ЋОРТОШЕВ/ЌОРТОШЕВ Васил – оперски певач, буфо-тенор (Богданци код Ђевђелије, 7. I 1920 – Скопље, 3. II 1992). Певање је учио у Софији, код значајног бугарског педагога Х. Брмбарова. Из Скопља, где је од 1946. радио као управник Пословнице за културно-уметничке приредбе (касније Концертна агенција СР Македоније), дошао је у оперски ансамбл СНП 1. II 1951. у пробни ангажман (пошто је 18. I 1951. на аудиционој представи Продана невеста певао улогу Вашека). Како није било финансијских услова да се целој његовој породици обезбеди становање у НСаду, уговор је после три месеца, 1. VI 1951, споразумно раскинут. До краја боравка у СНП наступио је још само у улози Гороа у опери Мадам Батерфлај (у приказу премијере истичу се његове изванредне глумачке способности). Вративши се у Скопље наставио је да ради на челу Концертне агенције до 1957. Један је од  оснивача Скопске опере, у којој је остварио улоге Алфреда у Травијати, Педриља у Отмици из сераја, Туридуа у Кавалерији рустикани, Вашека у Проданој невести и Ленског у Евгенију Оњегину. Касније се, са успехом, посветио оперској режији (Медијум, Набуко, Травијата, Норма, Кармен и др.).

ЛИТ: Н. Петин, Поводом премијере „Мадам Батерфлај“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1.

В. В.

ЋОСИЋ Бора – књижевник и преводилац (Загреб, 5. IV 1932 – ). Са родитељима се 1937. преселио у Бгд, где је завршио Прву мушку гимназију и 1950. уписао филозофију на Филозовском факултету, на којем је положио све испите, али никада није дипломирао. Као студент 1952. постао је уредник листа „Млада култура“, а од 1962. до 1963. био је  сарадник часописа „Данас“. У раној младости преводио је песме Мајаковског и Клебникова, а писао је и дијалоге за филмове. Адаптирао је текст за мјузикл Коса који је постављен у „Атељеу 212“. Са Фадилом Хаџићеем написао је сценарио за филм Десант на Дрвар. Седамдесетих је био забрањени писац, а током распада Југославије преселио се у Ровињ, а потом у Берлин. Књижевни рад започео је објављивањем романа Кућа лопова 1956, а затим следе књиге Видљиви и невидљиви човек 1962, Содома и Гомора 1963, Приче о занатима 1966, Улога моје породице у светској револуцији 1969, Тутори 1978, Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже 1983, Доктор Крлежа 1988, Дневник апатрида 1993, Добра владавина (и психопаталогија њеног свакодневља) 1995, Нови станар 1988, Царинска декларација 2000, Поглед малоумног 2001, Ткање 2001, Нулта земља 2002, Иренина соба (поезија) 2002, Изгнаници 2005, Консул у Београду 2007, Пут на Аљаску 2008, Западно од раја 2009, Кратко детињство у Аграму 2011, Доручак код Мажестика 2011. До сада је написао око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој. За свој књижевни рад награђен је НИН-овом наградом за роман Улога моје породице у свјетској револуцији 1969, Стеријином наградом за драму Улогу моје породице у светској револуцији 1971, Нолитовом наградом за роман Тутори 1978, Наградом Штефана Хајма 2001, Наградом за Еуропско разумијевање за аутобиографски есеј Царинска декларација 2002, Наградом Албатрос Задужбине Гинтера Граса 2008. и др. СНП је 1983. поставило балет Балада о месецу луталици, за који је он написао либрето (музика Душан Радић).

ЛИТ: М. Јовановић, Личност Данас: Бора Ћосић, Данас 30. XI 2008; В. Кнежевић, Рођен сам у Загребу, умро у Београду, живим у Берлину, Данас 4. III 2011; В. Рогановић, Мој живот: Бора Ћосић – Доручак код Мажестика, Политика 23. IV 2011.

М. Л.

ЋОСИЋ Бранимир – књижевник (Штитари, Мачва, 1. IX 1903 – Београд, 29. I 1934). Отац Драгомир и мати Даринка рођ. Лазаревић били су учитељи. После очеве смрти, 1905. преселио се са мајком у Бгд, где је завршио основну школу (1918) и гимназију (1922), у којој му је књижевност предавао Момчило Милошевић – касније га је описао у роману Покошено поље. Књижевношћу се почео бавити у ђачкој дружини Треће београдске гимназије „Јавор“, када се нашао и међу оснивачима књижевног клуба „Нови нараштај“. Студије права је прекинуо да би се уписао на књижевност и историју уметности на Филозофском факултету, али због болести није успео да дипломира. Г. 1928. боравио је на лечењу у Лозани (Швајцарска). По повратку у земљу радио је у редакцији „Правде“ разне послове: био је коректор, репортер, сарадник и уредник књижевне рубрике. Туберкулоза га је омела и у покретању часописа „За или против“, „Огледало“, „Бранково коло“… Маја 1933. је отишао у Сремске Карловце да би радио на роману, али је био приморан да 16. јула оде у Словенију, у санаторијум Тополшчица, где је коначно завршио роман Покошено поље. Уз књижевност, бавио се и новинарством. Прву причу, Убица сенке госпођице Марије, објавио је у часопису „Мисао“ (1922). Сарађивао је и у „Српском књижевном гласнику“ (1923), „Раскрсници“ (1923), „Будућности“ (1923), „Покрету“ (1924), „Буктињи“ (1926). Објавио је низ разговора са књижевницима у магазину „Реч и слика“ (1926, 1927), „Самоуправи“ (1927), „Књижевном полету“ (1929), ЛМС (1929), „Правди“ (1932, 1933). У рукопису су му остали фрагменти романа Туберкулоза А. Д. и комедија из београдског живота Опет то али мало другојачије (чува се у архиву београдског НП). Бавио се и сликарством и објавио неколико портрета („Реч и слика“, 1926). По његовом роману Покошено поље Мила Димић је написала драму у 9 слика Силе, која је у НП у Бгду изведена 5. III 1936, а у НПДб 20. IX 1936.

БИБЛ: Покошено поље, Бгд 1934, 1947, Згб 1949, 1953, Сарајево 1961, НСад 1962.

ЛИТ: А-м, Ћосић-Димић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; С. Д(инчић), Искупљивање достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; А-м, Позоришни живот. Неколико речи о комаду „Силе“, Нови Сад, 1937, бр. 5, с. 2.

В. В.

ЋОСИЋ Илеана – књижевни преводилац са енглеског и француског и са српскохрватског на енглески језик (Београд, 8. VII 1933 – ). Школовала се у родном граду. Дипломирала је на Филозофском факултету у Бгду 1955. До 1962. радила је као професор енглеског језика, а потом као професор конференцијског превођења у Институту за стране језике у Бгду и симултани конференцијски преводилац. Магистрирала је 1967, пошто је пре тога две г. у Кембриџу похађала летњи курс за професоре енглеског језика. На једногодишњим постдипломским студијама у Минесоти (САД) специјализовала је историју светске драме. Бавила се упоредо књижевним и симултаним превођењем и књижевном критиком. Преводила је махом модерне америчке драматичаре: Т. Вилијемса, Е. Олбија, М. Шизгала, Ј. О’Нила и друге. На сцени СНП приказано је пет Ћ. превода: Тетовирана ружа Тенесија Вилијемса 1958, Ко се боји Вирџиније Вулф Едварда Олбија 1964, Недеља у Њујорку Нормана Красне 1966, Љубав Мјуреја Шизгала 1966. и Све због баште Е. Олбија 1970.

БИБЛ: Т. Вилијемс, Тетовирана ружа, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 854; Е. Олби, Ко се боји Вирџиње Вулф, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1154; Н. Красна, Недеља у Њујорку, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1189; М. Шизгал, Љубав, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1227; Е. Олби, Све због баште, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1660.

Д. М.

ЋОСИЋ Небојша М. – преводилац, члан УО ДСНП. Био је срески начелник у Великом Бечкереку када је 1927. изабран за члана Управног одбора ДСНП. Бавио се и превођењем драмских дела са мађарског и немачког: Бура на екватору Едит Елис, Трафика његове екселенције Ласла Буш-Фекетеа (овај комад је под називом Трафика њене екселенције у СНП игран у преводу Жарка Васиљевића), те Признање немачког аутора Мартина Глезера (или можда Франка Мара), које је у Ћ. преводу изведено 1938. у НПДб.

ЋОСИЋ-ВЕСЕЛИНОВИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка – в. ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ-АНДОНОВИЋ Бранка

ЋУРЧИЈА-ПРОДАНОВИЋ Нада – књижевни преводилац са енглеског и на енглески језик (Бања Лука ? – ). Основну и средњу школу завршила је у родном граду, а Музичку школу, којој је признат ранг Музичке академије, и Правни факултет у Бгду. Специјализовала се у Кембриџу. Цео радни век је провела као професор енглеског језика у Балетској школи „Лујо Давичо“ у Бгду. Један је од најплоднијих наших преводилаца. Поред осталог, аутор је и запажених књига као што су Yugoslav Folk-Tales, која је од 1957. штампана у Енглеској три пута и два пута у Америци, као и књига Heroes in Serbia (Лондон 1963), која је преведена и на јапански језик. Превела је много романа, драма, новела, и њена библиографија се бележи троцифреним бројевима. На сцени СНП приказано је шест успешних Ћ. превода: Дубоко плаво море Теренса Ретигена (1954), Обзирна блудница Жан-Пола Сартра (1956), Осврни се у гневу Џона Озборна (1958), Јунона и Паун и Приватно и јавно (изворно две једночинке: У поверењу и За јавност) Шона О’Кејсија (1962. и 1967) и Давно некад Харолда Пинтера (1972).

БИБЛ: Т. Ретиген, Дубоко плаво море, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 612; Џ. Озборн, Осврни се у гневу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 787; Х. Пинтер, Некада (Једном давно), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1744; Ш. О’Кејси, Јунона и Паун, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1033.

Д. М.

ЋУРЧИН Милан – књижевник, преводилац (Панчево, 14. XI 1880 – Загреб, 20. I 1960). Основну школу је завршио у родном граду а гимназију у НСаду, где му је приватни учитељ био Јован Грчић. У Бечу је завршио студије германистике и славистике и одбранио докторат „Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur“ („Српска народна поезија у немачкој литератури“, 1905). Од 1907. до 1914. био је доцент Београдског универзитета. За време Првог светског рата боравио је у Лондону као члан Југословенског одбора. Од 1920. је живео у Згбу, где је до 1941. издавао „Нову Европу“. Други светски рат провео је у Сплиту. Од 1950. је радио као редактор Лексикографског завода у Згбу, где је и уредио први „Српскохрватски алманах“ (1910), а други у Бгду 1911. Поезијом се почео бавити као студент. Прву песму, Вече у врту, објавио је 1900. у „Бранковом колу“. Доцније се песмама, књижевним студијама и критиком јављао у „Цариградском гласнику“ (1902, 1903), „Српском књижевном гласнику“ (1902-1908, 1912-1914), „Сриемским новинама“ (1903), „Штампи“ (1903), „Новом Србобрану“ (1905, 1906), „Делу“ (1906), „Србину“ (1907), „Трговачким новинама“ (1907), „Савременику“ (1908, 1910, 1912, 1914), „Хрватском покрету“ (1910), „Новом времену“ (1910), „Србобрану“ (1911), „Српској омладини“ (1912), „Српском колу“ (1913), „Босанској вили“ (1914), „Народном јединству“ (1920), „Новој Европи“ (1920-1941), „Покрету“ (1921), „Панчевцу“ (1921), „Јутарњем листу“ (1933), Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор (1955)… Заступљен је у антологијама: Антологија новије српске лирике Богдана Поповића (Згб 1911), Српска модерна (Сарајево 1960), Родољубиве песме (Бгд 1963). У Панчеву је 17. I 1903. СНП премијерно приказало његов превод и прераду комада Ернста Ота Шмита Flachsmann als Erzieher под насловом Учитељи стара и нова кова.

В. В.

ЋУРЧИЋ Зора – драмска глумица (Бањани код Ваљева, 16. I 1885 – Загреб, 5. XI 1934). Учитељско дете, завршила је четири разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 12. II 1904. у нишком позоришту „Синђелић“ и у њему остала, с малим прекидима, до 1912. Од 1912. до Првог светског рата била је члан Повлашћеног позоришта „Трифковић“. У међувремену је играла и у трупама Аце Гавриловића, Симе Станојевића-Шућура и у „Заједници“ Димитрија Гинића и Јована Стојчевића. Од 1920. до 1928. је била ангажована у НП у Сарајеву. У зиму 1924/1925. боравила је у Паризу на студијама глуме. У сезони 1928/1929. била је чланица СНП, а од 1929. до смрти, 1934, поново је наступала у НП у Сарајеву. Врло даровита, снажно стваралачки надахнута, пуна полета, динамичне, емотивне природе, разноврсна и најчешће нова у глумачком изразу, она је умела да испуни сцену најлепшим и најузбудљивијим садржајем. Према својим високим уметничким квалитетима, нарочито показаним у зрелијем добу у карактерној комици, спадала је, несумњиво, међу најбоље југословенске глумице комичног фаха, „сарајевска Жанка Стокић“, како ју је називала публика.

УЛОГЕ: Франка (Скамполо), Данка (Мамон), Лина (Ускочница), Мушкатовица (Лилиом), Милева (Граничари), Госпођа Грегори (Мистер Ву), Салче (Коштана), Марта (Мајчин благослов).

ЛИТ: А-м, „Скамполо“ од Д. Никодемија, Застава, 1928, бр. 237, с. 3; А-м, „Мамон“ од Миладина Величковића-Свињарева, Застава, 1928, бр. 243, с. 2; А-м, Српско народно позориште, о премијери комада „Мамон“, Радикал, НСад, 1928, бр. 43, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3; А-м, Трупа Друштва за СНП Нови Сад у Вршцу, Војводина, Вршац, 1928, бр. 46, с. 2; Ј. Лешић, Ћурчић Зора, Позориште, Тузла, 1972, бр. 1, с. 95.

Б. С. С.

ЋУШКА ПОШТО-ПОТО (La Nuit aux soufflets) – шаљива игра у 1 радњи. Написали: Жан Бајар и Филип-Франсоа Пинел Диманоар. Прво извођење у Паризу 1834.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 11. II 1869. у НСаду (са једночинком Кобно име). Посрбио: Ђорђе Рајковић. – Д. Ружић (Љубомир Станић), Д. Ружићка (Марија), Л. Телечки (Акторовић), К. Хаџић (Коста), Ф. Иличић (Аркадија), М. Хаџићева (Собарица). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 6. III 1874. у НСаду (са једночинком Ја вас љубим). – Д. Ружић (Љубомир Станић), Д. Ружићка (Марија), М. Суботић (Акторовић), П. Добриновић (Коста), Ђ. Соколовић (Аркадија), Љ. Зорићева (Собарица). – Изведено 1 пут.

В. В.