ХАЏИЋ Босиљка – драмска глумица (Српски Чанад, 1860 – Панчево, 27. I 1900). Најмлађа ћерка глумца Косте Хаџића (в) и сестра глумица Милеве и Ленке Хаџић (в). Први пут је ступила на сцену као девојчица 1869, а од 1873. је стално наступала у СНП у НСаду до 1882, када је напустила сцену због удаје за Илију Живановића из Панчева. Врло лепе појаве и беспрекорне дикције, играла је успешно улоге младих девојака, младих љубавница, понекад и карактерне и певачке, јер је веома лепо певала „гласом пуним, звучним, прикладним“ (Милан Савић). Имала је изванредно пријатан алт и била је врло музикална.

УЛОГЕ: Фаника (Жене у уставном животу), Ката (Весели двори), Крчмарева жена (Грозни муж), Балдерка (Ултимо), Јулија (Кин), Софка (Честитам), Милица (Мамица), Предиља (Крвави престо), Стеван (Ђурађ Бранковић), Ела (Марија и Магдалина), Ана (Прилепчиво), Марија (Очина маза), Мадлена (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Арабела (Бертрам морнар), Евица (Покондирена тиква), Јуца (Кир Јања), Алида Вилбрунова (Париска сиротиња), Љубица (Пера Сегединац), Клара (Великоварошани), Јелка (Рат у мирно доба), Чаја (Војни бегунац), Ружа (Партија пикета).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, Сремска Митровица, 1878, бр. 9, с. 70; К. Р., „Мамица“, Позориште, НСад, 1879, бр. 40, с. 158-159; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 171, с. 2; -k, Szerb szinház, Torontal, Велики Бечкерек, 1880, бр. 18, с. 3; А-м, Једно весело вече, Родољуб, Сомбор, 1880, бр. 51, с. 417; Н., Приказана је драма „Бертрам морнар“, Родољуб, Сомбор, 1880, бр. 52, с. 422-423; Ј., Ђурађ Бранковић, Позориште, НСад, 1881, бр. 8, с. 31; -о-, Марија и Магдалина, Позориште, НСад, 1881, бр. 11, с. 43; М. С(ави)ћ, Кин, Позориште, НСад, 1881, бр. 26, с. 102-103; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-140, бр. 22, с. 154-155; С. М., Рат у мирно доба, Позориште, НСад, 1882, бр. 42, с. 183; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1882, бр. 5, с. 157-160; А-м, Седница Управног одбора Српског народног позоришта, Застава, 1883, бр. 6, с. 3-4; А-м, Вест из Панчева о смрти Босиљке Хаџићеве, Застава, 1900, бр. 11, с. 4.

Б. С. С.

ХАЏИЋ Јелена Ленка – глумица (Српски Чанад, 11. IV 1856 – Панчево, 20. III 1897). Почела је да наступа на сцени СНП у НСаду још као девојчица, у дечијим улогама, поред оца Косте и сестара Милеве и Босиљке (в). Испољивши одрешитост и окретност, већ као петнаестогодишњакиња је добијала веће роле, а убрзо и главне у великом репертоару, нарочито од одласка Марије Рајковић, чиие је улоге делимично преузела. Неки ликови у њеној интерпретацији називани су „чистим, племенитим, идеалним створовима њене живе маште, разборита ума, знања и умења“, а њеном Амалијом у Шилеровим Разбојницима, Дездемоном, те Маргаретом у Фаусту – „сваки је гледалац био очаран, сваки је уживао у њеном уметничком приказу тих песничких створова и њеном напредовању“ – писало је „Позориште“ 29. XII 1887, када је напустила СНП опростивши се са новосадском публиком улогом Фредерике Вагнерове у комаду Наследник. Затим се накратко повукла са сцене да би јој се вратила 1889, када је постала чланица НП у Бгду. Од 1890. је наступала у путујућем позоришту Ђуре Протића, од 1893. до 1895. у нишком позоришту „Синђелић“ и у сезони 1895/96. у крагујевачком театру „Слога“. Једно време (1896) је са Младеном Бошњаковићем водила путујућу дружину кроз Војводину. Убрзо је оболела на плућима па се повукла у Панчево код сестре Босиљке, где је ускоро и умрла. Лепе и пријатне појаве, осећајна и природна, ретко амбициозна и савесна у раду, уз темељну студију улога умела је да се снађе у свакој роли. У њеном богатом и разноврсном репертоару били су заступљени ликови сетних и несрећних девојака у романтичној драми и мелодрами, шипарица и субрета у комедији и водвиљу, хероина у класици, кокетних дама у салону и горопадних жена у домаћој комедији. Обдарена гласом, наступала је и у музичким комадима као и у вокалним програмима. О њеној глуми је Милан Савић после њене смрти написао: „Ако код које глумице, код Ленке се морао карактер улоге подударати с њеном нарављу. Она није била од оних виртуоскиња, које лако и олако свладају сваку врсту улоге; она се ни у животу није умела претварати. Плачевну је улогу давала још плачевније, јуначку бомбастично; али помало сентименталну, одану, дирљиву улогу, која даном приликом и душу потресе – ту је улогу умела вољно да прикаже, јер је приказала себе саму, своје тихо осећање. И веселе је улоге лепо и природно приказивала, и ако јој се, можда са навике, и тада преливао елегичан дах преко лепог лица њеног…“ („Позориште“, НСад 1900, бр. 24, с. 1). На сцени СНП се последњи пут појавила као гост у Панчеву крајем 1894. улогом Маре у Ђурђу Бранковићу.

УЛОГЕ: Милка (Саћурица и шубара), Милка (Јелисавета, кнегиња црногорска), Јелка (Пркос), Савка (Шаран), Пролог (Крст и круна), Леонора (Локот), Стеван (Ђурађ Бранковић), Савета (Избирачица), Жилберта (Добросрећница), Јелка (Сеоска простота), Џон (Ловудска сиротица), Софија (Сплетка и љубав), Жоржина (Френолог), Софка (Мило за драго), Евица (Љубавно писмо), Маркиза Мондекар (Дон Карлос), Јела (Роб), Далматинка (Грабанцијаши), Кнегиња Маргарита (Катарина Хауардова), Фаншета (Звонар Богородичине цркве), Ана Дамбијева (Кин), Павлина (Јединица), Мара (Последња воља), Катица (Кир Јања), Матилда (Рукавица и лепеза), Анка (Дебора), Амалија Еделрајх (Разбојници), Дездемона (Отело), Добрила (Добрила и Миленко), Маргарита (Фауст), Зорка (Смрт Стефана Дечанског), Смиљка (Владислав), Фредерика Вагнерова (Наследник), Софија (Сан на јави), Вукосава (Милош Обилић), Ивана (Цар Јован), Дивна (Стеван, последњи краљ босански), Корделија (Краљ Лир), Марија (Марија и Магдалина).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 4, с. 3; Б., „Проводаџија“, шаљива игра у три чина, написао Јулије Розен, с немачког превео Н. М., Застава, 1877, бр. 72, с. 1, бр. 73, с. 2; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 171, с. 2; К. Р., Српско народно позориште, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157–158; К. Р., „Последња воља“, шаљива игра у 3 чина од Косте Ристића, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285–286; А-м, Суботица, 29. 3. 1881, „Чаша воде“, хисторијско шаљива игра у 5 чинова од Е. Скриба, Застава, 1881, бр. 57. с. 3; Ђ. М. Б., Сента, 30. 5. „Две сиротице“, драма у 3 чина од Џона Оксендорфа, Застава, 1881, бр. 91, с. 2; П., Ст. Бечеј, 23. 3. „Женски рат“, Застава, 1882, бр. 52, с. 6; П., Ст. Бечеј, 6. 4. „Кин“, Застава, 1882, бр. 59, с. 3; Др Д., Рума, 20. 7. „Ђурађ Бранковић“, драма у 5 чинова од К. Оберњика, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; М. С(ави)ћ, „Разбојници“, драма у пет чинова од Ф. Шилера, Браник, 1886, бр. 11, с. 3; М. С(ави)ћ, „Отело“, трагедија у пет чинова, написао Виљем Шекспир, Браник, 1886, бр. 28, с. 3; Г., „Пит и Фокс“, шаљива игра у 5 чинова од Рудолфа Готшала, Браник, 1887, бр. 136, с. 4; А-м, Новости из места и народа, Браник, 1888, бр. 1, с. 3; Ј., Ленка Хаџић и опроштај, Јавор, 1888, бр, 2, с. 29–30; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1891, бр. 134, с. 5; А-м, † Ленка Хаџићева, Застава, 1897, бр. 45, с. 3; М. Савић, Наши стари – Ленка Хаџић, Застава, 1928, бр. 64, с. 3, бр. 65, с. 3.

С. Ј.

ХАЏИЋ Јован Млађи – преводилац (Сремска Митровица, 1851 – Нови Сад, 28. III 1871). Гимназију је завршио у Сремским Карловцима. За време 1848/49. био је писар у новосадском обласном суду, па приправник код адвоката Радивоја Стратимировића. Права је студирао у Згбу, па је 1861. уз звање актуара постављен и за привременог хонорарног подбележника, да помаже Змају док се не заврши одсуствовање великог бележника Јакова Игњатовића. Не знамо кад је изабран за сталног бележника, али га као таквог Магистрат 4. I 1862. поставља у комисију која се стара о контроли прихода и расхода Фонда за СНП. Г. 1867. изабран је за сенатора у другом Милетићевом магистрату, а 1870. постао је градски капетан (шеф полиције). Једно време, пред смрт, био је и главни надзорник српских школа у НСаду. Члан ПО ДСНП био је од краја 1863. Превођењем се бавио повремено, махом за потребе СНП: Женски непријатељ Р. Бенедикса игран је 1861, Доктор Зољић истог писца 1862, Осма тачка А. Миржеа 1869, а Назови поштењаци Т. Баријера и Е. Капандија такође 1869. Право својине над овим преводима уступио је СНП. Сем позоришних, зна се још једино за његов превод трактата Федон или о бесмртности душе М. Менделсона, штампан 1866.

ЛИТ: А-м, Смрт Јована Хаџића, књижевника, Застава, 1871, бр. 38; В. Стајић, Хаџићи, у: Новосадске биографије, НСад 1940, књ. V, с. 208-212.

Б. Кв

ХАЏИЋ Константин Коста – драмски глумац (Српски Чанад, 1823 – Рума, 22. VIII 1872). Имао је надимак „Бáба“. Био је један од позоришних ентузијаста у Српском Чанаду који су основали прво српско дилетантско позориште 1860. Исте г. ступио је у тек образовану трупу Јована Кнежевића. Од 16. VII 1861. до смрти био је значајан члан СНП – остао му је веран, иако је са више страна и у више наврата добијао примамљиве позиве. Кћери му Милева, Јелена Ленка и Босиљка такође су биле глумице. „Као представљач мањих карактерних и комичних улога стекао је себи лепа гласа у позоришном свету, а колико је ваљао међу браћом својом као човек од добра срца и лепа српска поштенија сведочи најбоље то, што су га свуда по целоме српству обично само ’бáбом’ звали“ („Позориште“, НСад, 1. XI 1872).

УЛОГЕ: Милер (Сплетка ј љубав), Бећар (Ђеша, Неша и Јеша), Слуга (Опклада), Жупан Ђурађ (Херцег Владислав), Нотарош (Војнички бегунац), Краљ (Немања, Суботић), Јован (Избирачица), Футошки кнез (Шаран).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 3, с. 45–46; А-м, У суботу, 4. јан: „Обклада“, Србски дневник, 12. I 1864; А-м, † Коста Хаџић, Позориште, НСад 1872, бр. 71, с. 328.

Б. С. С.

ХАЏИЋ Милева – драмска глумица (Српски Чанад, 1850-их г. – Сремски Карловци, јуна 1870). Најстарија ћерка глумца Косте-Бáбе Хаџића (в) и сестра глумица Босиљке (в) и Ленке Хаџић (в). У СНП је наступала као девојчица, у дечјим улогама, од 1861. до 1863. Поново је у СНП била ангажована на пробу  од 6. X 1868. и до 1869. играла је епизодне улоге.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1868, бр. 85, с. 3.

В. В.

ХАЏИЋ Милица – глумица (рођена 20. VIII 1893 – Београд, ?). На почетку глумачке каријере наступала је у путујућим позориштима. Сезону 1911/12. започела је у Покрајинском позоришту под управом Михаила Марковића а завршила у НП у Бгду. Од 20. VIII 1913. до 28. VI 1914. била је ангажована у СНП као привремени члан. После Првог светског рата играла је најпре у НК у Вараждину; од 1. I 1919. до 30. VI 1922. била је чланица СНП. Од 1. IX 1922. до пензионисања, 22. VII 1939, била је у ангажману у београдском НП, у којем је наставила да игра хонорарно и из пензије.

УЛОГЕ: Дездемона (Отело), Анђелија (Максим Црнојевић), Стана (Коштана), Хасанагиница (Хасанагиница, Шантић), Ленка (Сеоска лола), Тоска (Тоска, Сарду), Олга (Под облацима), Цецилија (Присни пријатељи), Антонина (Нервозне жене), Вера (Перчин), Лисијена (Љубав бди).

ЛИТ: А-м, „Љубав бди“, Браник, 1913, бр. 221, с. 3; А-м, „Под облацима“, Застава, 5. II 1919; А-м, „Тоска“, Застава, 18. II 1919; А-м, „Перчин“, Застава, 4. V 1919; А-м, Позориште и уметност, Слобода, 1919, бр. 25, с. 3.

В. В.

ХАЏИЋ Милош – управник СНП (Орах, срез Шавник, Црна Гора, 14. VII 1921 – Нови Сад, 9. I 1989). Отац Стеван, мајка Јована рођ. Ћук. Убрзо по његовом рођењу породица се настанила у Војки, у Срему. Гимназију је завршио у Земуну (1939/40), а Филозофски факултет похађао је у Бгду. Пред сам рат, 1941, завршио је пети разред Мушке учитељске школе (са дипломским испитом), те је, као првоборац и члан Комунистичке партије, у својству партизанског учитеља учествовао у Народноослободилачкој борби од самог њеног почетка. Од 1945. је био члан СУБНОР-а. После рата је обављао друштвене функције: члан Покрајинског комитета у НСаду (1947–1948), секретар Среског комитета у Сремским Карловцима и повереник за културу ГИОН САПВ (1950-1951). Био је запослен: од 16. V 1945. до 1. VI 1946. у „Агитпропу“ у НСаду; од 2. VI 1946. до 4. IV 1947. у Контролној комисији за Војводину (НСад); од 5. IV 1947. до 31. VII 1948. био је главни уредник новосадског листа „Слободна Војводина“; од 1. VIII 1948. до 30. IX 1949. радио је у Савезу културно-просветних друштава у НСаду; од 1. X 1949. до 20. X 1950. поново је био у „Агитпропу“; од 21. X 1950. до 15. VIII 1951. у ГИОН САПВ; од 16. VII 1951. до 15. III 1953. боравио је на допунском школовању; од 16. III 1953. до 31. I 1957. био је секретар Матице српске; од 1. II 1957. до 25. VI 1958. директор Радија и Телевизије у оснивању у Бгду; од 1. VII 1958. до 30. VI 1979. био је управник СНП и од 1. VII 1979. до пензионисања, 1. VIII 1983, саветник у Скупштини САП Војводине. У Драмском студију при СНП је шездесетих г. предавао Етику, што је вероватно био јединствен случај у целој земљи да је овај предмет био заступљен у средњошколском програму. Начинио је још један јединствен потез: аутор је фабуле једночиног балета Ноћ на прузи, коју је кореографски обликовао Борис Тонин на музику Рудолфа Бручија (у СНП изведено 1970). Невелик је број посленика у савременој позоришној култури Југославије, али и у свеукупном театарском животу Социјалистичке Војводине, чије су дело и стваралаштво, као у случају Х., превазишли сегментну ускост бављења једном изузетно осетљивом материјом каква је позориште и постали општепризнате вредности. Изузетних способности и широке радозналости, Х. је са успехом обављао низ веома одговорних и значајних дужности – од партизанског учитеља до члана Комисије за израду правописа српскохрватског књижевног језика, али је за нашу позоришну културу од највећег значаја његов рад у СНП, Заједници професионалних позоришта Југославије (у којој је био председник) и у Стеријином позорју. После Антонија Хаџића, свог далеког претходника и презимењака, био је управник СНП са најдужим стажом (21 г.). Ко макар и само мало поближе зна колико су дужности позоришног управника сложене, заморне и пуне сваковрсних искушења, мора му одати признање већ и на тој управничкој истрајности, данас реткој у нашим театрима. Припадајући позоришту читавим својим сензибилитетом, налазећи у њему поље рада најприсније својој природи и склоностима, он је укупним својим ангажовањем, заснованим на големој општој култури и урођеном инстинкту за уметност, на дубоком познавању бића сценског творења, на уверењу да глумачка уметност није нешто ефемерно, како се често мисли и пише, и да деловање једне представе или креације даровитог глумца не ишчезава него траје дуго, чак на неки начин заувек, као што заувек траје све оно што је међу људима стваралачко – доприносио подизању друштвеног угледа позоришта на целокупном нашем културном простору. На кормилу најстаријег и једног од најугледнијих позоришта код нас умео је да пред позоришне ствараоце поставља високе захтеве, али и да их подстиче у напорима за постизање великих резултата. Строг, принципијелан и поуздан оцењивач радних и уметничких домета, градио је, и изградио, критерије вредновања који су прелазили праг матичне Куће и постајали део мишљења и делања многих посленика театра. Зналачки окупљајући сараднике, градио је и разрађивао, заједно са њима, многобројне репертоарске подухвате. Опредељен већ по вокацији домаћем драмском стваралаштву, сматрао је да уметнички профил театра не може бити означен само универзалним темама које допиру из великих светских драматургија него да трагањем за аутентичним вредностима наше литературе треба на сцени створити онај свет из којег јеси и којем припадаш и, на тај начин, успостављањем егзистенције трајног и органског постојања, укинути границе спољњег локалног обележја. Из оваквог Х. одређења произашле су представе Страдија, Песма, Избирачица, Пера Сегединац, Кристифор Колумбо, Халелуја, Викторија, Фамилија Софронија А. Кирића, Трактат о слушкињама, Село Сакуле, а у Банату, Награжденије и наказаније, Лажа и паралажа, Кир Јања, Покондирена тиква… Поседујући, са друге стране, знање и танано осећање лепоте језика, настојао је да са сцене увек буде правилно, јасно, разговетно и осмишљено казано оно што је најбоље и највредније у нашем домаћем репертоару, без којег није могао да замисли смисао и значај, важност и утицај театра као уметничке и националне институције. Тако се за време његовог управниковања Драма СНП сврстала, по броју учешћа и освојеним наградама на Стеријином позорју, међу најуспешније југословенске драмске ансамбле или, исказано језиком бројки, на Југословенским позоришним играма наступила је са осамнаест представа, освојивши чак двадесет и једну Стеријину награду. Не само подизањем и неговањем уметничког нивоа представа, што је наравно било основно, него и ваљаним иницијативама и потезима, заснованим на реалним вредностима, свестрано се залагао да СНП прошири углед и глас и далеко изван НСада и Покрајине, а колико год је могуће и у иностранству. Гостовањима од најзабитијих места у Војводини, преко оних у иоле значајнијим театарским средиштима Југославије, до великих позоришних центара Совјетског Савеза, Пољске, Мађарске, Чехословачке, Румуније, Холандије, Бугарске, Луксембурга, Белгије, Холандије и Египта, уметнички ансамбли СНП, на челу са њим, достојно су репрезентовали југословенску сценско-музичку уметност. У функцији председника Заједнице професионалних позоришта Југославије Х. је, између осталог, покренуо многе корисне акције од далекосежног значаја. У сарадњи са тадашњим Саветом за културу Савезног извршног већа и са још неким друштвено-политичким и другим организацијама, Заједница је за сва југословенска професионална позоришта организовала низ саветовања и расправа о позоришном животу у нашој земљи. Она се, уз подршку Савеза музичких уметника Југославије, изборила за признавање бенефицираног радног стажа оперским и балетским уметницима, а забележила је и друге успехе. Зато и не чуди што је на функцију председника Заједнице Х. узастопно биран неколико пута. Део своје велике духовне енергије даровао је и Стеријином позорју. Као један од непосредних оснивача Позорја и дугогодишњи члан Главног и Извршног одбора Позорја и његове Уметничке комисије, он се упорно залагао за Позорје које ће бити сасвим у функцији развоја позоришне уметности и културе народа и народности наше самоуправне социјалистицке заједнице. Доследно је бранио изворне принципе Позорја и његове високе критеријуме у мерењу уметничких остварења јер је био уверен да само такво оно може афирмисати истинске вредности, да може бити живо и стално у дослуху са будућношћу. Својом беседом, које се и после неколико деценија многи још сећају, 26. V 1984. отворио је Југословенске позоришне игре. За плодоносни рад добио је већи број друштвених признања. Носилац је Ордена за храброст, Ордена рада II и I реда, Ордена братства и јединства II реда, Ордена заслуга за народ III реда, Октобарске награде града НСада, Златне медаље „Јован Ђорђевић“, Награде „Партизански учитељ“, Повеље са Стеријином златном медаљом и Стеријином значком и специјалне Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу југословенске позоришне уметности и културе. На предлог лингвисте Михаила Стевановића, марта 1983. проглашен је за почасног члана Матице српске (уз академике Павла Симића, Младена Лесковца, Владимира Капора и Бошка Петровића). Сахрањен је на новосадском Градском гробљу. Улица/пасаж између Његошеве улице и Успенске цркве у НСаду, где се налази и службени улаз СНП, од 27. III 1993, када је свечано отворен уз говор архивисте СНП Вере Василић, носи име Пролаз Милоша Хаџића. СНП је 1999. издало монографију Милош Хаџић. Поводом 150. годишњице СНП, на Дан СНП 28. III 2012, у првом фоајеу у приземљу откривена је његова биста (рад вајара Стевана Филиповића, финансирао некадашњи стипендиста СНП др Момчило Дробњак, а говорио редитељ Димитрије Ђурковић). Супруга му је била глумица СНП Јелица Бјели (в).

ЛИТ: М. Кујунџић, Са нервом изнад коже, Дневник, 10. I 1989; Н. Попов и М. Попов, Последњи велики управник позоришта, Дневник, 11. I 1989; Н. Попов, Човек мудрог говора и крупних подухвата, Дневник, 12. I 1989; В. Василић, Милош Хаџић, мајстор духа и језика, Позориште, НСад, 1991, бр. 3/4, с. 34; К. Дејмек, Милош, Миша, Дневник, 6. I 1999; З. Кримшамхалов, Управник великог ауторитета, Дневник, 6. I 1999; Р. Поповић, Споменица Милошу Хаџићу, Политика, 3. V 1999; А. Ердељанин, Пролаз Милоша Хаџића, НСад 2016.

Д. Ђ.

ХАЏИЋ Тихомир Тихон – драмски глумац (Смедерево, 19. V 1893 – ?). Завршио је шест разреда гимназије и Трговачку академију у Бгду, а затим драмски одсек Конзерваторијума у Марсељу. Први пут је ступио на сцену у Смедеревском позоришту Душана Топаловића 1910. Од 23. XII 1920. до краја сезоне 1924/1925. био је ангажован у НП у Бгду, од 1. IX 1925. до краја 1928. у НП у НСаду, од 1929. до 1930. у Београдској оперети под управом Радослава Веснића и Јована Србуља, од 1931. до 1932. у Београдском Малом позоришту Душана Животића, 1932. у Дечјем позоришту „Гинић“ под управом Димитрија Гинића у Бгду, а повремено и у другим позоришним трупама. Истицао се у драмским и карактерним улогама, најчешће лепо одмереном игром и пријатном и правилном дикцијом. После Другог светског рата деловао је као свештеник; затим му се, као распопу, губи траг.

УЛОГЕ: Свештеник (Велика недеља), Никола Цвијетић (Пировање), Душан Алексић (Идеали), Лорд Емс Хемтнкорт (Кин), Октав Розимонд (Председниковица), Трухачевски (Крајцерова соната), Велимир (Београд некад и сад), Маркиз де Прел (Две сиротице), Иманус (Деведесет трећа), Кнежевић (Земља, Пеција), Љевин (Ана Карењина), Филип де Берг (Искушење), Фрањо Дражић (Еквиноцио).

ЛИТ: А-м, „Идеали“ од Ђуре Трифковића, Застава, 1926, бр. 39. с. 2; A. Miklautz, „Equinotio“ von Ivo Vojnović, Deutsches Volksblatt, 1926, бр. 2029, с. 6; А-м, „Две сиротице“ од Оксендорфа, Застава, 1926, бр. 223, с. 3; К. Николић, „Ана Карењина“, драма по роману Л. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927,  бр. 8, с. 6–7.

Б. С. С.

ХАЏИЋ Фадил – књижевник, филмски редатељ и сликар (Билећа, 23. IV 1922 – Загреб, 2. I 2011). Средњу школу завршио је у Сарајеву, а Академију за ликовну умјетност у Згбу. Бавио се публицистиком и био један од покретача а и главни уредник „Керемпуха“, „Вјесника у сриједу“, „Телеграма“ и „Ока“. Уређивао је културну рубрику „Вјесника“ и „Филмску културу“. Радећи у „Керемпуху“ иницирао је производњу цртаног филма, те је затим и директор „Дуга-филма“, а био је и руководитељ „Зора-филма“. Покренуо је „Ведро Керемпухово казалиште“ и „Комедију“. Г. 1964. основао је Сатирички кабарет „Јазавац“ (касније му је име промијењено у Сатиричко казалиште), којем је био директор и умјетнички руководилац. Интендант загребачког ХНК био је у сезони 1980/81. У вишестраној и динамичној Х. дјелатности, која свједочи о изнимној радиности и стваралацкој знатижељи и адаптабилности, од посебног је значења његово књижевно стварање. У новинама и ревијама, гдје је сурадњу отпочео карикатурама, редовно је објављивао хумористичке путописе те животно актуалне приче, хумореске, сатире, козерије, басне, афоризме, епиграме и пошалице, које је претискао у више књига. Своје хумористичке и сатиричке радове, у којима се обара на најразноврснија друштвена, политичка и индивидуална застрањивања, пороке, мане и заблуде, потписивао је и псеудонимом Зоран Зец. Аутор је и једне драме (Дијалог за живе, 1964) и либрета за оперу Бориса Папандопула Пожар у опери, те тридесетак комедија и више комичних монодрама, као и низа скечева и сценских дијалога. Захваљујући комедиографској плодности, актуалности и комуникативности, те ангажираности својих комедија, као и разноврсности и спонтаности њихове комике, постао је један од најизвођенијих драмских писаца у Југославији, а његове су комедије игране и у иноземству. Од својих првих комедиографских дјела у којима је мјестимице близак Нушићу, преко маштовите комедије Пет лудих синова (1954), уперене против снобовског величања и фетишизирања апстрактне умјетности, те Хотела за луђаке (1957), који је већ у дослуху с апсурдним театром, и комичне фантазије у брехтовском духу Људи и мајмуни (1962), као и преко сатиричко-друштвених комедија Политичко вјенчање (1968), Добро јутро, лопови (1973), Наручена комедија (1974), Централа (1976), Државни лопов (1977), Човјек на положају (1977) и Угледни гост (1979), којима открива своју праву комедиографску домену, те преко евокације партизанског казалишта у Хитлеру у партизанима (1974), па све до каснијих својих комедиографских остварења као што су Пуњена птица (1980), Чешаљ (1981), Љубав на први поглед (1982), Змија (1983), Господа и другови (1984), Анђели и врагови (2001), Х. се често неконвенционално односи спрам комичног и обликовања комедиографских цјелина, те остварује полемичку слику наше сувремености и нас самих. Очито је да вјерује у смијех као духовну и моралну терапију и да настоји бити лијечником својих сувременика и друштва. Цијењен је и Х. рад као филмског редатеља и сценаристе. Режирао је двадесетак играних филмова (Десант на Дрвар, Службени положај, Сарајевски атентат, Лов на јелене, Новинар, Амбасадор, Доктор лудости, Лопови прве класе и др.), један документарни дугометражни и десетак кратких филмова, за које је већином писао и сценарије. За књижевно стваралаштво добио је награду „Владимир Назор“, за казалишно дјеловање награду „Дубравко Дујшин“, а такођер и Награду Града Згба. О њему је рујна 2010. снимљен документарни биографски филм (сценариј и режија Тонко Јовић). У СНП су игране његове комедије: 1976. Политичко вјенчање, 1981. Чешаљ и 1985. Господа и другови.

БИБЛ: Буда ме лијепо примио. Путопис случајног морепловца, Згб 1955; Необична комедија, Сарајево 1956; Сви смо ми само људи, Театар, Згб 1956. бр. 16; Ситне душе, Културни радник, Згб 1956, бр. 11–16; Хотел за луђаке, Културни радник, Згб, 1961, бр. 1–3 (и у књизи Живот под рефлекторима, Згб 1961); Дијалог за живе, Згб 1964; Хрватски Олимп, Згб 1970; Револуција у дворцу, Камов, Ријека свибањ 1970; Телефонски именик, Лесковац 1973; Хитлер у партизанима, Токови, Згб 1974, бр. 3; Наручена комедија, Могућности,  Сплит 1974, бр. 4; Људи и мајмуни, Згб 1975; Пет лудих синова, Згб 1975; Мухоловка, Сцена, НСад 1976, бр. 6; Државни лопов, Форум, Згб 1977, бр. 3; Човјек на положају, Република, Згб 1977, бр. 6–7; (са П. Будаком), Изабрана дјела, у: Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 146, Згб 1977; Женско питање, Згб 1979; Теле са двије главе, Згб 1979; Забрањено воће, Бгд 1980; Пуњена птица и друге комедије, Згб 1982; Бијела врана у црним рукавицама, Згб 1982; Пожар у опери, Згб 1983; Изабране комедије, Згб 1984.

ЛИТ: И. Хергешић, Виркање под сукњу казалишних илузија, Вјесник, Згб 16. III 1974; И. Хергешић, Фадил Хаџић као комедиограф, у: Пет лудих синова, Згб 1975; Н. Батушић, Драма и позорница, НСад 1975; Б. Хећимовић, Фадил Хаџић. Главна издања дјела Ф. Хаџића. Важнија литература о Ф. Хаџићу, у: Изабрана дјела, у: Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 147, Згб 1977; А. Стипчевић, Комедије Фадила Хаџића, у: Женско питање, Згб 1979; Б. Хећимовић, Комедиографија Фадила Хаџића и Георгиј Паро. Моје сценско дружење с Фадилом Хаџићем, у: Изабране комедије, Згб 1983; В. Флакер, Наслијеђени модели у хрватској сувременој комедиографији, и Н. Фрндић, Комедиографија Фадила Хаџића, у: Дани хварског казалишта, књ. XI, Сплит 1984; И. Мрдуљаш, Драмски водич, Згб 1984.

Б. Х.

ХАШЕК Јарослав (Jaroslav Hašek) – чешки књижевник (Праг, 24. IV 1883 – Липнице, 3. I 1923). Потекао је из професорске породице. Напустивши Трговачку академију, запослио се најпре у дрогерији, а затим у банци. Касније је живео само од свог књижевног рада. Путовао је по Европи дружећи се углавном са људима одбаченим од друштва. Објавио је неколико књига приповедака од којих је највише успеха имала Кад човек падне на Татре (Když člověk spadne v Tatrách, 1912). У току Првог светског рата био је заробљен на руском фронту. Приступио је бољшевицима и бавио се новинарским радом. По повратку у Чешку посветио се искључиво књижевности, радећи највише на роману Доживљаји доброг војника Швејка (Osudy dobrého vojáka Švejka, 1920–1923), који му је донео светску славу. Роман је замислио у дванаест књига, али своју идеју није успео да реализује јер је, изморен скитничким животом и алкохолом, убрзо умро. Из послератног периода значајна је и његова збирка хуморески Три човека са морским псом (Tři muži se žralokem, 1920). И у приповеткама и у хуморескама он исмева прашке малограђане, њихове ситне животне циљеве и лицемерје. Четири књиге хумористичко-сатиричног романа о Швејку спадају међу најзначајнија дела светске хумористичке књижевности. Пету и шесту књигу као допуну и завршетак написао је Х. земљак Карел Вањек. Швејк је оличење малог човека који осећа сву бесмисленост империјалистичког рата и који у оквиру потлачене домовине не чини ништа да допринесе његовом успеху. Служећи се хиперболом, гротеском и иронијом, рушећи непоштедно многе идоле старога света, Х. је створио дело које својим ведрим народним хумором прелази оквире локалног и познатог и досеже до општељудског. „Швејковштина“ је за литерарну па и људску историју значајна колико и Молијеров Тартиф, Сервантесови Дон Кихот и Санчо Панса, Шекспиров Хамлет, Гончаровљев Обломов и други значајни ликови светске литературе који су надживели своје доба и постали вечити. Роман је преведен на велик број светских језика и без сумње је најраширенија и најпопуларнија чешка књига у свету. Драматизован је неколико пута. Познате су драматизације Брода и Рајмана, Буријана, Кепела, Кохоута и других. По овом роману снимљено је и неколико филмова. Н-Оп је Доброг војника Швејка извело 1928, у драматизацији Макса Брода и Ханса Рајмана и у преводу Бранка Гавеле, а СНП је 1972. припремило драматизацију Антоњина Фенцла, у преводу Станислава Винавера и Петра Вујичића.

БИБЛ: Доживљаји доброг војака Швејка за свјетског рата, роман, прев. Људевит Јонке, Згб 1953; драматизације – ркп. у Библиотеци СНП: М. Брод и Х. Рајман, прев. Б. Гавела, сигн. 451; Е. Ф. Буријан, прев. П. Милошевић и Б. Ханауска, сигн. 1229; А. Фенцл, прев. С. Винавер и П. Вујичић, сигн. 1726.

ЛИТ: К. Николић, „Добри војник Швејк“ по Ј. Хашеку, за позорницу удесио М. Брод и Х. Рајхман, Нови Сад, 1928, бр. 47, с. 5; А. П., „Добри Швејк“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1. VII 1932; А-м, Какав је човек Швејк, Дневник, 19. I 1972; В. Миросављевић, Слатка будала Швејк, Дневник, 23. I 1972; В. Миросављевић, Покорно јављам, Дневник, 4. II 1972; П. Р., Словак режира Швејка, Политика, 4. II 1972; М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 6. II 1972; П. М(ирковић), Чех представио Швејка Новосађанима, Политика експрес, 7. II 1972; Б. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; Н. Максимовић, Чудо око Швејка, Дневник, 13. II 1972.

В. В.