ЛЕОНКАВАЛО Руђеро (Ruggiero Leoncavallo) – италијански композитор (Напуљ, 8. III 1858 – Монтекатини, код Фиренце, 9. VIII 1919). Музику је учио на Конзерваторијуму у Напуљу. Био је студент Филозофског факултета у Болоњи. Живот је провео као кафански музичар и наставник музике у Италији, Француској, Енглеској и Египту. За собом је оставио 10 опера, 7 оперета, 1 балет, 1 симфонијску поему и више романси и песама претежно салонског карактера. Међутим, у музичку историју је ушао и светску славу постигао само једним својим делом, опером Пајаци, у којој је на основу истинитог догађаја из живота једне путујуће глумачке дружине веома успешно оцртао крваво преплитање комедије на даскама и трагедије у стварности. То дело, настало свега две г. после прве веристичке опере, Маскањијеве Кавалерије рустикане, постало је прототип натуралистичког оперског театра. Распеваном јужњачком мелодиком, страственошћу описаних ликова и музике која црта њихове осећаје, као и јаким, управо драстичним сценским ефектима, Пајаци се скоро цело столеће непоколебљиво држе међу најпопуларнијим и највише играним светским операма. Уз Маскањијеву Кавалерију, Пајаци су једно од најуспелијих дела веристичког смера и представљају одређено обогаћење не само италијанског него и светског музичког театра. Остала познатија дела су му: опере – Боеми (La Bohème), Заза, Гофердо Мамели, Краљ Едип (Edipo re); балет – Живот једне марионете (La vita d’una marioneta); оперете – Краљица ружа (La reginetta delle Rose), Малбрук (Malbruck), Први пољубац (Il primo bacio). У СНП су Пајаци били више пута на оперском репертоару (1912, 1922, 1950, 1958, 1964, 1979).

М. Х.

ЛЕОНОВ Леонид Максимович (Леонид Максимович Леонов) – совјетски приповедач, романсијер, драмски писац, публициста и есејиста (Москва, 31. V 1899 – Москва, 8. VIII 1994). Школовао се у Москви. У Црвеној армији провео је три г.: од 1918. до 1922. Један је од најплоднијих совјетских писаца уопште. Са почетка списатељске каријере, из 20-их и 30-их, познати су његови романи: Јазавци (1925), Лопов (1927), Соћ (1930), Скутаревски (1932), Пут ка океану (1935), у којима је описивао стварност совјетске епохе, са свим сложеностима и противуречностима којима је обиловала. Његов роман Лопов, у којем је нарочито сугестивно обрадио лик главног јунака Миће Векшина као човека који машта о безграничној слободи а сукобљава се са малограђанским схватањима, изазвао је велике расправе, између осталог и због „духовних веза“ са Достојевским, као писцем који је на Л. утицао „аналитичким методом“. Великим романом Руска шума (1953) он је обухватио време борбе против Немачке и, опет, потврдио стваралачки утицај Достојевског на формирање и улогу личности у сукобима са собом и са друштвом. Врло образован писац, дубоких замисли и филозофског размишљања, Л. је у својим романима нарочито истицао човекову индивидуалност са свим оним што је у њој тајно и нејасно, борбено и хумано, противуречно и спорно. Та „сложеност“ ликова учинила је да су његови романи, често, и композиционо компликовани, понекад опсежни и не увек лако читљиви. Из „необјављене преписке“ са Горким нарочито се види како је и колико Л. понирао у проблеме стваралаштва и у коликој мери се „мучио“ са сваким својим делом из тог времена. Његове драме су такође прожете психолошким и филозофским анализама, које обухватају судбину народа и појединих погледа на свет. Драмски конфликти су врло изражени и остављају утисак великих ломова у човеку и међу народима (Унтиловек, 1927, Мећава, 1940, Обичан човек, 1941, Најезда, 1942, Златна кочија, 1946). Зато Леонова мање интересују фабула, драмска радња и спољне околности, а неупоредиво више интелектуални сукоби, разне врсте симбола, дубина „откривања“ и све оно што су неки критичари назвали „унутрашња драматика епохе“. Код нас је Леонов врло превођен и познат писац. Интересантно је напоменути да су његовом драмом Најезда, одмах после ослобођења, 1945, отворене обе сцене народних позоришта – НП  у Бгду и СНП у НСаду. Пред премијеру у Бгду управник Милан Предић је рекао: „Најезда је наша, колико и совјетска“.

В. Кл.

ЛЕПА ГАЛАТЕЈА (Die schöne Galatea) – оперета у 1 чину. Музика: Франц Супе. Либрето: Пол Анрион. Прво извођење у Бечу, 9. IX 1865, у нашој земљи 4. VIII 1868. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 31. XII 1886. у Белој Цркви. Превео: Димитрија Деметер. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 14. VI 1897. у НСаду (заједно са једночинком Бангалоз). – Рд. П. Добриновић, дир. Драгон; С. Цијукова, к. г. (Галатеја), М. Марковић (Пигмалион), П. Добриновић (Мидас), Д. Весићева (Ганимед). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 3. VI 1902. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Спасићка (Галатеја), У. Јуришић (Пигмалион), П. Добриновић (Мидас), Д. Матејићка (Ганимед). – Изведено 23 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 11. II 1925. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; М. Оливијери-Илић, С. Писек, К. Клеменчић, Ј. Равскаја. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Две представе Српског народног позоришта уз суделовање оперске певачице Султане Цијукове, Женски свет, НСад 1897, бр. 7, с. 106; (Ј.) Г(рчић), Лепа Галатеја, Позориште, НСад 1897, бр. 7,  с. 38-39; Ј. Хр(аниловић), Лепа Галатеја, Позориште, НСад 1897, бр. 9, с. 46-47; (Ј.) Г(рчић), Лепа Галатеја, Позориште, НСад 1898, бр. 37, с. 165; А-м, У суботу 28. нов. као претпоследња представа „Лепа Галатеја“, Србадија, Велика Кикинда 3. XII 1898; Ј., Комична митолошка оперета „Лепа Галатеја“, Народност, Панчево 12. III 1903; А-м, Лепа Галатеја, Ново позориште, НСад 1909, бр. 38, с. 150; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 12, с. 7.

В. В.

ЛЕПА ЈЕЛЕНА (La Belle Helene) – буфо-опера у 3 чина. Музика: Жак Офенбах. Текст: Анри Мејак и Лидовик Алеви. Прво извођење у Паризу, 17. XII 1864, у нашој земљи 14. II 1897. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 21. XI 1924. Превео: Петар Брани. Подела узета са плаката представе одржане 31. I 1925. – Рд. А. Верешчагин, дир. Ф. Селински; Д. Врбањац (Парис), К. Клеменчић (Менелај), М. Краљ (Јелена), Б. Чолић (Агамемнон), М. Оливијери-Илић (Орест), М. Оџић (Калхас), Г. Миковић (Ахил), С. Писек (Ајакс први), Л. Лазаревић (Ајакс други), Ј. Силајџић (Филоком), Ђ. Козомара (Еутиклес), Д. Матејићка (Бакхида), К. Муравцева (Леона), О. Тургењева (Патрина).

Премијера у НП у НСаду 28. XII 1926. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; И. Хорак, С. Писек (Парис), К. Клеменчић (Менелај), М. Краљ (Јелена), Д. Кранчевић (Агамемнон), М. Михлова (Орест), М. Оџић, к. г. (Калхас), М. Вебле (Ахил), П. Кокотовић (Ајакс први), Л. Лазаревић (Ајакс други), Ђ. Јечинац (Филоком), Б. Врачаревић (Еутиклес), Б. Катићка (Бакхида), К. Муравцева (Леона), М. Шевченко (Патрина). – Изведено укупно 22 пута.

Прво извођење у Н-Оп 7. II 1932. у Сплиту. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 17 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Лепа Јелена“ (премијера), Застава, 23. XI 1924; Б. Ј., Лепа и исмевачка, некад тужна, лакрдијашки весела„Лепа Јелена“ може да забави на час, насмеје и растужи, Видовдан, НСад 30. XI 1924; С. Зубац, Die schöne Helena, Deutsches Volksblatt, 26. XII 1924; А-м, „Лепа Јелена“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 26, с. 2; А-м, Szep Helena, Délbácska, 30. XII 1926; (-), Die schöne Helena im Serbischen Nationaltheater, Deutsches Volksblatt, 30. XII 1926; К. Н., „Лепа Јелена“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 3, с. 5.

В. П.

ЛЕПА МАРСЕЉАНКА (La belle Marseillaise) – позоришна игра у 4 чина из Наполеоновог времена. Написао: Пјер Бертон. Прво извођење у Паризу, 1905, у нашој земљи 25. X 1905. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 1. XI 1906. у Великој Кикинди. Превео: др Никола Андрић. – Рд. А. Лукић; Д. Спасић (Наполеон), С. Бакаловићка (Јозефина), М. Козловићева (Хортензија), Д. Васиљевићка (Паулина), А. Стојановић (Кризеноа), К. Васиљевић (Маркиз), М. Марковићка (Јованка), Љ. Иличић (Рап), М. Марковић (Фуше), М. Матејић (Рењије), М. Николић (Феш), Н. Сланкаменац (Гроф од Ремиза, Сер-Режан), Ј. Стојановићка (Г-ђа од Ремиза), Д. Кранчевић (Бернар, Боргез), Ђ. Бакаловић (Брут), Л. Вујичићева (Леонида), xxx (Рустан), С. Ранковићева (Прва собарица), М. Филиповићка (Друга собарица). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 5. XI 1907. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Наполеон), С. Бакаловићка (Јозефина), Д. Иличићка (Хортензија), Д. Васиљевићка (Паулина), А. Стојановић (Кризеноа), К. Васиљевић (Маркиз), М. Марковићка (Јованка), Љ. Иличић (Рап), Р. Спиридоновић (Барал), М. Марковић (Фуше), М. Матејић (Рењије), С. Стефановић (Камбасер), М. Николић (Феш), Н. Сланкаменац (Гроф од Ремиза, Сер-Режан), Ј. Стојановићка (Г-ђа од Ремиза), Д. Кранчевић (Бернар, Боргез), xxx (Брут), Р. Кранчевићка (Леонида), xxx (Рустан), С. Ранковићева (Прва собарица), М. Филиповићка (Друга собарица). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 15. IX 1910. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Марковић; Д. Спасић (Наполеон), Д. Васиљевићка (Јозефина), Р. Кранчевићка (Хортензија), О. Освалдова (Паулина), М. Матејић (Кризеноа), К. Васиљевић (Маркиз), М. Марковићка (Јованка), Ј. Антонијевић (Рап), Р. Спиридоновић (Барал), М. Марковић (Фуше), М. Николић (Рењије), С. Стефановић (Камбасер, Гроф од Ремиза), М. Хаџи-Динић (Феш), М. Јосићева (Г-ђа од Ремиза, Собарица), А. Лукић (Сер-Режан), Д. Кранчевић (Бернар), С. Ђуркић (Франсоа), Б. Савић (Брут, Рустан), М. Филиповићка (Леонида), В. Виловац (Боргез). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Лепа Марсељанка“, позоришна игра у 4 чина од Пјера Бертона, Браник, 1907, бр. 270, с. 2-3; Р., Лепа Марсељанка, Позориште, НСад 1907, бр. 19, с. 126-127; Ст., У четвртак 13. марта приказана је позоришна игра „Лепа Марсељанка“, Слога, Сомбор 1908, бр. 11, с. 4; Ј-ћ, У четвртак 13(26) марта дат је комад „Лепа Марсељанка“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3.

В. В.

ЛЕПА ПУСТОЛОВИНА (La belle aventure) – комедија у 3 чина. Написали: Гастон Кајаве, Робер Флер и Етјен Реј. Прво извођење у Паризу, 1913,  у нашој земљи 10. I 1916. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 13. X 1926. Превео: Милан Предић.  – Рд. Б. Војиновић; Љ. Стојчевић (Андре), Стеван Јовановић (Валентен), Д. Спасић (Гроф), Л. Лазаревић (Фук), М. Вебле (Маркиз), М. Живановић (Серињан), М. Васић (Сартрен), П. Кокотовић (Др Пенбраш), Б. Врачаревић (Дидије), Јаковљевић (Лињреј), Г. Миковић (Реми), М. Душановић (Гисту), И. Прегарц (Елен), Д. Матејићка (Г-ђа де Тревијак), Д. Врачаревићка (Грофица), Љ. Јовановићева (Жантин), Е. Енгелхартова (Г-ђа Шартрен), Р. Кранчевићка (Г-ђа де Версеј), М. Грујићева (Жан), Б. Катићка (Сизан), М. Шевченкова (Г-ђа де Машо), А. Трегубова (Г-ђа де Вердијер), Е. Ерманова (Г-ђа де Камб), А. Флегинскаја (Г-ђа Демињер), Морисова (Тереза), Феменова (Хермина), Вукосављевићка (Маркиза), Т. Мирковићка (Г-ђа де Лињреј), Н. Замфировићева (Луиза), К. Муравцева (Кројачица). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у ДНП 1. V 1942. у Панчеву. – Рд. Ј. Јеремић, сц. М. Шербан; М. Јаснић (Андре д’Егизон), М. Милићевић (Валентин Ле Бароаје), В. Милин (Граф д’Егизон), Р. Шобота (Маркиз де Ланжелије), Р. Гојкић (Жак Серињан), М. Јелић (Др Пенбранш), Р. Ковачевић (Дидије), М. Николић (Лењриј), Т. Тасић (Реми), Љ. Раваси (Гисту), М. Верешчагина (Хелена де Тревилак), О. Животићка (Госпођа де Тревилак), А. Мајценовићка (Грофица д’Егизон), В. Јелићка (Жантина), Р. Петровићева (Госпођа де Версеј), М. Миљковићева (Жана де Версеј), *** (Сизана Серињан), З. Деспотовићева (Луиза). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Ми, „Лепа пустоловина“ (Премијера) – 14. X, Застава, 15. X 1926; А-м, „Лепа пустоловина“, француска комедија, Нови Сад, 1926, бр. 41, с. 5.

В. В.

ЛЕПЕЗА ЛЕДИ ВИНДЕРМИР (Lady Windermere’s Fan) – драма у 4 чина. Написао: Оскар Вајлд. Прво извођење у Лондону, 20. II 1892, у нашој земљи 22. XI 1903. у НК у Осијеку.

Прво извођење у СНП 22. I 1905. у НСаду. Са мађарског превода превео: Јован Грчић. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Виндермир), М. Марковићка (Леди Маргита), С. Вујићка (Војвоткиња Бервикова), М. Козловићева (Агата), Д. Васиљевићка (Леди Плимделова), Д. Николићка (Леди Џедбергова), Т. Лукићка (Мис Ерлејнова), К. Васиљевић (Лортон), Д. Барјактаревић (Дарлингтон), А. Стојановић (Демби), С. Стефановић (Грехем), Д. Кранчевић (Хопер), К. Виловчевица (Ружа), С. Лијанка (Паркер). – Изведено 10 пута.

Обновљено као премијера у СНП 5. X 1906. у Великој Кикинди. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Виндермир), С. Бакаловићка (Леди Маргита), Д. Васиљевићка (Војвоткиња Бервикова), М.  Козловићева (Агата), Д. Спасићка (Леди Плимделова), Л. Вујићева (Леди Џедбергова), Т. Лукићка (Мис Ерлејнова), Р. Спиридоновић (Лортон), К. Васиљевић (Дарлингтон), А. Стојановић (Демби), С. Стефановић (Грехем), Д. Кранчевић (Хопер), М. Филиповићка (Собарица Ружа), Н. Сланкаменац (Паркер). – Изведено 7 пута.

Обновљено као премијера у СНП 12. I 1910. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Виндермир), С. Бакаловићка (Леди Маргита), Д. Васиљевићка (Војвоткиња Бервикова), Р. Кранчевићка (Агата), М. Јосићева (Леди Плимделова), Д. Николићка (Леди Џедбергова), Т. Лукићка (Мис Ерлејнова), Р. Спиридоновић (Лортон), К. Васиљевић (Дарлингтон), М. Матејић (Демби), С. Стефановић (Грехем), Д. Кранчевић (Хопер), М. Филиповићка (Ружа), Ј. Антонијевић (Паркер). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 7. XII 1903; Ј. Храниловић, „Лепеза“, Позориште, НСад 1905, бр. 13, с. 73-74; А-м, Lady Windermere’s Fan, комедија, превео Јован Грчић. Премијера 22. I (4. II) 1905, Браник, 1905, бр. 12, с. 3; А-м, У уторак 28. марта приказана је „Лепеза“, Слога, Сомбор 1906, бр. 14, с. 14; М., „Друго писмо о нашем позоришту“, Браник, 1906,  бр. 251, с. 2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 26. XI 1907; А-м, Српско народно позориште у Белој Цркви, Родољуб, Вршац 1907, бр. 4, с. 30; А-м, Српско народно позориште (Премијера „Лепезе“), Браник, 1910, бр. 8, с. 3; Ј. Грчић,  Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 12, с. 1.

А. К.

ЛЕРИ Максим (Maxime Léry) – француски глумац и драмски писац (Париз, 29. XII 1884 – Париз, 6. IX 1968). Париски Конзерваторијум завршио је као двадесеттрогодишњак (1907). Као глумац одиграо је низ великих улога: Арпагон, Тартиф, Дон Цезар, Нерон, Фигаро, Сирано, те Фламбо у Орлићу. Био је блиски сарадник Саре Бернар. У време Првог светског рата био је мобилисан је пуних 7 г. Као драмски писац одликовао се великом лирском снагом, бираним језиком и склоношћу ка иронији и филозофији. Са А. П. Антоаном је написао Дрвене коње (Les chevaux de bois, 1922), који су у СНП приказани 1932.

ЛИТ: В. Глигорић, Дрвени коњи, у: Позоришне критике, Бгд 1946, с. 320-322.

С. А. Ј.

ЛЕСЕР Станислав (Lesser) – драмски писац, аутор комада Тврдо срце, који је у СНП изведен 1879.

ЛЕСИНГ Готхолд Ефраим (Gotthold Ephraim Lessing) – немачки писац (Каменц, Горња Лужичка, Немачка, 22. I 1729 – Брауншвајг, Немачка, 15. II 1781). Велики представник немачког и европског просветитељства и борац за слободну мисао, син пастора, у родном месту је похађао основну и латинску школу, а средњу у Мајсену. Још као студент у Лајпцигу приближио се позоришној трупи госпође Нојбер (Neuber), која је већ 1748. извела његову комедију Млади научник (Der junge Gelehrte, штампана 1754). У седмогодишњем рату (1756-1763), у којем је учествовао и Матија Антун Рељковић (1732-1798), био је секретар генерала Тауенцина, главнокомандујућег пруске војске. Убрзо потом је био драматург у Хамбургу, у позоришту које представља први покушај оснивања националног позоришта код Немаца (1767-1769), а од 1770. је био библиотекар код наследног кнеза од Брауншвајга. Истакнути је критичар и теоретичар књижевности и уметности уопште (Briefe, die neueste Literatur betreffend, 1759-1765; Laokoon, 1766), а као драматург позоришта у Хамбургу он је Хамбуршком драматургијом (Hamburgische Dramaturgie, 1767-1769), збирком приказа 52 комада која су извођена током две сезоне у Хамбургу, у знатној мери, и задуго, утицао на развој позоришта и позоришне уметности у Немачкој и изван ње, па и код нас. Ослањајући се на Аристотела третирао је знатан број теоретских питања глуме и позоришне уметности уопште. У нашој културној прошлости и баштини Л. има своје место. Један део његових басни код нас је превео и адаптирао Доситеј Обрадовић, који је превео и Л. младалачку драму Дамон, која је код нас давана и као „телевизическоје сочиненије“. Доситеј је иначе за немачког писца имао само речи похвале: „оштроумни и премудри“, „велики премудрејши у нацији својој“, „просвештене Германије велики просветитељ“ итд. Када је код нас кренуо интензивнији позоришни живот, Л. мисли о театру често су цитиране, а у позоришним рецензијама било је позивања нарочито на Хамбуршку драматургију. „Ко хоће судијом књига да постане… нека Лесингову Драматургију на изуст научи“ – писао је 1839. Јован Стерија Поповић. Од Л. великих и познатих драма (Miß Sara Sampson, 1755; Minna von Barnhelm, 1767; Nathan der Weise, 1779. и других), приказиваних на немачкој језичкој територији и изван ње, у СНП је изведена само Емилија Галоти (Emilia Galotti, праизведба 18. III 1772. у Брауншвајгу): први пут у уторак, 10/22. III 1870. и потом 14. III 1872, „у славу стогодишњег дана прве представе у Брауншвајгу“, у преводу Владана Арсенијевића (1848-1900), професора реалке у НСаду, члана ПО ДСНП, а касније професора Учитељске школе у Карловцу. Иначе, знатан број Л. дела превођен је код нас по неколико пута, а међу преводиоцима се налазе Змај, Васа Живковић итд.

БИБЛ: Емилија Галоти, Панчево б. г. (1882. или 1883), преводилац непознат, 52. св. Народне библиотеке Браће Јовановића.

ЛИТ: Ј. (др М. Јовановић), Емилија Галоти, Позориште, НСад 1872, бр. 43; A. Schmaus, Lessings Fabeln bei Dositej Obradović, Zeitschrift für slavische Philologie, Leipzig 1951, с. 1-47; С. К. Костић, Лесингова „Емилија Галоти“ код Срба, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1960, књ. V, с. 301-318; С. К. Костић, Готхолд Ефраим Лесинг и његова трагедија Емилија Галоти, НС, фебруар-март 1960; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 193-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Wien 8. Jahrgang 1962, Heft 3-4, с. 247-284.

С. К. К.