ХВАЛИСАВИ ВОЈНИК (Miles gloriosus) – комедија у 5 чинова. Написао: Тит Макције Плаут. Прво извођење вероватно 204. пре н. е. у старом Риму (Плаутова глумачка дружина).

Прво извођење у нашој земљи у СНП 16. V 1952. у НСаду. Превео: Веселин Чајкановић. – Рд. М. Поповић Мавид (режију завршили Ј. Путник и М. Васиљевић), сц. Ђ. Табаковић, сликарски радови В. Маренић; С. Симић (Пиргополиник), В. Животић (Палестрион), Д. Милосављевић Гула (Сцеледро), М. Спасојевић (Лурцион), Ј. Бјели (Филокомазија), В. Милин (Артотрог), Н. Смедеревац (Периплекомен), Б. Богдановић (Плеусикле), Д. Синовчић (Акротелеутија), М. Јовановић (Милфидипа), М. Тошић (Карион), Р. Липцајт (Ропче, дете). – Изведено 10 пута, глед. 3027.

БИБЛ: Тит Макције Плаут, Одабране комедије, са латинског прев. Веселин Чајкановић, Бгд 1923, с. 159–199.

Ј. М.

ХЕДА ГАБЛЕР (Hedda Gabler) – драма у 4 чина. Написао: Хенрик Ибзен. Прво извођење у Минхену, 1891, у нашој земљи 19. V 1906. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 29. V 1920. Превео: Емил Надворник. Подела узета са плаката представе одржане 25. IX 1920. у НСаду. – Рд. Е. Надворник; Р. Алмажановић (Јерген Тесман), М. Вера, к. г. (Хеда Тесман), М. Тодосићка (Јула Тесман), В. Јовановић (Ајлерт Левборг), Д. Спасић (Брак), Н. Ворни (Теа Елфстед), М. Филиповићка (Берта). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у СНП 4. XII 1984. у НСаду. Превела: Зеина Мехмедбашић. – Рд. и редакција превода Д. Ђурковић, пом. рд. А. Трипковић, сц. М. Табачки, к. г., к. Б. Аџић-Урсулов, к. г., избор музике Б. Рушкуц; С. Гардиновачки (Јерген Тесман), Љ. Ракић (Хеда Габлер), З. Кримшамхалова (Јулијана Тесман), К. Мартинов-Павловић (Госпођа Елвстед), С. Шалајић (Судија Брак), И. Менсур, к. г. (Ејлерт Левборг), З. Ђуришић, М. Кљаић-Радаковић (Берта). – Изведено 12 пута, глед. 2467.

ЛИТ: А-м, „Хеда Габлер“, Застава, 8. VI 1920; Б. М., Хенрих Ибзен: „Хеда Габлер“, превео Е. Надворник, редитељ Е. Надворник. Гостовање трагеткиње Марије Вере, Јединство, 6. VI 1920; L’Homme Masque, „Хеда Габлер“, Застава, 16. VI 1920; А-м, Chýrnik, Narodná jednota, Бачки Петровац, 25. VI 1920; В. Глигорић, Хенрик Ибзен, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 49-70; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, Дневник, 7. XII 1984; В. Ж., Хеда Габлер – имати и немати, Глас омладине, 18. XII 1984; П. Матеовић, Феномен жене, Политика експрес, 6. I 1985.

А. К.

ХЕЈ, СЛОВЕНИ! – в. ДУХ НАШИХ ДЕДОВА

ХЕЈБАЛОВА Валерија (Valerija Heybal) – оперска певачица, сопран (Камник, 16. I 1918 – Љубљана, 18. IX 1994). Студирала је на Конзерваторијуму у Љубљани. Од 1945. до 1948. била је солисткиња Љубљанске опере, а од 1948. Београдске. Гостовала је широм Југославије и у иностранству. Племенитог, носивог, вибрантног, узбудљивог гласа и бујног сценског темперамента, Х. је представљала веома импресивну појаву на нашој оперској сцени. У СНП је наступила као Мими у Боемима 15. II 1950. и поново 3. I 1951, Марженка у Проданој невести 4. X 1950, Тоска 12. I 1951. и Ћо-Ћо-Сан у Мадам Батерфлај 7. X 1952.

ЛИТ: А-м, Гостовање Валерије Хејбалове и Александра Маринковића, НС, 1950, бр. 11, с. 2.

В. П.

ХЕЈЕРМАНС Херман (Herman Heijermans) – холандски писац (Ротердам, 3. XII 1864 – Зандворт, 22. XI 1924). Служио се и разним псеудонимима: Samuel Falkland, Iwan Jelakowitsch, Koos Habermma и др. Писац, позоришни радник, драматичар и журналист (његов отац Херман био је новинар), Х. је литерарну делатност започео 1892. Под утицајем пролетерског покрета 1895. је ступио у холандску социјал-демократску партију; основао је и уређивао журнал „De Jonge Gid“ (1897-1901). У време европског натурализма, 1893. је дебитовао комадом Дора Кремер, писаним под утицајем Норе. Тим и каснијим комадима снажно је иступао за ослобођење радних људи (Ахасвер, Тачка, Машина, Срећно!, Седма заповед итд.), Најпознатији роман му је Град дијаманата (Diamantenstad, штампан 1904). Сабрана дела су му штампана у Амстердаму 1965. у три тома (Toneelwerken); и даље су и појединачно издавана и превођена су на стране језике. Комад изведен код нас носи холандски наслов Op Hoop van Zegen, што значи „Нада у благослов“, односно „Надање благослову“. Већ после праизведбе у Амстердаму (24. XII 1900) сматрало се да је тим делом холандски натурализам постигао међународни глас. У основи Х. је врло вешто и успешно ситуацију шлеских ткача у Хауптмановој драми Ткачи транспоновао на невоље холандских рибара и морепловаца који пате под суровом експлоатацијом и недостатком бриге за породице оних који пострадају на послу. У светској литератури тај Х. комад се неретко смешта одмах иза драме На дну Максима Горког. У два маха је преведен на немачки, затим на руски језик, а 1918, 1924. и 1934. је и снимљен као филм. У СНП је 1910. изведена Нада (Op Hoop van Zegen) у преводу Бошка С. Бошковића.

С. К. К.

– немачки писац и преводилац (Валденбург, Саксонија, 9. II 1775 – Дрезден, 29. IX 1856). Право му је име било Карл Готлиб Теодор Винклер (Karl Gottlieb Theodor Winkler). Био је син образованог пастора и спадао је у многописце и сваштописце, каквих је крајем XVIII и у првој половини XIX века било много. Службовао је на разним местима и обављао многе дужности; стекао је титулу руског дворског саветника, а како је знао енглески, француски, италијански и португалски – преводио је са тих језика на немачки. Уређивао је више књижевних публикација, а од његовог обимног књижевног дела мало шта га је надживело. После слома Наполеона био је секретар позоришта, а од 1841. вицедиректор Краљевског позоришта у Дрездену. За нас је интересантно да је 1811. слободно превео Волтерову Цулиму, на коју Јелица у Стеријиној Лажи и паралажи (позорје 8) мисли када каже да ће свога оца молити да је поклони „барону Голићу“ (Алекси) – „као што је Цулима свога оца молила“. Х. је, даље, 1839. са француског превео роман Ускок Жорж-Сандове. Не може се рећи да је оставио дубљег или трајнијег трага у немачкој књижевности, мада је својевремено попуњавао репертоар немачких сцена својим многобројним преводима, посебно са француског. И дело приказано у СНП дело је Француза – Д’Обињија (D’Aubigny): Два наредника (Die beiden Sergeanten, штампано 1825) Х. је слободно превео и адаптирао и после премијере у Берлину 3. III 1824. били су често извођени и радо гледани. Овај комад је у СНП изведен 1868. у преводу и посрби Николе Ђурковића.

С. К. К.

ХЕЛВИГ Паул (Paul Helwig) – немачки писац (Либек, 27. V 1893 – Минхен, 7. VIII 1963). Завршио је студије докторатом филозофије; био је приповедач и драматичар, првенствено комедиограф, а са енглеског је преводио Пристлија (J. B. Priestley) и друге писце. Међу Х. комедијама најпознатије су биле: Götter auf Urlaub (1940), Am hellichten Tage (1942), Schwarze Magie (1942), Die schöne Maria (1942, Krampus und Angelika (1943), Etst bei Seite! (1949). На немачком језику готово да нема литературе о њему, а у немачким лексиконима тек су побројане његове драме. У ДНП у Панчеву је 1943. изведена његова весела игра Медени месец (Flitterwochen, 1938) у преводу Вл. Мошуља.

С. К. К.

ХЕЛМАН Лилијан (Lillian Hellman) – америчка драмска списатељица (Њу Орлеанс, 20. VI 1905 – Тизбури, Мартини Виногради, Масачусец, 30. VI 1984). Као петогодишњакиња преселила се са родитељима у Њујорк, али се често враћала у родни град и у њему дуже боравила похађајући основну и средњу школу у оба града. Студирала је на Њујоршком (1923-1924) и на Колумбија-универзитету (1924), али никада није дипломирала. Удала се 1925. и развела се 1932. Радила је као лектор у једној издавачкој кући (1924-1925), као критичар у листу „New York Herald Tribune“ (1925-1928), као позоришни лектор (1927-1930), као писац сценарија (1930-1932) и као предавач на Јелском универзитету. Г. 1934. се први пут јавила драмом о проблему лезбијства. До избијања Другог светског рата написала је још два позоришна комада, од којих је један разматрао радничко, а други поседничко питање. На филму је била нешто активнија: до 1941. написала је три сценарија и сценски опремила Мале лисице (The Little Foxes, 1934), које су већ биле приказане у позоришту. И током рата и после рата наставила је да пише за театар и за филм. Само до 1960. је завршила пет нових текстова, међу којима и чувену Стражу на Рајни (Watch on the Rhine, 1941) – са нацизмом као централним питањем. У међувремену су је сустизала разна признања: 1941, и поново 1960, добила је награду Њујоршког клуба драмских критичара, 1960. награду Брандајсовог универзитета, 1964. златну медаљу Националног института за уметност и књижевност… Постала је почасни доктор неколико америчких универзитета; изабрана је за члана Националног института за уметност и књижевност, за члана Америчке академије уметности и наука итд. Успех је постигла социјалном и политичком, често прогресистичком, опредељеношћу, прецизношћу и концизношћу онога што је желела да каже, изврсно вођеним дијалогом, одсуством сентименталности, објективношћу излагања и изразитим смислом за енергично и доследно вођење радње. НПДб је 1940. приказало њен комад Невине (The Children’s Hour, 1934).

БИБЛ: Скакавци, прев. Јелисавета Марковић, Бгд 1946.

ЛИТ: Ј. Киригин, Бунтовници и конформисти, Згб 1965, с. 93-112.

С. А. Ј.

ХЕНЛЕ Елиза – драмска списатељица; њен комад Позоришно дело изведено је у СНП 1893.

ХЕНРИК IV (Enrico IV) – трагедија у 3 чина. Написао: Луиђи Пирандело. Прво извођење у Милану, 24. II 1922, у нашој земљи 13. I 1926. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 14. IX 1940. у Сомбору. Превео: Тодор Манојловић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Хенрик IV), О. Животић (Маркиза), Д. Петковић (Фрида), Б. Станојевић (Карло), Н. Стојановић (Барон), Љ. Филиповић (Доктор), М. Милићевић (Ландолфо), Б. Варађан (Армалдо), С. Цвитковић (Ордулфо), С. Пашалић (Бертолдо), М. Гајчин (Џовани). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у ДНП 18. XI 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; Љ. Иличић (Хенрик IV), О. Животић (Маркиза), Ж. Котрошан (Карло), Ђ. Козомара (Фрида), Љ. Драгић (Барон), Н. Митић (Доктор), М. Симић (Ландолфо), Р. Шобота (Арнолдо), В. Милојевић (Ордулфо), Р. Гоjкић (Бертолдо), М. Мирковић (Џовани). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, A Dunábánsagi Nemzeti Szinхáz elöadasai Szomborban, Napló, 24. IX 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело и његово драмско стварање, Дан, 13. XI 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 14. XI 1940; М. Николић, Пирандело: „Хенрик IV“, Нови Сад, 1940, бр. 899–900, с. 5.

А. В.