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1892, бр. 4, с. 2; Ј. Храниловић, „Сабља Краљевића Марка“, алегорија у 2 дела и 7 слика, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; А-м, У понедељак, 14. септембра: „Сабља Краљевића Марка“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 40, с. 3; Ј. Хр(аниловић), „Сабља Краљевића Марка“, алегорија у два дела и 7 слика, с песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића, Браник, 1892, бр. 13, с. 4; А-м, „Сабља Краљевића Марка“, алегорија у 2 дела и 7 слика, са песмама, од Ј. Ђорђевића и А. Хаџића; музика – Д. Јенко, Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 2; А-м, У среду, 23. фебр. по подне била је представа: „Маркова сабља“, Застава, 25. II 1900; Ј., Маркова сабља, Позориште, НСад 1900, бр. 35, с. 138-139; А-м, „Сабља Краљевића Марка“, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 4, с. 170.

В. В.

МАРКОВИЋ Зорка-Зора – глумица и певачица (Вуковар, 1866 – Беч, 21. VIII 1905). Девојачко презиме јој је било Остојић. Почела је да глуми у путујућем позоришту пошто се удала за глумца Михаила Еру Марковића. Током 1890. појављивала се и на сценама СНП у НСаду и НП у Бгду. У сезони 1890/91. била је члан путујуће трупе Петра Ћирића, од 1892. до 1894. је била код Ђуре Протића, 1894/95. у ХЗК у Згбу, у сезони 1895/96. у СНП у НСаду, од 1896. до 1902. поново у загребачком ХЗК (са прекидом 1897, када је била члан Покрајинског казалишта за Далмацију), од 1902. до 1904. у НП у Бгду и у сезони 1904/05. у нишком позоришту „Синђелић“.  Тешко оболела, лечила се у Бечу, где је умрла и где је и сахрањена. У драмским улогама, поред већег искуства, хваљене су њена дикција, мимика и осећајност, но већег је успеха имала као певачица у оперети и нарочито у домаћим комадима с певањем. На сцени СНП наступала је и солистички, између чинова и на концертима.

УЛОГЕ: Живана (Ђидо), Госпођа Фридхајм (Задушне жене), Шоншона, Офелија (Мајчин благослов), Ленка (Стари бака и његов син хусар), Јула (Војнички бегунац), Криста (Јабука), Марија (Доктор Робин), Роза (Распикућа).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Застава, 1895, бр. 195, с. 3; А-м, Српска народна позоришна дружина у Новом Саду, Позориште, НСад 1895, бр. 52, с. 216;  Ј. Хр(аниловић), Ђидо, Позориште, НСад 1895, бр. 55, с. 226; Т. О(стојић), Јабука, Позориште, НСад 1896, бр. 16, с. 62-63; Ј. Г(рчић), „Мајчин благослов“, позоришна игра с певањем у четири чина с предигром, написао Ф. Е. Линкер, музика од А. Милера, Браник, 1896, бр. 42, с. 1;  А-м, Зорка Марковићка, Браник, 1905, бр. 171, с. 3;  А-м, Зорка Марковић, Позориште, НСад 1905, бр. 28, с. 166.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Ана М. – преводилац. Њен превод комада (са немачке прераде) Бакара Анрија Бернстена изведен је у СНП 1909.

МАРКОВИЋ Бранко – балетски играч, кореограф (Београд, 17. X 1917 – Београд, 28. I 1993). Укључивши се одмах после рата, 1945, у рад балетског ансамбла НП у Бгду, стасао је у врсног солисту лепе појаве, поуздане технике, снажног темперамента, упечатљиве сценичности и глумачке убедљивости. Његово остварење улоге Тибалда у Ромеу и Јулији критичар Бранко Драгутиновић оцењује као „достизање шекспировских размера“, а интерпретацијом улоге Момка у Лицитарском срцу постигао је статус ненадмашног првака домаћег фолклорног репертоара. Као истакнути солиста (Јаничар у Охридској легенди, Копелијус у Копелији, Кнез у Балади о једној средњевековној љубави, Принц Сигфрид у Лабудовом језеру, Пано у Краљици острва, Гиреј у Бахчисарајској фонтани) дуго је био у врху наше мушке игре. Значајна је његова непрестана кореографска делатност, са посебном жељом да пропагира домаће балетско-музичко стваралаштво: Симфонијско коло, Истарска свита, Коштана у Ријеци, Лицитарско срце (Згб, НСад), Симфонијско коло (Бгд). Аутор је кореографија у операма Евгеније Оњегин, Моћ судбине, Еро с онога свијета, Кнез од Зете, Сорочински сајам и оперетама Весела удовица, Оклахома, Прича са западне стране (Савремено позориште, Бгд). Балете и кореографске нумере у операма и драмама радио је широм Југославије. У СНП је као гост био ангажован за балет Лицитарско срце (режија и кореографија, 1972), као и за кореографска решења у оперским и драмским представама: Еро с онога свијета, комична опера (7. XII 1965, 22. X 1972), Кнез од Зете, музичка драма (11. X 1966), Евгеније Оњегин, опера (16. I 1969), Пољуби ме, Кети, мјузикл (6. X 1972), Шума која хода, измотација с певањем и играњем (17. XI 1972), Тамо где је било срце, данас стоји сунце, сценска поема (23. V 1977) и Раванград 1900 (27. XI 1982). Значајан је његов допринос неговању, проучавању и надградњи нашег играчког фолклора, а нераздвојив је од развитка и тријумфа аматерског фолклорног ансамбла „Бранко Крсмановић“, носиоца првих награда на међународним сусретима у Бечу и Москви. Награђен је Републичком наградом 7. јули и Орденом рада са сребрним венцем.

ЛИТ: М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бгд 1994; В. Костић, Сенке које сјаје, Бгд 1998; М. Зајцев, Игра сликана речју. Играчка хроника догађаја на балетској сцени Народног позоришта у Београду (1960-2007), Бгд 2010.

Љ. М.

МАРКОВИЋ Васа – глумац (Српски Чанад, 3. VII 1842 – Српски Чанад, 22. IX 1885). Припадао је групи омладинаца који су суделовали у представама немачког путујућег позоришта Карла Буша у Српском Чанаду 1859. и који су иницирали представе на српском језику исте г., а од следеће чинили глумачко језгро знаменитог путујућег позоришта Јована Кнежевића. У овој трупи М. је остао и после оснивања СНП у НСаду 1861, а између 1863. и 1865. глумио је у НП у Бгду, а затим, вероватно, у путујућој трупи Паје Степића. Током 1868/69. водио је полупрофесионално градско позориште у Крагујевцу, а новембра 1869. је ангажован у НП у Бгду, али је већ током следеће сезоне отпуштен због неуважавања позоришних правила. Каријеру је изгледа наставио у ХЗК у Згбу, одакле је марта 1872. дошао као гост на сцену СНП у НСаду, а затим је ангажован до 1881, када је оболео и повукао се. Афирмисао се као одличан интерпретатор негативних ликова, а нарочито интриганата, међу којима му је Вук Бранковић у Стеријином Боју на Косову доносио неприлике и у приватном животу, јер га мештани приликом гостовања у местима Војводине нису позивали у своје куће, гледајући у њему самом издајника. Стога је све слободно време проводио у гостионицама пред чашом вина, дубоко замишљен. Душевно оболео, 1881. је упућен на лечење у Српски Ковин (Ráckeve) код Будимпеште. По повратку се повукао у родно место, са 10 форинти месечне помоћи.

УЛОГЕ: Чарлс Нордт (Гроф Есекс), Ватрица (Ни бригеша), Дон Луис (Дона Дијана), Калуга (Јелва, руска сиротица), Доктор (Вампир и чизмар), Марко (Сеоска простота), Бановић Страхиња (Зидање Раванице), Едмунд (Краљ Лир), Градић (Циганин), Доминго (Дон Карлос), Вернер Штауфер (Виљем Тел), Астулф (Живот је сан), Радоје (Грабанцијаши), Флеминг (Катарина Хауардова), Мартен (Муж на селу), Тибалто (Ромео и Јулија), Петар Фрошар (Стари каплар), Морн (Црни доктор), Вацлав (Пружај се према губеру), Странац (У сну и на јави), Август Дерзински (Јединица), Бруно Бернт (Ултимо), Професор Фогт (Социјалне демократе), Тихомир (Добрила и Миленко), Спахија (Низ бисера), Гроф Каљцов (Наши робови), Стојан (Потурица), Мишић (Кир Јања), Барон Борли (Марија Стјуартова), Вук Бранковић (Бој на Косову), Мевин (Кин).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; К. Р., Наши робови, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; Ј., „Емилија Галотијева“, Позориште, НСад 1872, бр. 43, с. 174-175; Б., „Граничари“, Позориште, НСад 1873, бр. 3, с. 10-11; К. Р., Ромео и Јулија, Позориште, НСад 1879, бр. 11, с. 43, бр. 12, с. 46-47, бр. 13, с. 50-51, бр. 14, с. 55; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду 1868. године, Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 248.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Веса – преводилац (Београд, 7. VIII 1896 – Београд, 18. XII 1945). После завршене основне и средње школе студирао је права у Женеви, где је дипломирао 1921. Школске 1923/24. уписао се на докторандски курс у Паризу. Постављен је 1927. за јавног правобраниоца у Бгду. Бавио се заштитом ауторских права. На име прве супруге основао је 1959. у Бгду рекламни биро „Славокс“. Аутор је дела Закон о заштити ауторског права од 26. децембра 1929 (Бгд 1929). За СНП превео је, 1928, комад Адвокат Болбек и њен муж (Maître Bolbec et son mari, 1926) Жоржа Бера (Georges Berr) и Луја Вернеја (Louis Verneuil).

ЛИТ: А-м, „Адвокат Болбек и њен муж“ од Ж. Бера и Л. Вернеја, Застава, 31. I 1928.

С. А. Ј.

МАРКОВИЋ Димитрије-Мита Кикинђанин – глумац (Велика Кикинда, 1835 – Рудна, 1879). Завршио је осам разреда гимназије и математику, а затим се професионално посветио глуми у путујућем позоришту Јована Кнежевића 1860. Члан СНП у НСаду био је од његовог оснивања. Крајем 1861. кратко време је наступао у ХЗК у Згбу, а 1862. је стао на чело Дилетантског позоришног друштва у Земуну као управитељ и глумац. Један је од иницијатора оснивања НП у Бгду (почетком 1863), у којем је био артистички управитељ, редитељ и глумац до затварања 1865. Затим се повукао у Рудну (југоисточно од Темишвара) и радио као бележник у општини. Одатле се августа 1868. јавио на конкурс за глумце новооснованог НП у Бгду, али није примљен, те је до смрти службовао у Рудни. На сцени СНП је играо углавном комичне роле, а касније је репертоар проширио разноврснијим и већим улогама. Веома је заслужан за организовање позоришног живота у Земуну и Бгду.

УЛОГЕ: Ивица (Владислав, краљ бугарски), Надрикњигић (Помодар), Ружичић (Покондирена тиква), Ђорђе (Женски непријатељ).

ЛИТ: А-м, У недељу 30. јулија – „Владислав“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 1861, бр. 69, с. 4; А-м, У четвртак, 3. августа „Помодар“, весела игра у две радње од М. Р., Србски дневник, 1861, бр. 71, с. 4; А-м, У суботу, 19. авг. – „Покондирена тиква“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 1861, бр. 79, с. 3; А-м, У недељу, 27. авг. „Женски непријатељ“, шаљива игра у једној радњи од Бенедикса, Србски дневник, 1861, бр. 80, с. 4; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду 1868. године, Годишњак града Београда, 1971, књ. XVIII, с. 223, 250.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Димитрије-Митица – глумац и редитељ (Панчево, 1896 – Нови Сад, 29. V 1949). Потиче из познате глумачке породице. Мајка Милка, дугогодишња глумица СНП и прва жена редитељ код нас, а отац Михаило, такође глумац и редитељ. Због честих путовања СНП чији су чланови били његови родитељи, он се школовао по разним местима Војводине. На усавршавање из области музике и певања ишао је у Париз, Женеву и Беч, а 1917. је завршио конзерваторијум и драмску школу у Женеви. Све до 1925. као певач приређивао је уметничке концерте по земљи. Члан СНП је постао 1925, мада је још као дете играо на сцени. Од 1929. почео је и да режира. СНП је напустио 1937, када је отишао у НП у Бањој Луци, али се 1944. вратио у СНП и у њему остаје до смрти. Био је драмски и карактерни глумац, али и оперски певач пријатног гласа. Сахрањен је у гробници породице Ружић на Алмашком гробљу у НСаду. Супруга Маргарета, пореклом Францускиња, била је модисткиња у СНП, где су је звали „Мадам Марго“.

РЕЖИЈЕ: Париска сиротиња, Тоска, Ожалошћена породица, Отмена дама, Госпођа министарка, Ускочница, Сумњиво лице, Звонар Богородичине цркве.

УЛОГЕ: Ивица (Владислав), Надрикњигић (Помодар), Ружичић (Покондирена тиква), Ђорђе (Женски непријатељ), Басанио (Млетачки трговац), Сава Чучић (Граничар), Сплеткарош (Ватрогасци на селу или наши добри сељани), Антић (Грозни муж), Хаз (Ултимо), Дон Цезар (Дон Цезар од Базана), Бранко (Избирачица), Нотаријус (Кир Јања), Марки де Прејлес (Две сиротице), Маркиз Торен (Чаша воде), Стева Грабић (Честитам), Адвокат Тодор (Мамица), Косор (Крвави престо), Никола Славнић (Еј људи што се не жените!), Раде неимар (Зидање Раванице), Стева Драгић (Сеоска лола), Буасон (Језуита и његов питомац), Феб (Звонар Богородичине цркве), Раде (Наши сељани), Лацко (Стари бака и његов син хусар), Рајко (Војнички бегунац), Белак (Досадан свет), Франко (Нова кожа), Селимир (Светислав и Милева), Свирач (Хајдук Станко), Вурм (Сплетка и љубав), Хасанага (Хасанагиница), Кузине (Наш попа код богатих), Артманов (Непокретни), Тома Њушка (Сан летње ноћи), Сима Поповић (Госпођа министарка), Иван Семјонович (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика).

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Наша деца”, хумореска у једном чину од Бранислава Нушића, Браник, 1904, бр. 284, с. 3; К. Николић, „Покондирена тиква” комедија од Ј. Ст. Поповића, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; А-м, Управа и чланови Срп. Нар. Позоришта за сезону 1935-36, Дан, 1935, бр. 94, с. 8; Л. Дотлић, 17 чланова славне глумачке династије, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 13.

М. Л.