ХОРВАТ Иштван – декоратер, висококвалификовани радник (Суботица, 12. I 1923 – Нови Сад, 22. III 1991). Радио је као радник у Хрватској индустрији катрана ДД „Загреб“, а у СНП се запослио као магацинер 1. V 1945. и у њему остао до пензионисања, 23. VIII 1982. Као декоратер развијао се врло успешно, тако да је убрзо стекао звање висококвалификованог позоришног дакоратера, а за свој савестан и пожртвован рад добио је 1951/52. писану похвалу управника Олге Стокановић и помоћника управника Луке Дотлића.

ЛИТ: Ж. Бајић, У позоришту – иза сцене, Позориште, НСад, 1980, бр. 5-6, с. 10.

Р. Б.

ХОРВАТ Јожа – приповедач, романсијер, драмски писац и хумориста (Коториба, Међумурје, 10. III 1915 – Загреб, 26. X 2012). Основну школу завршио је у родном месту 1925, а гимназију у Згбу, у којем је и апсолвирао на Филозофском факултету – Група за педагогију и психологију. Још као средњошколац укључио се у напредни покрет. У НОР је учествовао од новембра 1941. Био је комесар Првог батаљона банијског партизанског одреда, помоћник комесара Прве оперативне зоне, командант Кланичког одреда и Мославачке бригаде. Крајем 1943. прешао је на рад у редакцију листа „Напријед“. После ослобођења радио је као директор је Накладног завода Хрватске, уредник „Републике“ и „Хрватског кола“, руководилац „Јадран-филма“, секретар Друштва књижевника Хрватске (1948-1952) и Матице хрватске (1953-1963). Био је заступник у Сабору НР Хрватске и посланик Савезне скупштине. Носилац је Партизанске споменице 1941. и више ратних и мирнодопских одликовања. Објавио је више романа (Седми б, Згб 1939; Ни сан, ни јава, Згб 1958; Мачак под шљемом, Згб 1962), збирки приповедака (За побједу, Згб, 1945; Записи, Згб 1951), драма (Прст пред носом, Згб 1947; Распродаја савјести, Бгд 1956), пародија, сатира, фељтона, цртица, записа, чланака и путописа. Писао је филмске сценарије (Застава, 1948; Цигули-Мигули, 1951) и радио-драме (Данас је мој рођендан, 1955; Почасни пензионер, 1955; Ловац микроба и Крхка играчка, 1957). Дела су му преведена на чешки, енглески, есперанто, мађарски, македонски, словачки и словеначки језик. На једрилици „Беса“ путовао је око света. Убрзо по праизведби Х. комедије Прст пред носом у Малом казалишту у Згбу (10. IX 1947), одржана је 23. X исте г., на дан ослобођења НСада, њена премијера у СНП, у режији Хинка Томашића. Била је то једна од наших првих послератних комедија, за коју је Х. одабрао не само прикладну, него и актуелну тему: збуњеност реакције новим друштвеним поретком, неспособност да се прилагоди захтевима времена, гротескну немоћ да се извуче из малограђанских збрка у које је саму себе непрестано увлачила. Писан с нескривеном жељом да буде схваћен као сатира, Прст пред носом је ипак остао само скица, тек местимично разрађен кроки, комедија карактерā којима недостаје психолошка анализа, а понављања му не мањкају. Но, и поред тога, ово Х. дело остаће запамћено као датум и театарски догађај: њиме је, први пут након рата, на наше позорнице доспела комедија савременог аутора са савременом темом, чија се радња збива у нашем граду. У Распродаји савјести (праизведба 18. II 1955, НП Бгд), тој „невеселој комедији“ – како ју је сам Х. назвао, он се скоро верном реконструкцијом догађаја и околности априлске капитулације, посматране кроз судбине једног батаљона воловске коморе крај Згба, трудио да изнађе мотиве хаоса и дезорганизације, њене идејне и моралне узроке и психолошке основе издајства и капитулације. Хумориста по вокацији, Х. је с напором градио и развијао драмска збивања, налазећи најчешће инспирацију и ослонац у Крлежиним делима, али без већег успеха. Г. 1962. изашао је из штампе Х. роман Мачак под шљемом, који је доживео велик успех код читалачке публике, а у којем до пуног изражаја долазе ауторова љубав према народу и човеку-борцу, способност за уочавање детаља, смисао за хумор и сатиру. Роман је доживео више издања, а снимљен је и као телевизијска серија.

БИБЛ: Прст пред носом, Згб 1947; Распродаја савјести, Бгд 1956.

ЛИТ: С. Вучетић, „Прст пред носом“, Вјесник, 14. X 1947; А-м, Јожа Хорват: „Прст пред носом“, СВ, 21. X 1947; А-м, Наше премијере, ВС, 1947, бр. 2, с. 3-5; М. Рајковић, Прст пред носом, ЛМС, 1947, књ. 361, с. 291-292; Н. Симић, О писцу Јожи Хорвату, Записи, Згб 1951; М. Живанчевић, Интиме Јоже Хорвата, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 572-573; В. Мађаревић, Јоже Хорват, Прст пред носом, Културни радник, 1960, бр. 6, с. 26-27; Е. Финци, Више и мање од живота, II, Бгд 1961, с. 100-105; R. R(auber), Spoznali smo Jožu Horvata humoristu, književnika in človeka, Primorski dnevnik, 15. I 1964; М. Радоњић, Савремена домаћа драма на сцени Српског народног позоришта (1945-1965), НСад 2006, с. 16, 25, 50, 53, 89, 106.

М. Р.

ХОРВАТ-ДЕСПОТОВИЋ Јелена Зела – в. ДЕСПОТОВИЋ-ХОРВАТ Јелена Зела

ХОРВАТ-ХОРВАТИЋ Вјекослав – глумац. У СНП је, као почетник, играо епизодне улоге у сезони 1899/1900. Познато је још да је са Михаилом Марковићем и филијалном трупом ХНК из Згба 1906. путовао по Босни и Херцеговини. Г. 1907. је постао члан Хрватског драмског казалишта у Осијеку.

УЛОГЕ: Ћирица Лефевров (Мадам Сан-Жен), Полицај (Самртна замка), Слуга у писарници (Фромон и Рислер), Колар (Две љубави), Писмоноша (Женидба на пробу), Каплар (Девојачка клетва), Подворник (Крив), Сељак (Дупла пуница), Лобмајер (Луда посла).

В. В.

ХОРЕЈШЕК Вацлав (Václav Horejšek) – чешки композитор (Бехари, Чешка, 4. XI 1839 – Беч, 22. XII 1874). По завршетку оргуљске школе у Прагу (1858) био је хоровођа у Земуну. Од 1873. је радио као наставник музике и хоровођа у Панчеву. Компоновао је велик број хорских композиција на српске народне и уметничке текстове за потребе Панчевачког друштва (збирка Гусле). Оставио је неколико соло-песама, клавирских композиција (Девојка на студенцу и др.) и православних црквених композиција. Компоновао је и две песме за драмски комад Смрт кнеза Доброслава Матије Бана, који је у СНП премијерно приказан 1866.

ЛИТ: М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938, Панчево 1938.

В. Кч

ХОРИЗОНТАЛНО И ВЕРТИКАЛНО – комедија у 2 дела. Написао: Светислав Рушкуц.

Праизвођење у СНП 6. V 1971. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, сц. М. Лесковац, к. Д. Павловић, к. г., избор музике И. Ковач, к. г.; Р. Којадиновић (Отац), Добрила Шокица (Мати), Ф. Тапавички (Син), К. Жели (Кћи), М. Анђелковић (Снаха), Љ. Раваси (Ташта), И. Хајтл (Свекар), В. Животић (Ујка), М. Милићевић (Председник), Д. Џакула (Члан жирија), М. Опсеница (Члан жирија). – Изведено 11 пута, глед. 2569.

ЛИТ: М. Петковић, Вертикално и хоризонтално, Дневник, 16. III 1971; Р. Поповић, Проблеми савремене породице, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 5; П. Марјановић, Позоришни деби Светислава Рушкуца, Позориште, НСад, 1971, бр. 8, с. 5; К. Савић, Једна породица – хоризонтално и вертикално, Позориште, НСад, 1971, бр. 8, с. 15; В. Миросављевић, Нерешива укрштеница, Дневник, 5. V 1971; L. Gerold, Függőleges es vizszíntes, Magyar Szó, 5. V 1971; Р. Поповић, Прва драма Светислава Рушкуца, Политика, 6. V 1971; С. Божовић, Укрштене речи на сцени, Вечерње новости, 7. V 1971; L. Gerold, Izgalom nélkül egy unalmas családról, Magyar Szó, 8. V 1971; М. Кујунџић, Игра око плеве, Дневник, 9. V 1971; М. Мирковић, Равно и водоравно, Политика експрес, 10. V 1971; Ж. Јовановић, Хоризонтално и вертикално, Вечерње новости, 11. V 1971; М. Милорадовић, Охрабрење за комедију, Политика, 13. V 1971; Д. Поповић, Четири савремене драме, Позориште, Тузла, 1971, бр. 4, с. 413-415.

Ј. М.

ХОРСТ Јулиус (Julius Horst) – заједно са Александром Енгелом написао је либрето за оперету Ралфа Бенацког Adieu, Mimi (Беч 1926), коју је НП у НСаду извело 1927.

ХОФМАН Ернст Теодор Амадеус Вилхелм (Ernst Theodor Amadeus Wilhelm Hoffman) – немачки књижевник, композитор, музички критичар и сликар (Кенигзберг, 26. I 1776 – Берлин, 25. VI 1822). Из љубави према Моцарту – свом низу личних имена додао је и: Амадеус. Био је идеолог немачког оперског позоришта. Најпознатије музичко дело му је опера Ундине, која у развоју немачке опере чини прелаз између Моцартове Чаробне фруле и Веберовог Стрелца вилењака. У опери Аурора употребио је лајтмотив који ће касније у својим операма примењивати и развијати Р. Вагнер. Поред поменутих опера, компоновао је симфоније, кантате, сонате, мисе, а бавио се и музичком критиком. Тек пред крај живота опробао се у књижевности, али је већ одраније био на гласу по способности да уз вино забавља друштво својом приповедачком маштом. Његове приповетке фантастичног садржаја послужиле су као основа за компоновање музичко-сценских дела. Тако су Хофманове приче, по либрету Жака Барбијеа и на музику Жака Офенбаха доживеле праизведбу у Паризу 1881, а у СНП су извођене 1924. и 1959.

В. Кч

ХОФМАНОВЕ ПРИЧЕ (Les contes d’Hoffmann) – фантастична опера у 3 чина с прологом и епилогом. Музика: Жак Офенбах. Либрето (по Е. Т. А. В. Хофману): Жил Барбије (на основу драмског текста свог и М. Кареа). Прво извођење у Паризу, 10. II 1881, у нашој земљи 19. IV 1902. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 25. III 1924. Превео: Милоје Милојевић. – Рд. К. Клеменчић, дир. Х. Маржинец; Д. Врбањац (Хофман), Н. Баранов (Линдорф, Копелиус и Миракл), Б. Чолић (Дапертуто), Д. Дубајић (Спаланцани и Натанаел), М. Оџић (Креспел), К. Клеменчић (Андре, Кошенил, Питикиначо и Франц), А. Борисов (Лутер), М. Авировићева (Никлаус и Глас матере), Г. Миковић (Шлемил и Херман), Н. Архипова (Олимпија), М. Левова (Ђулијета), Б. Адамовић-Дубска (Антонија). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у СНП 8. IV 1959. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, дир. М. Фајдига, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф Ј. Вајс-Беложански; Р. Грујић (Хофман), З. Николић, О. Бручи (Олимпија), М. Скендеровић (Ђулијета), А. Чепе (Антонија), Ј. Јечменица (Никлаус и Глас матере), М. Хаднађев, И. Кнежевић (Копелијус, Дапертуто и Миракл), К. Марцикић (Кошениј, Питикиначо и Франц), В. Кошир (Спаланцани), Д. Балтић (Шлемил и Херман), В. Нецков (Креспел), Ђ. Молдовановић (Лутер), Ф. Кнебл (Натанаел). – Изведено 5 пута, глед. 1881.

БИБЛ: Хофманове приче, опера у четири чина. Текст написао Жил Барбије по драми Жила Барбије и Мишела Каре. Музику компоновао Жак Офенбах. На српски превео Милоје Милојевић, Бгд 1921.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. III 1924; Е. Фрелих, „Хофманове приче“, Дневник, 7. IV 1959; М. Логар, „Хофманове приче“, Дневник, 10. IV 1959.

В. П.

 ХРАНИЛОВИЋ Јован– новинар, позоришни критичар и књижевник (Кричке, Далмација. 18. XII 1855 – Нови Сад, 5. VIII 1924). Похађао је основну школу у Сошицама (1863/64) и Крижевцима (1864-1867), гимназију у загребачком унијатском училишту (1867-1874), а теологију је студирао у Згбу (1874-1876) и Бечу (1876-1878). Заредивши се 1878, био је гркокатолички жупник у Кашту (1878-1881) и Радатовићу (1881-1886), бискупски тајник у Крижевцима (1886/87), жупник у Сошицама (1887), затим у Бачкој – у Куцури (1888), Руском Крстуру (1889) и НСаду (1889-98), у који се, после краћег боравка у Згбу, вратио 1900. и у њему остао до смрти (1924). Још у гимназијским данима почео је да пише за часописе и новине. Први књижевни рад, баладу Јелка и Мирко, објавио је у „Буњевачкој и шокачкој вили“ 1873. Прославио се својим Жумберачким елегијама (1886). Од 1898. до 1900. професионално се бавио новинарством у Згбу као уредник „Обзора“ (1898) и „Виенца“ (1899-1900); потом се у НСаду вратио цркви као парох, а волонтерски је писао за новосадска гласила „Позориште“, „Јавор“, „Браник“, Летопис МС и др. Напустио је парохијску дужност 1924. и потпуно се посветио новинарству. У новосадском листу „Јединство“ (излазио од 1919. до 1925) био је главни уредник, који је диктирао основни тон овог гласила – „да у лист не уђе каква оштрија лична инсинуација, замерка или нападај“ (сарадник Жарко Огњановић), а чланци које је сâм писао, и кад су били опозиционо настројени, увек су били уздржљиви, пристојни и тактични. Како Огњановић коментарише, за новинара је био „пречедан“ и „недовољно лајав и политички безобразан“. Говорио је италијански, немачки, руски и француски а служио се и грчким и латинским. Преводио је Хагина, Мора, Платона, Ламартина, Лонгфелоа… Био је један од председника Народне скупштине ослобођења Војводине (1918/19). Одликован је орденом Светог Саве IV реда (1921). Одржавао је преписку са бискупом Штросмајером, Т. Смичикласом, А. Тресић-Павичићем, Ј. Ј. Змајем, С. Матавуљем, Ф. Рачким, С. Кранчевићем, В. Илићем, Л. Костићем, М. Полит-Десанчићем, А. Шеноом и другим познатим личностима. Представе СНП је пратио и приказивао редовно од 1890, најпре у новосадском „Позоришту“, па у „Јавору“, „Бранику“, „Летопису Матице српске“ и касније у „Јединству“, под пуним именом и презименом, али и као: Хр., Ј. Хр.

БИБЛ: Подвала, Позориште, НСад, 1891, бр. 12, с. 50-51; Радничка побуна, Позориште, 1891, бр. 13, с. 54-55; „Париска сиротиња“, Браник, 1891, бр. 136, с. 4; Париска сиротиња, Позориште, 1891, бр. 19, с. 78-79; „Ђаволове стене“, Браник, 1891, бр. 137, с. 4; Ђаволове стене, Позориште, 1891, бр. 20, с. 82;  „Александра“, Браник, 1891, бр. 149, с. 4; Ева, Позориште, 1891, бр. 27, с. 110-111, бр. 28, с. 114-115; Краљ Лир, Позориште, бр. 30, с. 122-123; Марија Стјуартова, Позориште, 1891, бр. 38, с. 154-155; „Марија Стјуартова“, Браник, 1892, бр. 3, с. 3; „Дојчин Петар“, Браник, 1892, бр. 7, с. 4; Дојчин Петар, Позориште, бр. 1, с. 2-3, бр. 2, с. 6-7; „Сабља Краљевића Марка“, „Милош Обилић у Латинима“, Браник, 1892, бр. 13, с. 4; „Диран и Диран“, Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-91; Задужбина цара Лазара, Позориште, 1892, бр. 10, с. 38-39;  Репертоар у последњој позоришној сезони у Новом Саду, Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-92; „Александра“, „Врачара“, „Ђаволове стене“, „Ева“, „Јаквинта“, „Неће варошанку“, „Париска сиротиња“, „Партија пикета“, „Распикућа“, „Сеоска лола“, „Три жене у један мах“, „Федора“, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; „Буњевка“, „Гроф Монте Христо“, „Краљ Лир“, „Максим Црнојевић“, „Милош Обилић“, „Мој џеп“, „Пркос“, „Риђокоса“, „Саћурица и шубара“, „Циганин“, „Челик човек“, Јавор, 1892, бр. 8, с. 121-124; „Војнички бегунац“, „Господар од ковница“, „Дојчин Петар“, „Звонар Богородичине цркве“, „Лудвиг XI“, „Мехурићи“, „Милош у Латинима“, „Пут око Земље за осамдесет дана“, „Сабља Краљевића Марка“, „Честитам“, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; „Наш пријатељ Некљужев“, Браник, 1892, бр. 14, с. 4; „Дон Цезар од Базана“, „Жене у уставном животу“, „Задужбина цара Лазара“, „Наш пријатељ Некљужев“, „Немања“, „Сељак милијонар“, „Стари бака и његов син хусар“, „Фауст“, Јавор, 1892, бр. 10, с. 153-156; Вечити закон, Позориште, 1895, бр. 5, с. 18-19; Досадан свет, Позориште, бр. 6, с. 22; Млетачки трговац, Позориште, 1895, бр. 16, с. 62-63; Чаша воде, Позориште, 1895, бр. 18, с. 70-71; Ђидо, Позориште, 1895, бр. 26, с. 102-103; Отело, Позориште, бр. 28, с. 110-111; За круну, Позориште, 1895, бр. 44, с. 177-179; „Златан мајдан“, Браник, 1896, бр. 7, с. 1; Војнички бегунац, Позориште, 1896, бр. 3, с. 10-11; „Булинарови“, Браник, 1896, бр. 12, с. 2; Зец, Позориште, 1896, бр. 15, с. 58-59; „Нора“, Браник, 1896, бр. 19, с. 1; Роман сиромашног младића, Позориште, 1896, бр. 27, с. 106-107; „Цезаров тестамент“, Браник, 1896, бр. 28, с. 1; „Чикина кућа“, Браник, 1896, бр. 33, с. 1; Шокица, Позориште, 1896, бр. 36, с. 142-143; Кир Јања, Позориште, 1896, бр. 39, с. 154-155; Еманципована, Лепа Галатеја, Позориште, 1897, бр. 9, с. 46-47; Слободарка, Позориште, 1898, бр. 5, с. 30-31; Карлова тетка, Позориште, 1898, бр. 9, с. 46-47; Завет, Позориште, 1898, бр. 12, с. 58-59; Корак у страну, Позориште, 1898, бр. 19, с. 86-87; Лажни цар Димитрије, Позориште, 1898, бр. 24, с. 106-107; Јасмина и Ирена, 1898, бр. 26, с. 114-115; Хамлет, Позориште, 1898, бр. 31, с. 134-135;  Двадесетпетогодишњица Пере Добриновића, Браник, 1898, бр. 77, с. 1; Двадесетпетогодишњица А. Лукића, Браник, 1898, бр. 78, с. 1; Прибислав и Божана, Позориште, 1898, бр. 39, с. 172-173; Тако је морало бити, Позориште, 1901, бр. 17, с. 122-123; Као пиле у кучинама, Позориште, 1901, бр. 29, с. 170-171; Мадам Сан-Жен, Позориште, 1901, бр. 32, с. 182-183; Цар проводаџоја, Позориште, 1901, бр. 42, с. 222-223; Пучина, Позориште, 1902, бр. 9, с. 34-35; Горски вијенац, Позориште, 1902, бр. 17, с. 73-74; Цар Душан Силни, Позориште, 1904, бр. 16, с. 98-99; Код белог коња, Позориште, 1904, бр. 20, с. 114-115; Риђокоса, Позориште, 1904, бр. 43, с. 234-235; Распикућа, Позориште, 1905, бр. 7, с. 26-27; Лепеза, Позориште, 1905, бр. 18, с. 73-74; Краљ Лир, Позориште, 1905, бр. 23, с. 101; Госпођица Жозета моја жена, Позориште, 1907, бр. 22, с. 142-153; Сеоска лола, Позориште, 1907, бр. 24, с. 150-151; Барон Фрања Тренк, Позориште, 1907, бр. 26, с. 159; Округићева књижевна оставина, Браник, 1908, бр. 290, с. 7; Округићев нештампани еп о Дојчин Петру, ЛМС, 1909, књ. 257, с. 1; Сезона Српског народног позоришта (од новембра 1909. до 31. I 1910), ЛМС, 1910, књ. 263, с. 48, књ. 264, с. 38; Др Аугуст Харамбашић, ЛМС, 1911, књ. 281, с. 75; Из савремене хрватске књижевности, ЛМС, 1911, књ. 283, с. 10; Премијера опере „Кармен“, Јединство, 15. VII 1921; „Трубадур“ од Вердија, Јединство, 10. IX 1921; Опера „Зрињски“, Јединство, 29. XII 1921; „Три девојчице“ од Бертеа, Јединство, 31. I 1922; Прослава тридесетогодишњице уметничког рада г-ђе Данице Васиљевићке, Јединство, 19. III 1922; Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; „Трикош и Каколе“, Јединство, 20. IX 1922; Јесењи маневар, Јединство, 24. IX 1922; „Годенове кћери“, Јединство, 1. X 1922; „Крвна освета на Корзици“, Јединство, 8. X 1922; „Фаун“, Јединство, 25. XI 1922; „Анђео поноћи“, Јединство, 18. XII 1922.

ЛИТ: Л. Костић, Зимушње гостовање Српског народног позоришта у Новом Саду, Нада, Сарајево, 1895, бр. 20, с. 382-384, бр. 21, с. 401-402, 1896, бр. 2, с. 34-35; Ј. Чедомил, Јован Храниловић, Нада, Сарајево, 1901, св. VI, с. 21; В. Југовић, Прослава Јована Храниловића, ЛМС, 1925, књ. 306, св. 2-3, с. 205-206; Ј. Грчић, Новосадски рецензенти у Позоришту А. Хаџића, Југословенски дневник, 1931, бр. 233, с. 2; Ј. Грчић, Судбина Округићеве „Шокице“, Југословенски дневник, 1932, бр. 219, с. 4; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918-1941, НСад 1983.

В. В.