ЛАНГЕР Франтишек (František Langer)  – чешки драмски и прозни писац (Винохради код Прага, 3. III 1888 – Праг, 2. VIII 1965). Био је лекар у аустријској и чешкој војсци и позоришни драматург. Писао је под утицајем руске књижевности, нарочито Достојевског. Добро је познавао прашку улицу, њене ленштине, ситне лупеже, тврдице… У драмама Периферија (Periferie,1925), Препород Фердише Пиштора (Obráceni Ferdiše Pištory, 1937) и другима бавио се питањем психологије злочина, а у комедији Камила кроз иглене уши (Velbloud uchem jehly, 1929) подсмевао се представницима ситне буржоазије. Окупацију Чехословачке провео је у Француској и Енглеској. После рата је издао неколико књига приповедака и мемоаре под насловом Били су и било је (Byli a bylo, 1963). За децу је написао лепу књигу Побратим белог кључа (Bratstvi bíleho kliče, 1949). Народни уметник је постао 1947. У СНП су играна два његова комада: 1932. Периферија и 1951. Број 72 (Dvaasedmdesátka, 1937).

В. Љ.

ЛАНЕР-БАКАЛОВИЋ Мара – драмска глумица (Сремски Карловци, 21. VIII 1898 – Крагујевац, 10. IX 1959). Била је друга супруга глумца Петра Ланера, а затим се удала за Ђуру Бакаловића (в). Рођена је у сиромашној чиновничкој породици Петровић; још као дете прешла је у Земун, где је видела представе гостујућих трупа, у првом реду новосадског Позоришта. Завршила је два разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену као Марија Антоновна у Гогољевом Ревизору 1913. у нишком позоришту „Синђелић“, за управе Симе Бунића, и у њему играла до Првог светског рата. После рата, од 1918. до 1920, била је члан новог путујућег позоришта „Гундулић“ у београдском хотелу „Таково“ под управом Љубомира Рајичића Чврге. Од 1921. до 1923. је била у СНП у НСаду, од 1923. до 1928. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, у којем је играла значајне драмске и карактерне улоге, затим кратко у трупи Николе Јоксимовића, 1929. у београдском позоришту код „Боровог парка“, од 1929. до 1930. поново у СНП, од 1930. до 1934. у позориштима у Пожаревцу, Шапцу и Лесковцу и у трупи свог првог мужа П. Ланера; од 1935. до 1937. је опет код Душана Животића; 1937. је, кратко време, трећи пут у СНП, од 1937. до 1941. у НП на Цетињу и од 1942. у позоришту Удружења глумаца у Бгду. Од 1. IV 1945. до пензионисања, 1953, била је чланица НП у Крагујевцу. Била је глумица завидне стваралачке снаге, богате осећајности и јаког темперамента, са смислом за стварање лепих сценских ефеката у игри. Њене драмске партије биле су снажно надахнуте и врло емотивне, а карактерне и комичне изразито реалистичне и у свему одмерене у изразу. О њеној креацији Мајке Југовића у Крагујевцу рецензент је написао: „Мада по мало декларативна, претерано патетична и местимично напрегнутог тона, који није увек изражавао небески бол једне мајке-хероине, дала је углавном врло добру игру, налазила дирљиве и херојске акценте, нарочито у клетви у I чину и приликом сусрета са Дамјановом руком на крају.“ Одликована је Орденом заслуга за народ III степена.

УЛОГЕ: Сојка (Др), Госпођа Веринол (Топаз), Милица (Ослобођење Косте Шљуке).

ЛИТ: В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 190, с. 1; Р. Стојадиновић, Крагујевачко позориште 1835-1951, Крагујевац 1975, с. 205.

Б. С. С.

ЛАНЕР-ЛАЗИЋ Драга – драмска глумица (Београд, 20. VI 1880 – Београд, 16. IV 1923). Прва супруга глумца комичара Петра Ланера. Први пут се појавила на сцени 1897. у путујућој дружини Владе Поповића и у њој се задржала до 1899. а затим је, од 1899. до 1900, играла у путујућем позоришту „Србадија“ Димитрија Нишлића, од 1900. до 1903. код Драгољуба Кече Симића, од 1903. до Првог светског рата у путујућој дружини Михаила Спасића и у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду; после Првог светског рата, од 1918. до 1920. била је у тек обновљеном путујућем позоришту „Гундулић“ са седиштем у хотелу „Таково“ у Бгду, под управом Љубомира Рајичића Чврге и од 1921. до 1923. у СНП у НСаду. Сматрана је даровитом и добром карактерном глумицом добре реалистичне школе, врло вештом и занимљивом у карактеризацији ликова. Имала је и узорно правилну дикцију.

Б. С. С.

ЛАЊИ Стеван – редитељ, новинар, писац и преводилац (Суботица, 13. III 1921 – Нови Сад, 31. X 2010). Отац Максо, трговац, и брат Андрија су у Другом светском рату ухваћени као Јевреји и потерани у логор, а мати Царка рођ. Бабић, Српкиња, добровољно је пошла са њима, тако да су све троје живот окончали у гасној комори у Аушвицу. Л. је касније своме презимену додао и мајчино девојачко, те се потписивао као Бабић-Лањи. До почетка рата похађао је Школу за резервне официре у Сарајеву, где је априла 1941. добио чин потпоручника и послат у ратну јединицу. Избегавши заробљавање, вратио се кући и запослио се као шегрт код фотографа И. Тимара и укључио се у диверзантску групу младих комуниста. У јулу 1941. је ухапшен и у затвору „Чилаг“ у Сегедину одслужио је једногодишњу затворску казну. Потом је поново ухапшен и од јула 1942. био је на принудном раду у Сомбору па у Борском руднику, одакле је успео да побегне и придружи се партизанима. После рата уписао се најпре на медицину, а затим је прешао на Високу филмску школу (касније Академију), где је 1951, у првој генерацији, завршио режију у класи Вјекослава Афрића. Учествовао је у оснивању Кинотеке (1952), а затим је радио у Дирекцији за информације Владе ФНРЈ и као новинар у ТАНЈУГ-у и „Борби“. Из Бгда је 1954. прешао у НСад, најпре у Радио (где је радио у редакцијама драмског програма и програма на мађарском језику), да би од 1969. до пензионисања (1984) био запослен у Мађарској редакцији новосадске Телевизије. Режирао је у многим војвођанским позориштима. Писао је радио-драме и романе криминалистичког и научно-фантастичног жанра: Инспектор се преварио, за који је добио прву награду на конкурсу „Дуге“, У канџама гангстера, Жута планета, Обрачун. Осим са мађарског, који је говорио од детињства, преводио је и са француског, италијанског и енглеског. У СНП је к. г. 1960. режирао Гресикерову трагикомедију Хенрих VIII и његових шест жена, а његов превод Шизгалових Дактилографа изведен је 1984.

ЛИТ: Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960.

В. В.

ЛАРОНЖ Адолф (Adolf L’Arronge)  – немачки музичар и драматичар (Хамбург, 8. III 1838 – Кројцлинген код Констанце, 25. V 1908). Отац Еберхард (умро 1878) био је својевремено веома популаран комичар и касније директор позоришта. У гимназију се уписао у Берлину, а завршио ју је у Ахену, где се посветио музици коју је три г. студирао у Лајпцигу. Као диригент службовао је у Данцигу, Кенигзбергу, Келну, Вирцбургу, Штутгарту, Пешти и Берлину; за време службовања у Берлину написао је лакрдију Das große Los, која је убрзо пожњела велик успех, па је напустио музику и одао се писању драма, радећи и даље у позоришту. Вилхелмштетско позориште у Берлину је реорганизовао и од њега створио „Берлинско позориште“ (Deutsches Theater, 1883), којим је руководио до 1894. Написао је занимљиву књигу Немачко позориште и немачка глума (Deutsches Theater und Deutsche Schauspielkunst, 1896). Дао је већи број драма, био омиљен драмски писац, и његов народни комад Очина маза (Mein Leopold, 1873) изводи се и данас на немачким сценама. У СНП су играни његови комади: 1881. Очина маза у преводу С. Рајковића, 1885. Доктор Клаус (Doktor Klaus, 1879) у преводу С. Петровића и 1896. Задушне жене (Wohltätige Frauen, 1879) у преводу М. Јовановића.

С. К. К.

ЛАТИНЧИЋ Јулка – глумица (Нови Сад, 17. XI 1855 – ?). Каријеру је започела у НП у Бгду 1872. Члан СНП била је 1873. и наступала је у епизодним улогама. Сезону 1874/75. провела је у дружини Ђорђа Пелеша, а од 14. X 1875. до краја 1876. била је ангажована  у ХНК у Згбу.

УЛОГЕ: Савка (Шаран).

ЛАУБЕ Хајнрих (Heinrich Laube)  – немачки и аустријски писац и управитељ позоришта (Шпротау, Шлезија, 8. IX 1806 – Беч, 1. VIII 1884). Студирао је протестантску теологију у Халеу и Бреслави, али је рано почео да се бави књижевношћу и ушао у политичке борбе свога доба; био је један од водећих писаца „Младе Немачке“. У Лајпцигу је уређивао „Новине за елегантни свет“ („Zeitung für elegente Welt“, 1833) и убрзо је почео његов немирни живот повезан са његовом политичком делатношћу и симпатијама за Јулску револуцију у Француској. Из Саксоније је био изгнан таман када се вратио са пута по Италији (1834), у Берлину је ухапшен, а 1839. се склонио у Француску, у коју је побегао приличан број напредних немачких писаца (међу њима и Хајнрих Хајне); 1842-1844. био је у Алжиру, а у револуцији 1848. био је члан франкфуртског парламента. После револуције постао је директор Бургтеатра у Бечу (1850-1867), а затим Градског позоришта у Лајпцигу, али се већ 1872. вратио у Беч и руководио Градским позориштем, са малим прекидом до 1880, а последњих г. живота бавио се искључиво књижевним радом. Спада у најзначајније драматурге немачког језичког подручја XIX века. Истина, он је био приповедач, есејиста, написао је једну историју немачке књижевности (Geschichte der deutschen Literatur, I-IV, Штутгарт 1839-1840), али је најзначајнији као позоришни писац. Дао је значајну историју Бургтеатра, већи број других радова из историје позоришта, из области драматургије и написао знатан број рецензија и успелих драма (Die Bernsteinhexe, 1846; Struensee, 1847; Gottsched und Gellert, 1847; Die Karsschüler, 1887; Böse Zungen, 1868); драмска дела  – међу њима има прерада и обрада туђих идеја  – у 13 свезака излазила су му од 1845. до 1875. Код нас је био чешће цитиран; навођена су његова мишљења о комадима који су код нас извођени, али је мало шта од његових дела штампано у преводу на наш језик. У СНП су изведени његови комади: 1872. Гроф Есекс (Graf Essex, 1856) у преводу Д. Јоксића; 1888. Монтроз (Montrose, der schwarze Markgraf, 1859) у преводу Ј. Е. Томића; 1896. Лажни цар Димитрије (заправо недовршена, последња, Шилерова драма коју је Л. довршио  – Demetrius, 1872) у преводу Н. Ђорића.

С. К. К.

ЛАУФС Карл (Karl Laufs) – немачки комедиограф (Мајнц, 1858 – Касел 18. VIII 1900). О њему се данас мало зна; живео је у Мајнцу и Гетингену а од 1897. у Каселу. Његове комедије и лакрдије углавном су данас заборављене: Papas F1itterwochen (1883), Im Hochzeitsmorgen (1885), Im goldenen Mainz (1890), Ein toller Einfall (1891), Ein Dummersungenstreich (1900), а неке су му посмртно објављене. Обе код нас објављене комедије написао је у сарадњи са својим нешто старијим пријатељем и земљаком В. Јакобијем (Wilhelm Jacoby, рођ. 1855. у Мајнцу),  који је иначе написао доста шаљивих игара, сâм или у сарадњи са другима (поред Л. сарадници су му били Фр. Дојчингер, Х. Пфајлшмит, А. Липшиц и други). У СНП су изведени: 1905. Шелеров пансионат (Pension Schöller, 1898) у преводу М. Р. Поповића, и 1909. Неверни Тома (Der ungläуbige Thomas) у преводу А. Мандровића.

С. К. К.

ЛАФ (Un perdreau de l’année) – комедија у 3 чина. Написао: Тристан Бернар. Прво извођење у Паризу, 1926.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду  1. III 1927. Преводилац непознат. – Рд. Б. Војиновић; Стеван Јовановић (Тјери Ланион), Љ. Стојчевић (Тибо), М. Живановић (Луи Ланион), И. Прегарц (Алис), Д. Врачаревићка (Лоранс), М. Похрадска (Анријет), Л. Лазаревић (Момак). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м,  „Лаф“ од Тристана Бернара – Премијера, Застава, 1927, бр. 46, с. 2; А-м, „Лаф“ (Un perdreau de l’année) – Премијера 1. III, Застава, 1927, бр. 48, с. 3; К. Николић, „Лаф“, комедија од Тристана Бернара – Премијера, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 10-11.

В. В.

ЛЕБЛ-АЛБАЛА Паулина – писац и преводилац (Београд, 19. VIII 1891 – Лос Анђелес, САД, 8. X 1967). Родила се као најмлађа кћи Симона Лебла, инжењера у Француској компанији за подизање жељезница у Србији, и Наталије. Основну школу и два разреда Грађанске школе завршила је у Нишу (1897-1904), а трећи и четврти разред Више женске школе у Бгду (1904-1906). У Бгду је завршила и више разреде гимназије (1906-1909). Као што је, нешто раније (1906), напустила Учитељску школу, дигла је руке и од студија архитектуре (1909), па је на Филозофском факултету студирала српску и француску књижевност (1909-1913). Посветила се професури крајем 1913. Извесно време провела је Швајцарској (1917-1918); потом је живела и радила у Бгду (1918-1939). Удала се за познатог београдског лекара Давида Албалу. Пензионисана је 1925. Пред Други светски рат отишла је у САД (1940). Вратила се, затим, у земљу (1945) и у Бгду остала до краја 1948, када се иселила у Израел. Затим је живела у Италији, у Риму (1951-1953), Канади (1953-1955) и, најзад, све до смрти (1967), поред једине кћери, у САД (крај Лос Анђелеса). Била је одличан педагог, речит и непосредан предавач. У слободним часовима бавила се књижевним радом. Најчешће је писала чланке и приказивала и оцењивала савремене књиге, али је објављивала и приповетке. Преводила је, сем тога, с француског (Дефо), немачког (Хајне Хесе), енглеског (Дикенс) и такође на енглески. Писала је врло занимљиво књижевне студије о неколицини значајних српских писаца, затим о кризи књиге (1927) и о савременој жени као књижевном ствараоцу (1938), бавећи се и иначе са великим заносом феминистичким питањима. Приредила је избор из дела Љ. П. Ненадовића (1926) и Б. Кнежевића (1931). Сарађивала је у многим листовима и часописима („Српски књижевни гласник“, ЛМС српске“, „Прилози за књижевност, језик и фолклор“, „Страни преглед“, „Јужни преглед“, „Гласник Професорског друштва“, „Просветни гласник“, „Покрет“, „Београдске општинске новине“, „Наша стварност“, „Политика“, „Јавност“, „Женски покрет“, „Жена данас“, „Жидов“, „Американски Србобран“, „Слободна реч“). Била је један од уредника „Женског покрета“, главни уредник „Гласника Југословенског женског савеза“, члан управе Професорског друштва и председник Удружења универзитетски образованих жена. Са сценом је дошла у додир сасвим случајно, преводећи, у сарадњи са својим пријатељима Миодрагом Ибровцем и Светиславом Петровићем, за НП у Бгду комедију Буриданов магарац Г. де Кајавеа и Р. де Флера (1911). Рад НП пратила је краће време у „Штампи“ (1913-1914). СНП је играло њен превод Светог пламена С. Мома.

БИБЛ: Виктор Иго у српској књижевности, Српски књижевни гласник, 1912, бр. 7, с. 527-537; бр. 11, с. 842-857; са К. Богдановић, Теорија књижевности и анализа писмених састава, Бгд 1923; Виктор Иго и Срби, Политика, 1935, бр. 9706, с. 6; Депортација становништва у књижевности, Српски књижевни гласник, 1940, бр. 6, с. 443-448; Тако је некада било, Бгд 2005.

Ж. П.