ПЕСМА – драма у два дела. Написао: Оскар Давичо. Драматизација: Димитрије Ђурковић.

Праизвођење у СНП 10. II 1956. у НСаду. – Рд. Д. Ђурковић, сц. С. Барачков, к. г., к. М. Глишић, к. г., музички сарадник Р. Бручи; Ђ. Јелисић (Мића), Љ. Ковачевић (Ђорђе), Р. Којадиновић (Петар), Драгиша Шокица (Рака), С. Душановић (Вековић), Н. Марковић, Д. Рошуљ (Ана), Н. Митић (Жика), М. Бањац (Саша), В. Љубичић (Клаус), Добрила Шокица (Праља). – Изведено 55 пута, глед. 21.165.

Обновљено као премијера у СНП 19. IV 1959. – Рд. Д. Ђурковић, сц. С. Барачков, к. г., к. М. Глишић, к. г., музички сарадник Р. Бручи; Ђ. Јелисић (Мића), Љ. Ковачевић (Ђорђе), Р. Којадиновић (Петар), Б. Бошковић (Рака), С. Душановић (Вековић), Ж. Стојановић-Матић (Ана), М. Тошић (Жика), М. Бањац (Саша), В. Љубичић (Клаус), Добрила Шокица (Праља). – Изведено 17 пута, глед. 7220.

БИБЛ: Оскар Давичо, Песма, роман, Бгд 1952; Песма, драма у два дела (девет слика), по роману О. Давича драматизовао Д. Ђурковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 914.

ЛИТ: Ј. М(аксимовић), Давичова „Песма“, Дневник, 8. II 1956; М. Бабинка, Сачувати поезију, извући драмске елементе, Дневник, 10. II 1956; Ј. Максимовић, Давичова „Песма“, Дневник, 22. II 1956; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271-276; О. Новаковић, Расточена „Песма“, НС, 1956, бр. 111; Л. Павловић, Давичова „Песма“ на сцени, Ослобођење, 22. IV 1956; (М.) К(ујунџић), „Песма“ Оскара Давича, Дневник, 19. IV 1959; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; С. Селенић, Давичо-Ђурковић „Песма“, Борба, 20. V 1960; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 3. VI 1960.

М. Р.

ПЕСМИ ХВАЛА – Сценско виђење Змајеве Певаније.
Прво извођење у СНП 13. XII 1983. Сценарио: Б. Ковачек, рд. Д. Михаиловић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, л. М. Дешић, к-граф Љ. Мишић, муз. сарадник С. Шуклар, муз. пратња С. Ковачевић, октет увежбали Ј. Ферик и И. Хаднађев. – З. Богданов (Млади Змај), А. Ђорђевић (Средовечни Змај), Т. Јовановић (Стари Змај), И. Пејчић (Ружа Личанин), М. Шијачки-Булатовић (Грађанка), А. Царић (Девојка), М. Шмит (Први грађанин), Р. Којадиновић (Други граћанин), В. Попов (Младић), Женски октет Музичког центра Војводине СНП, Музички октет „Невен“, Дечија драмска група Радио НСада. – Изведено 1 пут, глед. 373.
БИБЛ: Божидар Ковачек, Песми хвала, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2100.
ЛИТ: Н. Симин, Змајев живот поетично, Сценски приказ живота Ј. Ј. Змаја, Дневник, 13. XII 1983; М. Кујунџић, Јелечкиње, барјачкиње!, Дневник, 16. XII 1983.

Ј. М.

ПЕСНИК – драмска поема у 1 чину. Написали: Војислав Ј. Илић и Каменко Суботић. Прво извођење 12. V 1901. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 7. IV 1905. у Панчеву. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 15. IV 1919. (са једночинком О туђем хлебу). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. К. Суботић; М. Душановић (Песник Камоенс), П. Јовановић (Санчо), М. Бошњаковићева (Хуан). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1905, бр. 22, с. 701; А-м, „Песник“, Застава, 1919, бр. 78, с. 3; А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Слобода, 1919, бр. 75, с. 3.

В. В.

ПЕСТОВА Јелисавета – оперска певачица, руског порекла. У СНП је у сезони 1920/21. била ангажована као чланица хора, а наступала је и у мањим, епизодним улогама (Нина у оперети Граф Луксембург).

ПЕТАР ПАН – балет у 2 чина. Музика: Бруно Бјелински. Либрето: према причи Џејмса Барија. Прво извођење 26. XI 1966. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 22. XII 1974. у НСаду. – Рд. и к-граф В. Костић, к. г., дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, Д. Симић, к. г.; Е. Хусеин, к. г., Р. Варга (Петар Пан), Ј. Сремац (Звончица), Б. Максић (Венди), Д. Новков (Џон), А. Узелац (Мајкл), М. Грујић (Капетан Кука), Т. Пандуровић (Крокодил), М. Суботички, М. Гиковски (Кувар), Љ. Марковић (Куца), Ж. Новков, В. Чебски (Врач), П. Јерант (Поглавица), В. Јелкић (Поглавица, Индијанац), Н. Узелац (Поглавицин син), М. Миленковић (Индијанска принцеза), М. Топлак (Мајка), А. Ђорђевић (Кловн), М. Игњатовић, М. Гиковски, Т. Чебски, Н. Антић, Ђ. Горец (Дечаци), М. Девић, С. Стојадиновић, Л. Милер, Н. Бикицки, И. Грња, И. Урошевић (Пирати), А. Пундов, В. Поповић, В. Чебски, С. Балаћ, Р. Петровић, З. Радојчић, И. Фетаховић (Индијанци). – Изведено 20 пута, глед. 6951.

ЛИТ: М. Хаднађев, Петар Пан Бруна Бјелинског, Позориште, НСад, 1974, бр. 3, с. 3; С. Савић, Допадљива представа, Дневник, 24. XII 1974; Љ. Мишић, Балет „Петар Пан“ у новој сезони, Позориште, НСад, 1975, бр. 1, с. 12.

Љ. М.

ПЕТИН Никола – композитор, музички писац, професор Академије уметности (Краснодар, Русија, 19. XII 1920 – Нови Сад, 23. IX 2004). Његов отац Николај Ксенофонтович био је учитељ и официр. Породица је после Октобарске револуције 1922. избегла у Југославију. По завршетку гимназије у Белој Цркви (1937), студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Бгду, а од 1940. композицију и дириговање на београдској Музичкој академији, у класи проф. Милоја Милојевића и Јосипа Славенског. За време окупације је, живећи у Петровграду/Зрењанину, од јесени 1942. активно помагао ослободилачки покрет. После ослобођења дипломирао је 1948. на Музичкој академији, у класи проф. Славенског. У композицији се усавршавао у Паризу код Нађе Буланже (1959). Као педагог радио је у Зрењанину, Сарајеву и НСаду, у својству професора хармоније, контрапункта и музичких облика. Непосредно после ослобођења 1945. предавао је музику у Мађарској гимназији у Зрењанину, а 1948. је прешао у Сарајево за професора у Музичкој школи и уредника озбиљне музике на Радио-Сарајеву. Преселивши се у НСад 1949, радио је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ до 1970. У том раздобљу је од 1962. био и сарадник на Новосадском одељењу Музичке академије, а 1970. је ангажован као професор на Вишој педагошкој школи у Зрењанину. Још 1960. је у Сарајеву на Музичкој академији примљен за доцента, али се није определио да тамо остане. На новооснованој Академији уметности у НСаду је изабран за ванредног професора и 24. I 1975. одржао је први теоретски час из опште музичке педагогије. Редован професор постао је 1980, на Групи за композицију, а пензионисан је децембра 1989. Као композитор огледао се у разноврсним музичким формама. Врхунске музичке домете постигао је у симфонијској и хор­ској музици, као и у вокалној лирици (написао је три дела за гудачки квартет). „Свој музички језик гради на основу слободно третиране тоналности и политоналности, са живим и занимљивим модулационим токовима, на тематичности и заобљености форме, изграђене зрелом и инвентивном стваралачком техником“ (Д. Плавша). Скоро сва дела су му извођена у НСаду и наилазила су на леп пријем код публике. Многа су му дела са великим успехом представљена у иностранству, у великим европским музичким центрима. Тако је премијера Барокне симфоније била на „Прашком пролећу“ 1965, а Хоралне симфоније 1988. на Међународном фестивалу у Лењинграду. Остала композиторска дела су му: Балада за фагот и клавир (1950), Концерт за клавир и оркестар (1952, 1959), Три симфонијска портрета – Хамлет, Офелија и Полоније (1956), Symphonia brevis (1958), Симфонијска поема са хором „Трнава 1941“ (1961), Барокна симфонија (1965), кантата Цврчак, за хор, баритон, харфу и флауту (1966), Концерт за гудачки оркестар (1972), Човек и бријег – шест песама на текстове југословенских песника: Дучића, Давича, Ракића, Шантића и А. Б. Шимића (1976), Сунце у кругу, четири песме за сопран и камерни оркестар на текст Добрише Цесарића (1978), Равница, за мешовити хор (1982), хорална симфонија Кад би сви људи света (1987), Пета симфонија „Foinix“ (1990), Похвала светом Симеону (1996). Живо је учествовао у културно-просветном раду, као предавач на Народном и Радничком универзитету, сарадник МС и Просветно-педагошког завода. Биран је за члана Савета новосадске Опере и Филхармоније. У периоду 1948-1968. писао је рецензије и музичке критике за СВ/„Дневник“, НС, „Позориште“ и друге листове и часописе. Редовно је приказивао оперске и балетске представе СНП. У НС је 1968/69, у пет наставака, објавио значајан рад Допринос Војводине српској музичкој култури. Г. 1974. објављен је његов приручник за студенте и наставнике музичког васпитања Основи хорског аранжирања. Носилац је награде ЈРТ (1972), наградā за хорску музику „Јосиф Маринковић“ (1972) и „Петар Коњовић“ (1975), Октобарске награде града НСада (1977), почасне дипломе M. B. B. C.  Cambridge (1977), повеље Удружења музичких педагога Србије (1979), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1982), те медаље „Алберт Ајнштајн“ (1990) међународне Академске фондације у САД, која му је доделила и почасни докторат (1991).

БИБЛ: Опера „Тоска” у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; „Еро с’ оног свијета” на сцени Новосадске опере, СВ, 3. XII 1949; „Боеми”, поводом гостовања Аните Мезетове у Новосадској опери, СВ, 16. I 1951; Штраусов „Слепи миш”, СВ, 13. VII 1951; Поводом премијере „Мадам Бaтерфлај” у Новом Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1; Глуков „Орфеј” на новосадској позорници, НС, 1952, бр. 39-40, с. 2; Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 6; „Кармен” на сцени новосадске Опере, НС, 1952, бр. 51, с. 2; „Фауст” у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4; Опера „Морана” у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Пролећна премијера новосадске опере „Евгеније Оњегин”, НС, 1955, бр. 98-99, 4; „Лопов Гаспар” у извођењу балета СНП-а, НС, 1956, бр. 111, с. 5; Допринос Војводине српској музици, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 10, бр. 2, с. 6; 1969, бр. 5, с. 12, бр. 6-7, с. 12, бр. 2, с. 10; Новосадски камерни оркестар, Позориште, НСад, 1970, бр. 6, с. 6; Основи хорског аранжирања, приручник за студенте и наставнике музичког васпитања, 1974.

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 34.

Д. П-в и М. Л.

ПЕТИПА Маријус (Marius Petipa) – француски и руски балетски играч и кореограф (Марсеј, 11. III 1818 – Гурзиф на Криму, 14. VII 1910). Припадао је породици путујућих уметника каквих је у Европи било много после распада француске феудалне државе. Учио је код свог оца и са његовом трупом први пут је на сцени наступио као деветогодишњак у Бриселу, а свој први балет поставио је већ 1838. у Нанту. Са породицом је играо и у САД (где је заблистао његов брат Лисјен и потиснуо га у други план), потом у Француској комедији са К. Гризи, у Париској опери са Ф. Елслер, па са М. Гај-Стефан у Шпанији, у којој је учио националне игре које је касније обилато користио у својим кореографијама. У Русију је стигао 1847. и одмах у Санкт Петербургу постао први играч. После успеха свог балета Фараонова кћи (1862) постављен је за балет-мајстора; радио је у сенци Сент-Леона до 1869, када је коначно постао главни к-граф, наследивши Ж. Пероа. Од тада је, све до повлачења са позорнице (1903), суверено владао балетском сценом Санкт Петербурга. Не само да је поставио 54 нова балета, обновио 17 и аранжирао игре за 34 опере, него је и, комбинујући своју француску школу са виртуозношћу италијанске игре и темпераментом руског играча, креирао и одредио класичну игру какву данас познајемо. Био је мајстор спектакла омиљеног код императорског двора, али и сола и pas de deux-а. Може се рећи да је створио руског играча који је, изашавши ван граница своје земље са трупом С. Дјагиљева, изазивао дивљење света и проносио славу руског балета. Одиграти П. варијацију у Успаваној лепотици, Рајмонди или Бајадери за сваку балерину је пробни кемен. Совјетски репертоар лежи на његовим делима, међу којима су ремек-дела балетске литературе и као таква су основа репертоара већине балетских трупа: Дон Кихот, Бајадера, Успавана лепотица, Шчелкунчик, Рајмонда, Годишња доба, Жизела, Лабудово језеро (са Ивановим). И у новим верзијама ових балета – њиховим кореографима се тешко може признати пуна оригиналност. Остали балети су му: Камарго, Харлекинада, Пахита, Корсар, Копелија, Силфиде и неуспели Чаробно огледало, после којег се и повукао. Г. 1906. штампани су му Мемоари. Остао је највећа фигура руског балета. Обе његове супруге, Марија Суровшчикова и Љубов Савицкаја, као и ћерка Марија, биле су балерине. У СНП су изведени његови балети: Жизела (по кореографији) и Дон Кихот и Шчелкунчик (по либрету).

Љ. М.

ПЕТКОВИЋ Деса – глумица (Дубровник, 16. V 1921 – Смедерево, 5. VI 1941). Завршила је шест разреда гимназије. Глумачку каријеру је започела 1938. у НП на Цетињу. Од 1. VIII 1940. до експлозије на смедеревској жељезничкој станици, када је погинула са осталим члановима ансамбла, била је члан НПДб. Маја 1941. венчала се са глумцем Банетом Станојевићем (в). Била је изузетно талентована. Висока, витка, складно грађена, црне косе и црних очију, тамније обојеног гласа и веома лепа – била је предодређена за улоге хероина и трагеткиња.

УЛОГЕ: Лонцика (Госпођа полаже матуру), Јула (Пера Сегединац), Гриза (Три девојчице), Јасна (Прогнани), Фрида (Хенрик IV), Ружа (Два идола), Каролина (Мадам Сан-Жен), Ваљницка (Чикина кућа).

ЛИТ: Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267, с. 7; Л. Дотлић, Прогнани, Дан, 1940, бр. 285, с. 7; Л. Дотлић, „Два идола“, Дан, 1941, бр. 56, с. 7; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

В. В.

ПЕТКОВИЋ М. М. – преводилац (? – ?). Превео драму Невине (The Children’s Hour) Лилијен Хелман, која је премијерно изведена у НПДб 10. XII 1940. у НСаду.

ПЕТКОВИЋ Мирослав-Мирко – драмски глумац (Београд, 3. I 1935 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 11. IX 1998). Основну школу је завршио у Неготину; похађао је средњу техничку школу у Апатину, а матурирао је у неготинској гимназији. У Бгду је студирао на Одсеку глуме на Позоришној академији од 1955. до 1959. Професори су му били Т. Танхофер, Ј. Путник, Ј. Кулунџић и М. Маричић. Студирао је и на Филозофском факултету, на групи за светску књижевност. За време студија играо је у Југословенском драмском позоришту (Оклопни воз) и у „Атељеу 212“ (Ћелава певачица) у Бгду. Први професионални ангажман засновао је 13. VI 1959. у НП у Нишу, у којем је остао четири сезоне, до 15. VIII 1963, са изузетком неколико месеци у сезони 1959/60, када је био на усавршавању у Француској, код Жана Вилара. Од 16. VIII 1963. је члан Драме СНП све до одласка у београдско НП (1. I 1990). Поред глуме бавио се и књижевношћу и сликарством, а опробао се и као позоришни редитељ. Током више од две деценије рада на сцени СНП остварио је преко педесет улога различитог фаха. Његов дијапазон креће се од младића у делима домаћих класика и младих гневних људи у делима савремених западноевропских драматичара (Олби, Инџ, Озборн) до карактерних ликова средовечних јунака, подједнако у драмама и комедијама. Његову глуму карактеришу склоност ка трансформацијама и трагање за модерним сценским изразом. Одликују га преданост глумачкој уметности и трајно незадовољство постигнутим. Отуда у предасима, док не игра – пише и слика. Досад је објавио три књиге и десетак приповедака у часописима, а извођене су му радио-драме. У периоду од 1952. до 1984. приредио је осамнаест самосталних изложаба и учестовавао на четири групне (НСад, Неготин, Бгд, Врдник, Кула, и у иностранству: Гари и Хобарт у САД и Цирих у Швајцарској). У листу СНП „Позориште“ објавио је више портрета својих колега глумаца. Играо је и на филму: Павле (Саблазан, режија Д. Јовановић, 1983) и Пера Тодоровић (Тимочка буна, режија Ж. Митровић, 1983), као и на телевизији: Кнез Михаило у телевизијској серији Светозар Марковић (режија Е. Галић, ТВ Бгд-НСад, 1978/79).

УЛОГЕ: Новица Церовић (Смрт Смаил-аге Ченгића), Ник (Ко се боји Вирџиније Вулф), Адам Тејлор (Недеља у Њујорку), Млади Катон (Јулије Цезар), Видак (Ваљевска подвала), Тужилац (Викторија), Кристијан Мартен (Оскар), Он (Нисам Ајфелова кула), Манулаћ (Зона Замфирова), Орсино (Богојављенска ноћ), Рудолфо (Поглед с моста), Данијел (Клопка за беспомоћног човека), Др Хавел (Симпозијум), Сем Крејг (Наш град), Парис (Ромео и Јулија), Рака (Госпођа министарка), Хуан (Јерма), Цар Душан (Пуч), Конкин (Црвена коњица), Петар (Зла ноћ), Аксел (Пријатељи), Келнер (Лов на дивље патке).

БИБЛ: драме Долази Мистрал, Ниш 1960. и Поглед у закржљале гране, Ниш 1962; Мистрал без сенке, роман, НСад 1967; Талијине таљиге, есеји, НСад 1982.

ЛИТ: Б. Купусинац, Стопама савремености, Дневник, 1. III 1966; А. Вачић, Грешком свог друга постао глумац, Новости, 27. III 1967; И. Шоп, Мистрал без сенке, Књижевне новине, 20. VII 1968; М. Антић, Глумац, сликар, писац и …, Дневник, 12. IV 1970; Г. Дивљак-Арок, Хоћу да обрадујем публику, Дневник, 14. XI 1972; М. Кујунџић, Драга мама Јевдокија Фјодоровна, Дневник, 16. XI 1972; П. Мирковић, Прошло време приучених, Политика експрес, 10. VII 1977; М. Кујунџић, Смена страже, Дневник, 12. II 1985; З. Т. Јовановић, Мирко Петковић (1935-1998), Алманах позоришта Војводине, 2000, бр. 33, с. 103-104.

З. Т. Ј.